САМО једна једина жеља, дубока, јака, узвишена одвела је Зорана Костића (66), из Београда, до градића Сен Мандрије на полуострву прекопута Тулона на југу Француске: да свом прадеди Милојку (Најдан) Костићу, запали свећу, да му гроб окади. Први пут после век и још четири године више. Никада нико из његове породице то пре није учинио, као ни потомци још 21 Србина, војника и официра српске војске из Првог светског рата, који од 1919. године почивају на Војном гробљу у овом градићу на Азурној обали.

Коментари (0)