ДИВА КОЈОЈ СЕ ДИВИО СВЕТ: Одлазак примадоне Милке Стојановић

ВИШЕ од једанаест година чекао је Живан Сарамандић своју Милку - придружила му се, најзад, од пре два дана поново су се сјединила два божанска гласа, два бића која су деценијама живела своју љубав, и музику. Волели су, Милка и њен Живан, једно друго и све људе, а својим даром улепшали су животе свих нас који смо имали привилегију да будемо савременици тог јединственог пара.

приватна архива

Повучено је живела своје удовичке дане Милка Стојановић, окружена успоменама на две велике оперске каријере, у породичној кући у ушушканој улици београдског Жаркова. Ипак, до последњег је дана пленила својом појавом и енергијом, кад год би својим присуством увеличала неку свечаност Опере Народног позоришта или какав други догађај.

Рођена у Београду 1937. године, паралелно са студијама светске књижевности (на којима је заувек остала апсолвент, остављајући до краја могућност позног стицања дипломе), Милка је похађала оперски студио у коме је учила певање код Зденке Зикове. Усавршавала се и код Зинке Кунц, звезде Метрополитен опере, као и код професора Ди Луга из миланске Скале.

Ујак јој је био Бранислав Војновић, који је у годинама пред Други светски рат управљао Народним позориштем - оним о чијој су Опери и Милка и њен вољени супруг Живан широм света проносили најбољи глас.

Учествовала је у првом извођењу Вердијевих опера "Набуко" и "Атила" у Србији, и Белинијеве опере "Норма", којим је отворена зграда Народног позоришта после обнављања 1966. године.

Милка је прескочила "мале" улоге, одмах је запевала велике, и тешке. И то незаборавно. У Опери нашег националног театра дебитовала је тријумфално, са 23 године, и то у улози Амелије у Вердијевом "Балу под маскама", а од 1967. је неколико година наступала у Метрополитен опери у Њујорку. Памте се њене роле и на сцени Бечке државне опере, Опере Западног и Источног Берлина, московског Бољшој театра, Велике државне опере у Келну и у готово свим најчувенијим оперским кућама широм Европе и света.

- Чини ми се да је читаво моје биће одувек било усмерено на музику и намеру да ту своју музику подарим свим људима света, и рано сам остварила свој сан. Већ сам дебитујући као Амелија, са великим италијанским тенором Луиђијем Отолинијем, доживела да се позоришном двораном ори: "Аванти, Милка!". Тај јединствени, сјајни однос са публиком прати ме до данас када наступам повремено и са прилагођеним репертоаром - причала је за "Новости пре 5 година, када је понела изузетну Вукову награду.

Стални члан Опере Народног позоришта, уз неколико прекида, била је све до пензионисања 1993. године, а за свој рад овенчана је бројним другим престижним признањима, попут Октобарске награде града Београда за улогу Елзе у "Лоенгрину", две Награде Народног позоришта за улоге у операма "Травијата" и "Атила", Награде Народног позоришта за животно дело, "Печата Народног позоришта", четири Спомен-плакете града Београда, Изузетне Вукове награде, Награде "Златна лира" Савеза композитора Југославије као најуспешнији уметник у свету и у Србији у четворогодишњем периоду... Наградом "Golden Voice" (Златни глас) часописа "Opera News" у Њујорку, публика и јавност Америке сврстали су српску оперску диву, заједно са сопраном Ренатом Тебалди и тенорима Мариом дел Монаком и Бењамином Ђиљијем, међу четири најлепша гласа света, што је је једно од најзначајнијих признања у српској и југословенској оперској уметности. Међународни биографски центар у Кембриџу два пута, 2007. и 2017. године, уврстио је Милку Стојановић у сто највећих музичких уметника света, а 2011. у сто највећих професионалаца света.

Наступала је са најзначајнијим именима оперског света: Паваротијем, Домингом, Мариом дел Монаком, Корелијем, Николајем Гедом, Бергонзијем, Рајмондијем, Гизуровим, Титом Гобијем, Чесареом Степијем, Серенијем, као и са најчувенијим диригентима: Мехтом, Сантијем, Гарделијем, Патанеом, Адлером, Сваровским...

- Године, на неки начин, и не постоје, постоји уметност, и оно што остављамо за собом. Уметник је моћно биће које оваплоћује лепоту стварања, он постиже моћ којој људи толико теже на најприроднији начин, уметник има слуха за више сфере те има директан божји канал за везу са тим сферама - причала је за наш лист ова јединствена примадона, објашњавајући тако донекле и ону ванвременску, вечно младалачку енергију којом је зрачила.

Годинама је Милка, сваког 4. августа, одржавала вече сећања на свог Живана у Ткачком двору у Ракарима, етно-центру на имању своје сестре, познате примењене уметнице Загорке Стојановић, иконоткаље и таписеристкиње. Тамо би, на позорници под липом, обавезно отпевала неку руску песму коју је Живан посебно волео.

Сада, поново, може да му запева на увце, као некад, или у дуету са Живановим незаборавним басом. Датум, време и место сахране Милке Стојановић биће накнадно саопштени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације