КАРАКТЕР ЈЕ У ЗЕНИЦИ ОКА: Фотограф Вукица Микача Ловрен о бардовима театра, Јасеновцу, неоствареним жељама

ДАН позоришта Атељеа 212 недавно је у горњем фоајеу обележен фотографијама Вукице Микаче Ловрен (25 црно-белих портрета), у току је и њена изложба "Омаж Слађани Милошевић", док је у Легату Петра Лубарде са осталим колегама добила прилику да уради фотографску реплику на једно уље на платну ("Арабеска у црвеном") знаменитог сликара.

фото Атеље 212

- Као да сам се ових дана, са свим тим изложбама, вратила у неку лепшу прошлост. Људи су једни друге гледали у очи, размењивали љубазне речи, поздрављали се. Данас влада отуђење, усамљеност за компјутером - каже на почетку разговора Вукица Микача Ловрен. - Све се ређе чује и људски глас. Нико не излази из аутомобила, деца седе код логопеда. А човек је социјално биће и потребна му је размена, блискост, додир... Иначе, све три изложбе су, заправо, моје признање нашим великанима.

о Петнаест година били сте званични фотограф Атељеа у који сте први пут ушли пре три деценије?

- Одлучила сам да направим изложбу само оних фотографија које сам режирала, с глумцима у костиму или без њега. Све су црно-беле, осим једне у колору Тање Бошковић: из представе "Свећар" (1990), у режији Муција Драшкића. Костим је радила чувена Божана Јовановић, била сам фасцинирана. Ушла сам на пробу због насловне стране неких новина, а после пет дана ме је позвао Муци Драшкић и рекао да сам окидала тачно кад треба и да осећам представу. Игром случаја, постала је то култна фотографија. Одвела ме је до Музеја примењене уметности и донела ангажман у Атељеу 212, што је био мој сан. Тих деведесетих је почео рат, а ја као мала, инфантилна особа, склонила сам се у сомотске завесе. У Атељу је тада било много љубави и дружења.

фото Н. Скендерија

о Нисте никада хватали тренутак или догађај, нити снимали папарацо фотографије?

- Све дубоко промислим, па онда радим. Волим да буде намештено, што не значи да добар костим или шминка могу да ме преваре, па да не откријем прави карактер оног ко ми позира. Снимила сам преко три хиљаде портрета и са сваким остала у добром односу. И свако ко би га видео, рекао би: "Ово сам ја". То је велики комплимент.

о Како се открива карактер?

- То су увек очи, са додатком неког геста. Може да се ухвати и охолост, бахатост или препотенција. Све ја то видим. Стево Жигон једном ми је рекао да имам "треће око". Можда је у праву. Тешко је рећи како у томе успевам. Вероватно на то утиче и моја природа: умем да слушам, да запамтим, да будем толерантна, стрпљива.

о Какви су вам модели најинспиративнији?

- Они који имају рељефно, "географски" богато лице. Три фасцинантна лица и моја најупечатљивија портрета су Паола Мађелија, Стеве Жигона и Љубе Тадића. Двојица последњих били су изузетни глумци, кроз поглед на фотографији на њима су се видели сви наталожени ликови које су играли. Стеву сам снимала и са ћерком Иваном, као дуо портрет, како бих приказала њихову велику узајамну љубав. То је мој најнаграђиванији портрет. Добио је Златну плакету, био на изложби у Риму. Мислила сам да тако нешто више нећу поновити. Али, успела сам са Оливером Мандићем и Цецом Ражнатовић: уз две мега звезде (без косе), направила са дуо портрет који је завршио на изложби у Ливорну 2007. Ова фотографија проглашена је једном од пет најбољих те врсте на свету. Иначе, урађена је за омот њиховог ЦД.

фото Вукица Микача Ловрен

о На "Омажу Слађани Милошевић" изложили сте углавном необјављене фотографије?

- Деведесет одсто је из мог трезора, никад виђених. Имала сам срећу да Слађану упознам на почетку каријере. Много је утицала на мене кад је реч о естетици, хармонији, погледу на уметност. И због тога сам јој захвална. Само неку годину старија је од мене, али као већ изграђена звезда пружила ми је шансу да јој се приближим и да радимо заједно. Фасцинантна за фотографа и лака за фотографисање. Правила је арт од свог лица, свесна да фотографија траје много дуже од неког концерта или шоу-програма. Позирала је уз много стрпљења и љубави, сваког сата била другачија. Имала је погодно лице за све врсте трансформација. И све јој је стајало.

о Данас мало људи ради фотографије на папиру, углавном их чувају у компјутеру?

- С папиром имам тактилан однос, волим да листам књиге и новине. Осећам и даље велики отпор према компјутеру и комуникацији преко мобилних телефона и друштвених мрежа. Понекад помислим шта би било да настане нека хаварија. Избрисале би се успомене. Као да неко ради на томе да избрише сва сећања...

о Жалите ли што с неким нисте радили?

- На почетку каријере често сам сретала Десанку Максимовић. Иначе, кад се намерачим на неког, без пардона, инсистирам на сарадњи. Али, тада сам била сувише млада и било ме је срамота да инсистирам. Осећала сам неки страх, Десанка Максимовић је неко из моје читанке. Сад видим да сам погрешила. Ништа не треба чекати. Али, пре тога, избор мора да сазри у мени. Трудим се да што више сазнам о особи коју желим да фотографишем, онда је и снимање лако. Када неког фотографишем више пута, осим протока времена, углавном добијем исти резултат: ако сам на почетку успела да откријем оно што су, нема много промене.

фото Вукица Микача Ловрен

о Зашто нисте снимали документарне фотографије?

- Пребацивала сам себи што нисам радила док нам се распадала земља, питала сам се какав сам то фотограф ако нисам направила документ... А кад ми се указала прилика да одам почаст људима који су страдали у логорима, прихватила сам са великом одговорношћу. Пре десетак година добила сам позив Израелског института за Холокауст да се укључим у један велики пројекат. Фотографије сам посветила Јасеновцу и Другом светском рату. Пет уметника из Србије добило је појмове које је требало обрадити на савремени начин, кроз свој медиј: страх, бол, патњу, стрепњу. Одабрала сам особе са сцене, "обукла" их у црно, са задатком да лицем и мимиком дочарају ова стања... У школи смо мало учили о томе. Живела сам у Немачкој, знала шта је Дахау, али сам се шокирала кад сам схватила да ни у најзлогласнијим логорима нису имали непосредан контакт са жртвама: притисну дугме и пусте гас. Јасеновац је најгори логор јер је у њему постојало преко 60 врста мучења. Нисам слутила где ће све да ме одведу те фотографије. Прво у Јерусалим, потом на изложбу "Зид сећања" у здању Уједињених нација у Њујорку.

о Бројите ли све своје изложбе?

- Више од триста колективних, око сто самосталних. Учествовала сам и на бројним фестивалима у целој бившој Југославији, представљала своју земљу у иностранству, између осталих и 1997. на изложби у Солуну, када је био културна престоница Европе. Па, у Лиону на Данима франкофоније, тренутно у Индонезији... Тек сад сређујем документацију и тек ће, заправо, видети шта сам све урадила.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације