ISTORIJSKI DODATAK - EKSPERIMENT ZA NOVO KOMADANJE: Proizvođenje veštačkih nacija - koncept za još jednu državu na tlu Srbije

­TRAJANjE Jugoslavije i drama njenog razbijanja svedocima su ostavile u nasleđe saznanje da je nekad nezamislivo postalo stvarnost, a da će možda već sutra ono u šta mnogi ne veruju i odmahuju rukom kao na loša predskazanja ipak biti ostvareno.

Ustav iz 1974. godine

Ta prošlost nedvosmisleno pokazuje da su politički projekti nastajali sa dugoročnim ciljevima, da su ostvarivani u etapama, da su protagonisti okupljali pristalice često na demagoškoj osnovi. Svedoci su mogli uočiti zakonito mešanje velikih sila i susednih država u tokove u Jugoslaviji. Ta zemlja kao da je mnogima "ostala dužna", posebno zbog činjenice da je na ovom prostoru bilo više ratova, gde je ranije Srbija, a potom Jugoslavija izlazila kao pobednik.

Nekada se na nemačkom principu srodno južno slovenstvo u 19. veku okupljalo oko jedinstvene jezičke osnove, a danas se isti jezik prema lingvističkim standardima, deli i komada, uvode se čak i novi glasovi i nova slova. Do pre neki dan delovi jednog državnog korpusa, sada su sebe spremni proglasiti manjinom, ne verskom, već nacionalnom. Svedoci smo kovanja novih identiteta, koji od regionalnog određenja postaju nacionalni, kao što je 19. i početak 20. veka upamptio versko opredeljenje kao osnov za nacionalni identitet.

Da ne ulazimo u dalju prošlost navedimo nešto što još postoji u pamćenju starijih generacija. Nekada nesporno srpsko opredeljenje Crnogoraca, njihovih kneževa, kralja Nikole, pesnika, kulturnih radnika i verujućeg naroda. Naroda kome je najviši orden za hrabrost bila Obilićeva medalja.

Koliko je decenija prošlo od tada da bi se rešavanje dinastičkog pitanja nametnulo u glavama savremenika kao nacionalno ugnjetavanje od strane najbrojnije nacije, a zajednički državni okvir kao istorijski retrogradan i suprotan težnji za slobodnim nacionalnim razvojem?

PODSETIMO, oni koji su na tragu revizije Ustava iz 1974. isticali njegove negativne strane po srpski nacionalni korpus u celini, ali i u Crnoj Gori samoj, postali su samo deset godina kasnije protagonisti potpunog odvajanja dva dela istog naroda uz pripadajuću propagandnu retoriku. Uopšte, postavlja se pitanje kakvo je istorijsko sećanje u Srbiji na nedavnu prošlost i zajedničku državu.

Kakva je valorizacija, stručna i politička, iskustva sa Ustavom iz 1974. godine koji je poništio avnojevske principe iz 1943. godine i to kroz svedočenja upravo onih koji su ga kreirali. Kako se valorizuje iskustvo formiranja konkurentskih država na tlu Republike Srbije, kao i stvarana praksa opstrukcije manje federalne jedinice za trajanja SR Jugoslavije i Državne zajednice SCG.

Novosti

Kakva je bila opstrukcija pojedinih republika provođenju privrednih i ustavnih reformi na kojima posle 1983. godine insistiraju i MMF i strani faktor, pa i zahtev da se ukine apsolutno pravo veta. Šta je bio stvarni motiv držanja pojedinih od njih? Koliko je politički sistem bio predložak mešanja stranog faktora u unutrašnje tokove? Kakva su sećanja na promociju regionalnog koncepta Alpe-

-Adrija i posledica? Uopšte, kakvo je razumevanje regionalizacije tuđe i svoje? Da li je posredi koncept usaglašavanja neravnomerne razvijenosti jedne zemlje ili promovisanje lokalne i neograničene političke volje?

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Domaći promoteri i podupirači iz sveta

DA LI JE, 2009. preko zahteva za većom autonomijom Vojvodine i specijanog položaja Mađara u njoj, bio projekat koji vodi fragmentaciji države srpskog naroda? Da li se u ime demokratije stvarala ta istorijska fragmentacija, pitao se eminentni istoričar Milorad Ekmečić. On je podsećao da je za regionalizam kako ga zastupaju i promovišu pojedine članice EU, u Italiji npr. svega 23 posto građana, mada su ideje stare skoro vek i po. Konfederalni koncept italijanskog jedinstva zastupalo je tada papinstvo.

Na delu su obnovljene ideje koje čvrsto zastupa grupa oko Mortona Abramovica i Karnegijeve fondacije za mir (Olbrajtova, Holbruk, Sefer i dt.). U priručniku koji su objavili 1992. godine insistira se na ranom mešanju da se pravo na "samoopredeljenje" i ostvari. Mnoge ideje je upravo pronosio i ostvarivao američki predsednik Bil Klinton.

Ekmečić podseća da je od mnogo većeg značaja bila krilatica stvorena od nemačkih istoričara 1984. godine da je nacija mrtva, i da "živi regija". Ta teza postala je zastava nove nauke o nacijama kao veštačkoj tvorevini u istoriji, kaže on, ali da to nije smetalo da se u slučaju Nemačke promoviše ujedinjenje, a na drugoj strani rastakanje starih istorijskih nacija.

Isti istoričar podseća da je na osnovu brojnih indicija napisao da je Vojvodina u stranim projektima zamišljena da bude jedan evroregion u zajednici sa još tri županije jugoistočne Mađarske i četiri rumunska okruga. Taj region bi imao teritoriju od 77.000 kvadratnih kilometara i 5.200.000 stanovnika. Čitav projekat vodi "Društvo jugoistočne Evrope" iz Minhena, a finansira nemačka vlada. Cilj projekta je da slični evroregioni stvore novu Evropu. Vojvodina je zamišljena kao "eksperimentalno područje nove integracije" kojom bi se prevazišla podela na jedinstvene i suverene nacionalne države. U središtu okupljanja nije više nacija kao zajednica jezika, nego zajednica iste kulture. Ostaje samo da se precizira čije?

Ispred Skupštine Vojvodine

AUSTRIJSKI istoričar Arnold Zupan objavio je jedan projekat, po kome bi trebalo da se u pokrajinama "izazove promena u glavama ljudi", u državnim ustanovama propagira višejezičnost, iz udžbenika i medija potiskuje nacionalizam; da se stvaraju "akademije dobrog susedstva", umesto velikih banaka "nacionalne štedionice".

Podsetimo, nije bilo tako davno kada su se pojedini eksperti za prošlost utrkivali dokazujući da je Jugoslavija nemogući projekat jer se radi o inkopatibilnim civilizacijama (I. Banac, S. Ramet, Hantington). Pitanja su brojna. Odgovori na njih su pre nedovršeni nego završeni, mada odavno postoji obilje literature za koju njihovi pisci ili njihovi promoteri drže da su odavno odgovorili na sva i da je "sve već odavno poznato".

Mi spadamo u onu grupu koja ne misli da je "sve već odavno poznato", posebno ne kako se to sugeriše kroz nekritičko pretakanje nekadašnjeg medijskog političkog govora u akademsku literaturu. Inicijativa Nenada Čanka (LSV) i Aleksandra Odžića (Vojvođanska partija), uz razumevanje ministarke Čomić, da se na popisu iduće godine žiteljima naše severne pokrajine prvi put omogući da se nacionalno opredeljuju kao - Vojvođani, pokazuje da je ideja o realizaciji konkurentske države na tlu Srbije još živa. Prisetimo se ko su bili domaći promoteri, a ko podupirači iz sveta i sa kakvim motivima, u forsiranom zahtevu da severna pokrajina dobije "statut", "mali ustav", praktično paralelne države.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Karington ignoriše Čanka

POČELO je olakim pristajanjem i donošenjem Omnibus zakona (2002) kojim je pokrajina dobila 20 oblasti nadležnosti, potom uz propagandnu grmljavinu usvojen je "istorijski" grb, potom jedna prvi put osmišljena zastava (2004). Kompromisni Ustav iz 2006. legalizovao je te simbole i nagovestio pravljenje statuta.

Kada je valjalo ispoštovati ustavnu reč postalo je jasno kuda se krenulo, kao i da li se može ponoviti već viđen i potvrđen put (Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, Kosovo). Mađarska strana se držala mudro i rezervisano. Pal Šandor je izjavljivao da je stepen autonomije srpsko-srpsko pitanje koje bi trebalo da definišu Beograd i vojvođanski Srbi.

Pravljenje tenzija i ultimativno ponašanje nestrpljivih promotora statusa podsećali su na "konstruktivno" ponašanje nekadašnjih jugoslovenskih republika koje su derogirale minimum saveznih funkcija u svoje vreme i koje su svoje (republičke) amandmane branile do poslednje zapete. Usput, kao forma rušenja i slabljenja zajedničke države koristila se mogućnost neuplaćivanja doprinosa u savezni budžet.

Donošenje "statuta" lider Lige socijaldemokrata Vojvodine, Nenad Čanak obeležio je medijskom proslavom Dana donošenja Ustava SFRJ 1974. godine. Problem ostvarivanja ideja sa političke margine počinje onda kada odlučujuće političke snage u državi radi nategnute većine u parlamentu, zbog jednog ili dva glasa prevage, prihvataju svaku vrstu kompromisa, pa i ucene na račun bitnih državnih interesa.

Nekada u SFRJ, a potom u Srbiji, ponovo se konfederalizacija najjačih političkih stranaka strmoglavo počela da pretvara u sliku buduće labave zajednice sa dobrim izgledima da se pritisci sa strane nastavljaju, da se nude "dobre" usluge i ponovo primenjuju dvostruki standardi.

Inicijator ideje da se na sledećem popisu građani opredeljuju kao Vojvođani nije učestvovao u nekadašnjem kreiranju asimetrične federacije, ali je vehementno krenuo da na razvalinama SFRj, nauštrb Srbije, zadobije 1991. Vojvođstvo.

Nenad Čanak, Lord Karington i Gert Arens

NEMAČKI diplomata i ambasador Gert Arens, sa dugogodišnjim iskustvom u medijaciji jugoslovenskog konflikta i nekadašnji član Radne grupe za manjine Konferencije o Jugoslaviji, podseća čitaoce u svojoj knjizi "Diplomatija na rubu" na već zaboravljene aktivnosti aktera današnje političke scene u Srbiji.

Arens piše da je Nenad Čanak 23. decembra davne 1991. godine poslao lordu Karingtonu (Carrington) i Konferenciji o Jugoslaviji jedno pismo sa tri priloga. Prvi je bio "Memorandum o Vojvodini" povodom odluke Evropske zajednice od 16. decembra da prizna nove nezavisne republike. U drugom prilogu je bio "Podnesak Ustavnom sudu SFRJ protiv ukidanja statusa Vojvodine prema Ustavu iz 1974." i treći prilog "Podaci i činjenice o Vojvodini".

Memorandum je obznanio da istorijski uslovi iz 1945, kada je Vojvodina pridružena Srbiji i Jugoslaviji više ne važe ("broken") i da u budućnosti Vojvodina treba da bude konfederalna jedinica Srbije i, ako to Srbija ne prihvati, nezavisna (!), neutralna i demilitarizovana država. Teritorije severno od Save i Dunava koje je Srbija anektirala, zahteva Čanak, moraju biti vraćene novoj državi. Jedan od razloga za davanje nezavisnosti je i taj što je "potčinjavanje Vojvodine bilo kom centru (Beograd, Budimpešta, Beč) uvek bilo na štetu jedne od populacija". Dalje se u Memorandumu navodilo da je Vojvodina bila zainteresovana za opstanak Jugoslavije, čak i kao labave federacije. Karingtonova konferencija nije reagovala.

Sa takvim gledištem Konferencije slagao se i Arens. On je u poverljivoj noti od 9. oktobra 1993. za kopredsedavajuće Konfenerencije o bivšoj Jugoslaviji, naveo da nema razloga da Konferencija podari vojvođanskim Srbima autonomiju vis-a-vis drugih Srba i da se koncentriše samo na položaj Hrvata i Mađara.

Medijski poznatija i vrlo često citirana Sabrina Ramet piše da ako je do raspada Jugoslavije 1991. bilo nezamislivo da Vojvodina bude nezavisna, od decembra 1991. Čanak je to učinio ,"zamislivim".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Izmišlja se naveliko i naširoko

NA KRAJU prve dekade ovog veka usledio je period kada su ponovo neka publicistička i naučna imena instrumentalizovana u promovisanju starih ideja naših aktera. Iznošeni su "argumenti", jedne činjenice su prećutkivane a druge "tumačene". Ni strane države nisu bile po strani. Šire se predrasude. Citira se Kris Benet koji je svojevremeno vehementno navodio da "autonomisti koji se opiru centralizaciji imaju korene u 'starosedeocima', a oni koji su podržavali Miloševićevu politiku okupljanja Srba u jednoj centralizovanoj državi, bili su uglavnom došljaci posle 1945. godine.

Sabrina Ramet će ovome dodati da je srpska nacionalistička politika na talasu demonstracija iz 1988. dovela već 1990. do snažnih antimađarskih osećaja među "centralistički orijentisanim" Srbima.

Lamentrajući o "prirodnim" granicama Srbije (to su one iz 1878. - op. a.) ovome se na svoj način pridružio i Holm Zundhausen u "Istoriji Srbije". Takvom viđenju stiže podrška od jednog broja stručnjaka sa domaće scene. Taj pristup podrazumeva da nije postojala želja Srba za ujedinjenjem sa maticom, da je "nacionalizam" projektovan u Beogradu kao jedna, čak i za ono vreme retrogradna vizija.

Takođe, takav pristup potire želje onih drugih da sa Srbijom prave širu južnoslovensku ili srpsku državu. Transponirati današnja merila u ono vreme nije naučno legitimno jer je prošlo imalo svoja merila i mora se upoređivati sa standardima onog vremena. Kad je reč o ljudskim pravima, i ona spadaju u segment prošlosti.

Upravo njihovo drastrično, bazično kršenje na tlu Otomanskog carstva može da objasni način na koji su dočekani oslobodioci 1912. godine. Ovaj smer interpretacije srpske prošlosti previđa i sav onaj set ekonomskih motiva onog vremena da se država proširi, da dobije izlaz na more i izbegne zamke blokade. Ekonomski razvoj i snaženje bili su viđeni kao imperativi. Tu potrebu Srbije su priznavale onovremene velike sile, pa i one nenaklonjene.

Latinka Perović, Mirko Čanadanović i Bora Pavlović

ZABRINUTOST za opstanak Jugoslavije (a danas Srbije) tretirala se kao sumnjivo delo, ako je dolazila iz Srbije ili od Srba mogla se etiketirati kao srpski nacionalizam (šovinizam, velikosrpske pretenzije), a ako je dolazila od drugih nacionalnosti, ali i Srba, etiketirana je kao unitarizam.

Kada je posle oktobra 1972. godine započelo čišćenje "liberala", najrevnosnije su bile autonomaške snage u Vojvodini osećajući da imaju podršku u drugim republikama, ali i samom vrhu. Do pada "liberala" vladali su skladni odnosi unutar Srbije.

Pokrajinsko rukovodstvo je imalo bliske poglede i dobrovoljno sarađivalo na krupnim pitanjima politike, ekonomoje i položaja pokrajine. Na sednicama CK Srbije, u svim republičkim forumima, pogotovo u vrhovima Federacije, nisu se mogli zamisliti do 1972. antagonizmi kakvi su nastupili tada, a posebno nakon Ustava iz 1974. godine.

U čistkama su brutalno odstranjeni Đurica Jojkić, Ilija Rajačić, Miloš Radojčin, Pal Šoti (jedini tada - živi narodni heroj mađarske nacionalnosti), Mećaš Keleman, Geza Tikvicki, Stepan Marušić, Vladimir Maksimović, predsednik omladine Jugoslavije, a na vrhu liste je bio Mirko Čanadanović, predsednik PK Vojvodine.

Pažljivom posmatraču ne može da promakne koincidencija da je ubrzavanje procedure usvajanja "malog ustava" 2009. godine bilo paraleno sa pregovorima Vlade Srbije i Međunarodnog monetarnog fronta o novom aranžmanu. Najnovija inicijativa za naredni popis je uvođenje na mala vrata promociju "nove državnosti" i ostvarenje cilja da se, pored zastave Srbije u Briselu, zaleprša novokomponovana zastava Vojvodine.

Preporučujemo

Društvo

0 4

ISTORIJSKI DODATAK - UDBA HAPSI LjUBITELjE DžEZA: Američki filmovi, džez muzika i stripovi na udaru novog režima

27. 08. 2021. u 17:14

Društvo

0 7

ISTORIJSKI DODATAK - VREME KADA JE ZIMA TRAJALA 12 MESECI: Hronologija zabrana i progona u Srbiji od 1972. do 1991. godine

26. 08. 2021. u 17:14

Društvo

1 0

ISTORIJSKI DODATAK - UREDNICI ODRAĐUJU POSAO ZA PARTIJU: Najveći broj zabrana umetničkih dela u SFRJ je bio u vreme kulturnog procvata

25. 08. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

ISTORIJSKI DODATAK - KLACKALICA IZMEĐU SLOBODE I REPRESIJE: Partijska država nije uspevala da zabranama zaustavi nagon za slobodom

24. 08. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije