ГЛЕДАО САМ КАКО САМ УМРО: Горан Филић из Смедерева после трансплантације срца упознао породицу младића-донора

ТИ си мртав. Он је жив, рекао ми је неко. Кад размислим боље, мртвих нема. Живи смо и он и ја. Живимо заједно. Он са мном дише, хода, плаче, смеје се... Осећам га у срцу, његовом и мом.

Фото: Н. Живановић

Овако говори Смедеревац Горан Гогац Филић (55) који скоро четири године живи захваљујући туђем срцу које је добио на дар.

Нашли смо се у подне, необично топлог фебруара. Одмах смо, прво, на његов позив, наздравили животу, јер га Горан слави сваки дан од 21. марта 2019, када је преживео трансплантацију срца.

Прича је готово опора, али и бајковита, и задивљујућа и велика, баш као и срце које је некада куцало у грудима једног момка, а данас у Горановим. Мучне дане и месеце борбе за живот оставио је у неком прошлом животу, живи нови. Овај човек је вероватно планетарни феномен. Тешко да је ико икада гледао своје срце изван себе. Он јесте.

Фото: Н. Живановић

- Не знам да ли је ико себе видео како изгледа споља и изнутра. Игром случаја, захваљујући документарцу снимљеном у научне сврхе, гледао сам своју трансплантацију. Видео сам моје бивше срце у посуди, његова последња два откуцаја. Гледао сам како сам умро. Дуго ми је требало да схватим да се ради о мени, као да сам сањао - прича Горан.

На сваку десету реченицу, хоће да заплаче. Није ни хиљаду и по дана довољно да умине та смрт коју и данас одржавају секвенце из филма његовог живљења и умирања. У њему грме три реченице. Имамо срце. Срце је добро. Стигло је срце. То су три најважније чињенице у четири сата колико је било времена да срце из тела донора пређе у Горанове груди.

- Нисам се плашио, био сам миран, задовољан и са оним што сам проживео за тадашање 52 године. Ако је одлучено да онај горе свира крај, био сам спреман. Нисам стигао ко човек ни да се прекрстим пред операцију, а био сам са оне стране - сећа се.

Није заборавио, и не може, речи лекара да му је ново срце стигло у последњи час, јер са "бившим" не би живео ни месец.

- Што би рекао Тома: "Дотак'о сам дно живота". Срце ми је радило са само тринаест одсто снаге, из мене су извадили 60 литара воде, смршао сам 20 килограма. Једина шанса била је трансплантација. Имао сам среће, чекао сам мање од пола године.

Када се све завршило, и ново срце се "примило" у њему, није имао мира. Случајно је чуо, јер то не сме да се зна, да је добио срце 20 година млађе од њега. Од неког момка. И то га је мучило и радовало. Неизмерно је желео, из свег срца, новог, нечијег, да нађе његову породицу.

- Тако сам се пријавио за једну ТВ емисију. Знао сам да је гледа много људи. Испричао сам своју причу, и послао поруку како се надам да његови родитељи гледају и да желим да знају да у мени куца срце њиховог сина.

Фото: Н. Живановић

И десило се баш то. Дан после емисије, стигла му је порука на "Фејсбуку":

"Добро вече, Горане! Седим вечерас са мамом, гледамо вашу животну причу... Прошле године, баш у марту изгубила сам брата. Имао је 32 године и дали смо његове органе за трансплантације, јер смо сматрали да би и он сам дао живот за неког! ... Мали број људи, нажалост, пристаје на то, па је велика вероватноћа да сте можда ви човек у коме куца његово срце..."

Ово је део поруке сестре покојног младића чији је живот заустављен рано, ненадано. После ње, Горан се распао, па саставио и продисао. Каже, срце му је било на месту:

- Све се поклопило. Његова смрт и моја трансплантација. То је то. Чули смо се, замолио сам их да се видимо, упознамо. Сестра је оклевала, али мајка је преломила. Тај сусрет, то је било за филм. Најемотивнији, најпотреснији. Када сам ушао у двориште њихове куће у Београду, сестра ми је потрчала у загрљај који је трајао читаву вечност. Плакали смо, а онда ми је ставила руку на груди и рекла: "Само да поздравим брата"... Када смо сви ушли у кућу, нисам изустио, али сам помислио: анђеле, друже мој, поново си у дому свом.

Било је то годину и по после трансплантације. Знао је, прича, да је дариван још једном породицом. Прихватили су га као другог сина, као да су добили олакшање. И данас се посећују, чују телефоном, одлазе једни код других на важне датуме.

- Родитељи покојног младића само желе да остану анонимни. Свима нама одржали су лекцију живота. Даривали су све органе свог сина. Рекли су ми, да је могао он да одлучи, одлучио би исто. Могу поносно да стану на кров света и покажу се, али они то не желе, и ја поштујем - прича нам.

За Горана, случајности не постоје. Ни овај дар, по њему, није му припао тек тако, мимо реда и равнотеже.

- Знате, када се завршила трансплантација, лекари су рекли да је "поклапање" 100 одсто, као да је срце прављено за мене. А, има ту још детаља за размишљање... Мој отац се звао као његов. Њихова унука од кћерке рођена је када и моја сестра, крштена је на датум када сам правио свадбу сину, а свадба његове сестре била је на датум када сам рођен. Као да је неко изрежирао да све море да буде баш како је и било.

Рођен 23. јула, трансплантиран 21. марта. Ти датуми су одреднице у Горановом битисању на овом свету. Мада, има још датума које слави јер је много тога у његовом животу равно филмској причи. И то да му је ово, како рачуна, четврти живот. Као седамнаестогодишњак имао је тешку инфекцију због које је падао у кому два пута. Преживео је. Као радник у једној смедеревској фабрици преживео је експлозију јер је само минут раније напустио место где ће настати пакао. Преживео је "бивше" срце и добио ново.

Сада живи пуним срцем. Ипак, нема опуштања. Пет година је, говори, потребно да се срце "прими". Иако је у инвалидској пензији, вредно ради. Супруга му је подршка, и синови. Има их двојицу. Један је у Смедереву, други на другом континенту, у Африци. Старији је истих година као и младић чије је срце наследио.

Горан не верује у случајности. Верује у живот. И верује у људе. Не жели да постане познат, његова мисија је да својом причом дотакне људе, улије им наду и укаже колико је важна донација органа. И свако појављивање искористи да искаже захвалност породици чијом заслугом живи, док у његовој кући, на почасном месту, као икону, држи слику младића коме дугује срце.

У болници је, после операције, прикључен на апарате, измолио оловку и папир од медицинске сестре, и написао стихове посвећене себи и свом донору. Песма се зове "Анђео на земљи", а завршава речима патријарха Павла: "Ако је Бог са тобом, чега се бојиш, а ако није, чему се надаш". А, има ли шта ближе Богу него спасти некоме живот?

РОКЕР НАПИСАО 110 ПЕСАМА

ГОРАН је рокер у души. Имао је бенд "Кемза" још у младости, који се одржао до данас. Он је оснивач, композитор, гитариста, певач. Повремено наступају, јер је музика његова велика љубав. Песник је у срцу. Написао је 110 песама. Месец дана после трансплантције снимио је и спот за песму посвећену донору. 

КЊИГА ИЗ ФРАНЦУСКЕ - ОВЕ ЈЕСЕНИ

ГОРАНОВА прича дирнула је Врањанку, Тању Милосављевић (37) која живи у Француској: - Тања је једна дивна жена, доктор лингвистичких наука, научни истраживач, доцент-професор, публициста, регионална просветна инспекторка за југ Француске. Пише књигу о мом животу, која би требало да буде завршена у августу, а сав новац од продаје планира да поклони у хуманитарне сврхе. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације