ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА СВЕТА: Неопходан је живот у ономе ко би да пише

КО год се упушта у авантуру писања, сачекује га добра вест: за тај подухват довољни су му само папир и оловка. То је тачно, али и преварно. Постоји још нешто без чега креативно писање није могућно. Најкраће речено, неопходан је пре свега живот у ономе ко би да пише.

Фото: П. Митић

У раној младости сам, још док ме је носио први талас лудила за читањем књига, а то је страст која ме ни данас не напушта, написао две или три приче. Моје прве приче. Те приче су, никад објављене, данас изгубљене. Само се сећам наслова једне од њих.

Али пре него што вам га откријем, само реч о читању и његовом уделу у моме духу.

Недавно сам био у прилици да се присетим Исидоре Секулић. Кад је она говорила о делу које нам долази у обличју књиге, видела је у њему дух, нешто неухватљиво. И читање је зато за њу било мистеријски обред. Апсолутно је разумем. Читање се доиста може схватити као иницијација у тајне живота и стварања света. Не само што читајући сазнајемо и учимо, примичемо се неухватљивом од чега смо саздани, него и сами постајемо творци. То сам и ја, после многих, искусио већ у својој раној младости, читајући.

А наслов моје ране изгубљене приче?

"Завијутак", тако сам причу био насловио. Верујем да се присећам и разлога за тај наслов. У то време сам, између осталог, почео из приручника "Parlez-vous franais, у 100 лекција", да учим француски. Своје затечено француско незнање, уз помоћ речника, окушавао сам на књижици, за коју не знам како ми је допала у руке, Promes, а чији се писац зове Франсис Понж. Јављао се Понж и у каснијим деоницама моје историје читања, али у том првом сусрету с њим нисам одмах схватио да су његове поеме заправо песме у прози, а не кратке приче како сам ја веровао док сам замуцкивао речи из његовог "Сапуна", који је заправо прегршт краћих записа. Мислим да је моја прича "Завијутак" почивала управо на том несхватању шта је песма, а шта је прича, али у њој се, дабоме, говорило о љубави која се рађа и нестаје из наше немоћи да у тренутку који сам назвао завијутак увек разликујемо полове заљубљеника, баш онако како сам ја био смућен у погледу споменута два књижевна жанра.

Код Понжа сам наишао на израз који ме је понео у песмама, али још више у причама које ћу затим написати. Израз је био упутство о томе како ваља да пишем. Верујем да израз на који мислим стоји на почетку почетака модерне књижевности. Он, у ствари, и не потиче од Понжа него од другог песника, од Езре Паунда који је говорио себи Make it New док је препевавао древне кинеске песнике. И каже једноставно: "Учини то новим!" Да оно што читам из старине, што видим и доживљавам, чему се смејем и због чега тугујем у распону од бола до радости, укратко да оно што пишем увек чиним новим није се могло баш преко ноћи. Али ја сам на томе истрајавао, па и данас још не одустајем од тога. Рекао бих, тачније, да чиним да се нешто чини новим. Више од тога и не желим, можда и не могу. Ипак, читање књижевности је чудновата зверка, па ће ме, ко зна кад после мене, неко оповргнути, показати да грешим и да сам за собом оставио трагове којих нисам био свестан.

***

Не могу да не признам да се у мојим причама, у оним које су исприповедане у првом лицу, не појављују аутофиктивни елементи. Није тако баш у свим од те врсте. У онима на које мислим, онај ко саопштава причу и један је од њених јунака, могу да будем ја сам. То не значи да је прича о истинитом догађају. Понекад се ипак аутофикција испоставља као аутобиографско казивање, а које онда бива надограђено извесним имагинарним стварима. Писац прича измишљотине о себи, а којима би да додели аутобиографско јамство веродостојности. Према мени је то фикција која се позива на истину и, у исти мах, истина која се позива на фикцију.

Некад сам у есејима, у својој "Пауковој политици" и другде, говорио о аутобиографији интерпретације, а данас бих могао да говорим о аутобиографији приповедања. Под првом сам мислио на догађаје у животу и животне услове онога ко тумачи, а који некако упливишу на тумачење и такорећи упливавају у њега. За аутобиографију приповедања бих рекао, тек као нацрт за разраду, да је свакако и сама више приповедачка, али на истинит начин. Све што је у нашем животу утицало на нас и подводило нас судбини писца, сви тренуци у којима нисмо имали други избор осим да се латимо оловке и пишемо, па онда како је нешто, нека ствар, неки сусрет, обликовало приповедање и давало печат појединачним причама и романима.

Нема сумње да су ме песме и песници довели до приповедања и прича. Ако су ме "Хајдуци" Бранислава Нушића упутили на рано читање, пут у писање поплочали су ми Франсис Понж, Езра Паунд, хиспаноамерички песници, Антонен Арто, Дилен Томас и други. Нећу да лажем, било је песника, почевши од Његоша, и из ових крајева, а о којима ћу, да не реметим једва изнедрени хоризонт овог поверавања, другом приликом опширније.

Ко ме истински познаје, зна и да сам самоук. Оно што сам научио у школовању није ми било од велике користи у писању. Писање је било мој избор. Писање ми се још у средњој школи испоставило као досуђена вокација у коју сам већ улагао сву своју памет и цело своје срце. Све што сам научио потицало је из безграничног читања и истраживања, из отворености животу и љубави према причама из којих ми се живот обраћао. Научио сам захваљујући страсти. Али школовање је одбијало да одступи. Био сам и радознао да видим колико дуго ће ме држати као добровољног роба.

Кад сам дао готово све испите на трећој години технологије, било ми је јасно шта ми предстоји. Била ми је јасна претња са којом сам био суочен. Повратак у родитељску кућу, и бити запослен као инжењер у некој од зрењанинских фабрика, у којима сам већ раније помало радио, у скробари, уљари, шећерани, кожари... И помирење са тим да писање буде сахрањено. Родитељска кућа значила је гробницу у којој ће писање скончати. Можда сам грешио што сам ствари онда тако видео, али тад друкчије нисам ни могао да гледам. Претурао сам свакојаке могућности по глави. Како сачувати писање у себи, јер без њега ми није било живота. Како се прехранити, ако већ не смем да се враћам у завичај и одбијам да свој живот промећем у свакодневно таворење у наведеном фабричком свету и неинвентивно инжењерисање? Нисам за то рођен, говорио сам себи, па нека пропаднем. Морам бити спреман да платим ту највећу цену и прихватим пропаст. Писање понекад изискује и да се умре за њега. У супротном, нисам заслужио да пишем и будем вајни писац будућих есеја и прича.

***

Ко год се упушта у авантуру писања, сачекује га добра вест: за тај подухват довољни су му само папир и оловка. То је тачно, али и преварно. Постоји још нешто без чега креативно писање није могућно. Најкраће речено, неопходан је пре свега живот у ономе ко би да пише. Тај живот подразумева још стотину других ствари осим папира и оловке. Међу тим стварима, према мени, највидљивија је способност за имагинирање, моћ измишљања и замишљања, а да се тиме не шкоди истини него се, напротив, на неки чудесан и парадоксан начин она штити. Не оспоравајући њихово разликовање, фикција је драгоцена и неодвојива допуна истине. Ко сумњичи и проклиње фикцију, сумњичи и проклиње и истину.

Зато ћу и да завршим речима да понекад помишљам да се и моја приповедачка имагинација непрестано артикулише тако да буде против контроле имагинације. То надзирање, чију би историју требало написати, поредак спроводи на разне начине и одувек, од првобитне заједнице, кад су у пећинама урезивани цртежи животиња, до данашњих режима и система моћи. Томе се књижевност и уметност, стално жудећи за слободом, делотворно опиру. Без њих, на свету би владали зомбији. Сваки писац који успева да избегне да га спољашње силе контролишу спада у ред последње одбране човековог света.

(Одломци из беседе изговорене у Трстенику, новембра 2022)

Препоручујемо

Култура

0 2

ОПСЕДАЛО ГА ЈЕ ЗЛО 20. СТОЛЕЋА: Зборник "расутих" прича које нису раније објављене - Збирка Adieu, Belgrade Боривоја Адашевића (1974-2019)

29. 12. 2022. у 20:57

Култура

0 2

СВЕДОК БУРНОГ ВРЕМЕНА: Књига Горана Перчевића "Моментум" о важним историјским личностима

26. 12. 2022. у 11:30

Култура

0 0

СЕРКАСУ УРУЧЕН "ПЛАМЕН": Међународна награда коју додељује издавачка кућа "Нова књига"

23. 12. 2022. у 14:00

Култура

0 0

КЊИГА "СПАСИ МАЧКУ" ПРЕД ЧИТАОЦИМА: Дело сценаристе Блејка Снајдера у Галерији "Аргет"

19. 12. 2022. у 16:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације