SUMRAK ZVEZDA

PROBLEMSKI film teži da isključi zvezde: one su preskupe za te jeftine filmove, ali nije samo to problem; postoji načelna nekompatibilnost između takve vrste filma i koncepta zvezde.

Foto: Printskrin, Vikipedija/Fronteiras do Pensamento

Što se tiče autorskog filma, reditelj ne samo da je važniji od zvezde, već su mu potrebni izvođači i glumci, a ne idoli. U stvarnosnom filmu, mit zvezde kosi se sa istinom koja se postavlja kao traženi imperativ. Ekonomski, estetički i veristički principi filma problematike teže samim tim da izbace zvezdu. Razvoj ovog filma sužava područje star-sistema: što takav film postaje prestižniji na festivalima, to je zvezda sve prognanija (Venecija); a kad taj film stvara sopstvene festivale (Pezaro, Poreta, Lerenska ostrva), zvezde nisu pozvane na njih.

Zvezda zato trijumfuje u spektakularnim filmovima. Ali ona u njima više ne može da sprovede mitološku sintezu iz prethodne ere. Veliki pustolovni heroji vesterna i avanturističkih filmova svakako su opsesivni onirički heroji koji izazivaju divljenje i obožavanje, kao što je slučaj sa Džonom Vejnom i Šonom Konerijem u filmovima o Džejmsu Bondu. Ali to više nisu modeli s kojima se možemo identifikovati, osim u igri i spolja.

Ponekad, kao u serijalima s početka filmske istorije, dešava se da se glumac utopi u liku: Džejms Bond tako postaje važniji od Šona Konerija, kao što su Zoro ili Tarzan bili značajniji od međusobno zamenjivih glumaca koji su ih tumačili. S druge strane, avanturistički filmovi teže da svedu ili da učine muževnom ulogu ženske zvezde koja uspeva da ostvari procvat samo u filmovima sa ljubavno-istorijskom tematikom.

Kad je reč o filmovima problematike, postoji realni ili realistički pol iz kojeg zvezda iščezava. Kad je reč o evazivnom filmu, postoji mitološko-onirički pol u kojem zvezda ostaje boginja, ali prestaje da bude model. Zvezda-boginja-uzor, vrhunac star-sistema u periodu između 1930. i 1960, izgleda kao da se raspada. Doduše, velike zvezde menjaju uloge, glume u filmovima problematike da bi inkarnirale iskustvo aktuelnog vremena, a potom se vraćaju u evazivne filmove da se okupaju eliksirom božanstvenosti: to je bogati i nesigurni put kojim idu Bardo, Delon, Bronson, Klaudija Kardinale, prelazeći iz autorskog filma u supervestern, iz savremenog psihološkog problema u mitsko-istorijsku epopeju. Svaka današnja velika zvezda pokušava da ostvari nekadašnju sintezu putem sabiranja. Ali taj zadatak je težak, nesiguran i privremen: jer "patern", glavni model standardnog filma i star-sistema više ne postoji, a on je od samog početka obezbeđivao okvir i sastojke te sinteze. Budući da se film obogatio i razgranao, spoj svojstava koja su ujedno komplementarna i kontradiktorna postaje sve teže ostvariti.

Naposletku, što je možda i najvažnije od svega, zvezda više nije obećanje sreće. Dogma hepienda, koja je vladala u celokupnoj produkciji, s vremenom se rasula. Filmovi problematike opredeljuju se za tragični ili neodređeni kraj. Film za pune sale često će se, istina, završavati kažnjavanjem zlih i pobedom dobrih, pobedom ljubavnog para i ljubavi, ali čak i u evazivnom filmu neodređenost napreduje. "Odiseja u svemiru", "Bilo jednom na Divljem zapadu", "Lorens od Arabije" i "Planeta majmuna" ne završavaju se istinskim hepiendom. Spektakularni film, kad je istorijski ili kad je nastao na osnovu romana, treba da poštuje kraj koji već postoji u priči: "Ljubavna priča" je, sa svojim tragičnim krajem koji bi deset godina ranije zvučao antiholivudski, savršen tip neoholivudskog filma. Uostalom, hepiend je bila tiranska dogma baš zato što je bila vezana za oniričko-realistični film, za zvezdu koja je boginja i model, i zato što je u sebi nosio mesijanski optimizam o osvajanju sreće. A ta fundamentalna tema osvajanja sreće, koju je film ranije potpuno prisvajao, zajedno sa zvezdom i hepiendom, ta tema je, kao što ćemo videti, ugrožena, izvitoperena, izjedena iznutra. A i zvezda se oseća kao da joj iznutra nedostaje kulturne srži koja ju je hranila i kojom je ona hranila svet.

I tako, u sužavanju i mitološkom unutrašnjem krvarenju star-sistema uočavamo sumrak Holivuda koji se u potpunosti pretvorio u ogromni Sunset Boulevard. To se nije dogodilo samo zbog televizije koja se smešta u ispražnjena studija, koja su postali muzeji, niti zbog evazivnih filmova koji se sad snimaju u Španiji, Africi, Aziji ili Latinskoj Americi. Za to nije kriva samo kontrakultura koja se smešta u Los Anđeles i koja ponegde izgradi Holivudski bulevar ili Bulevar sumraka. To nije samo zbog smoga, prljave i sivkaste magle koja je proterala plavo nebo sa gigantske kalifornijske metropole. Niti je za to odgovoran ludački zločin u luksuznoj vili Šeron Tejt. Ne, sve se to dogodilo zbog propadanja, zbog gašenja univerzuma zvezda, zbog smrti titana, Garija Kupera, Klarka Gejbla, Hamfrija Bogarta koji za sobom ne ostavljaju ni naslednike ni sledbenike.

U Holivudu, kao i u drugim centrima svečanosti i festivala, filmske zvezde više nisu suverene vladarke Olimpa. One se utapaju u Novi Olimp masovne kulture, pomešane sa prinčevima, princezama, kraljevima i kraljicama, kao što su Elizabet, Margaret, Paola, Elen, Soraja, Fara Diba, Filip, Šah, sa plejbojima poput Guntera Zaksa, sa plesačima poput Nurejeva, s novim "idolima" rok i pop muzike: "Bitlsima", Džonom Lenonom, Bobom Dilanom, Džonijem Halidejem i Silvi.

Ti novi Olimpijci više nisu modeli već simboli. Oni su samo srećni polubogovi: pripadaju Olimpu u već svrgnutoj formi koju nam je pokazao Homer, sklapaju nesrećne brakove, sukobljavaju se s podlim rivalima, iako ostaju obdareni nad-ličnošću. U tom modernom Olimpu više se ne vidi privilegovana slika sreće, već njim dominiraju razvodi, svađe, muke, neuspesi i depresije. Kao i u toku prethodnih godina, doduše, ti stanovnici Olimpa neprekidno zadržavaju svoj svetački karakter. Kao i ranije, svi se hranimo njihovim životima. Ali za razliku od prethodnog perioda, više se niko ne poistovećuje s njima da bi probao eliksir sreće ili dolce vita. Hranimo se njihovim dramama, bedom, a u slučaju sadističko-plačljivog kulta koji zvezdama posvećuju listovi France-Dimanche i Ici Paris, publika im se čak sveti zbog njihove veličine zahtevajući još samoubistava i još tragedije. Litanija "i oni stare, i oni pate" smenila je raniju euforičnu mantru "oni su srećni, oni uživaju".

(Odlomak iz knjige "Zvezde", prevod Bojan Savić Ostojić, izdavač "Gradac K")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije