СЛОБОДУ МИ НЕ ДИРАЈТЕ: Уметник Пјер Шварценбах о сликарству, високој моди, минимализму, Маљевичу, словенској души...

СЛОВЕНСКА душа је за мене веома драгоцена и важна. Врло је интензивна и представља нешто што је у људском смислу суштински. Волим словенску душу.

Фото промо

Уметник Пјер Шварценбах, који део богатог опуса излаже на поставци POST CONCRETE, у АРТЕ галерије на Андрићевом венацу, овако, за "Вечерње новости", објашњава склоност ка руској авангарди, али и достигнућима других култура из словенског круга, па и интересовање које има за нашу средину. Током вишедеценијског рада бавио се дизајном, сликарством, скулптуром, експериментисао са новим уметничким дисциплинама и стекао значајно место на савременој сцени, како у Швајцарској, тако и ван ње.

Фото промо

Рано детињство било му је везано за Француску, живео је потом у Немачкој, Јужној Америци, опет у Француској, Грузији (члан је тамошњег удружења ликовних уменика), често боравио у Кини, Јапану... Себе зато сматра грађанином света:

- Нисам уопште типичан Швајцарац. Али, када је уметност у питању, сазревао сам под великим утицајем швајцарских аутора као што су Макс Бил, или Ђакомети. Не желим да ме смештају у фиоке, тако да не бих рекао да сам само швајцарски уметник. Припадам свим људима који су сензибилни, култивисани... Срећом, има их много, широм планете. Када три пута пропутујете свет, схватите да су основне људске потребе - за уважавањем, нежношћу, разумевањем, разменом мисли и осећања - свуда исте. Што људи више путују, мање су екстремни у својим ставовима.

Фото промо

Слике које су пред нашом публиком, каже, својеврсни су дијалог са конкретном уметношћу (посебно ауторима који су стварали у Цириху), али представљају геометријску апстракцију с душом:

- Моја уметност се назива постконкретна, јер кршим правила конкретне уметности. Тежим њеној минималистичкој филозофији, али користим различите материјале, структуре... У конкретној уметности правила и боје су строги, а ја желим да моја дела имају и душу, и вибрацију, и емоцију... Између дела и публике би требало да постоји интеракција, јер гледалац мора да осети нешто.

Слике овог аутора излагане су са радовима Сола Левита, Роберта Манголда, Јаниса Кунелиса, Игора Макаревича, Роберта Рајмана... Био је део пројекта посвећеног Маљевичу у "Културном атељеу" у Цириху, чији је кустос Арине Ковнер.

- Његов црни квадрат је апсолутно савремен - изричит је Шварценбах. - И даље инспирише. Руску аванграду сматрам једним од најкреативнијих уметничких праваца.

У свет уметности саговорник је ушао, како нам прича, преко сликарства. Учитељ му је био чувени циришки уметник Клаус Деникер (1930-2009), који му је пренео знање о техникама кроз које се изражава:

- Желео сам да будем "художник", прави уметник, али је мој отац сматрао да ме то неће нахранити у животу. Познавао је моју природу и предложио да се окренем дизајну текстила. Пристао сам на компормис, јер је подразумевао креативност, сензибилитет, осећајност... Студирао сам дизајн текстила, што ми је потом отворило могућност да радим са великим именима високе моде попут Ив Сен Лорана, Живаншија, Соње Рикел... Врхунац тог дела каријере су биле колекције које сам радио као извршни уметнички директор париске куће "Хермес".

Кроз рад у модној индустрији, прича, научио је много тога о структури, бојама, "изоштрио" око. У "Хермесу" му се дешавало да у дану прегледа по 2.400 различитих "мустри", да би на крају морао да се одлучи само за пет:

- Или, када би се одлучивало које ће се боје промовисати у некој сезони, то се радило по три године пре него што се тренд појави на тржишту. Да бисте разумели оно што се дешава у моди неопходна вам је интуиција. И да стално мислите унапред, на зиму када је лето и обрнуто. Била је то вежба за сензибилитет. Учите да будете строги према себи, али и да слушате унутрашњи глас.

Када му је било 47 година, призаје, надвладавало га је осећање да његову креативност контролише маркетинг, продаја, новац, цифре...

- Све ми је више и више рачуновођа било за вратом, пратећи шта радим. И онда сам извео сопствену, малу револуцију и постао стопроцентни "художник".

А сада, када се бави чистом уметношћу, нашао се у сасвим другој ситуацији:

- Док радим не размишљам уопште о продаји. Имам импулс, чекам да идеја сазри и то онда развијам на платну. Још са 17 година почео сам да се бавим јогом, и данас ми дан почиње медитацијом, дисањем... Тај мир и поглед ка унутрашњем свету довели су ме до суштине, до осећаја шта је важно. И када погледате моје радове, у њима је увек мање оно што је више. Моје слике су минималистичке, али не сасвим. Битна ми је слобода, ако ми неко у то дирне, подигнем револуцију.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације