СВЕТСКИ ПЕСНИК СА СРЦЕМ У СРБИЈИ: Одлазак Чарлса Симића, великог поете, есејисте и преводиоца са две домовине

ОДУВЕК сам био весели песимиста, уверен у то да свет иде дођавола, али и онај који скоро сваког јутра устаје пун енергије, чак и радости.

Фото П. Милошевић

Другим речима, ја сам као и већина људи који ништа добро не очекују од будућности, али који гаје наду за своје животе и животе својих најближих - овако је, за "Новости", говорио песник и есејиста светског реномеа Чарлс Симић, који је пре два дана преминуо, у 84. години, у дому за старе у близини свог дома у Њу Хемпширу од последица деменције.

Добитник Пулицерове награде, а својевремено и песник-лауреат Сједињених Америчких Држава, минуо је светом, игром судбине, на Светог Стефана, дан своје крсне славе коју је редовно обележавао чувајући и на тај начин везе са родном Србијом.

Чињеницу да је писац имао две домовине истакли су у први план и сви водећи светски медији, попут "Њујорк тајмса" и "Асошијетед преса", наводећи да је отишао "српско-амерички песник".

Рођен је као Душан Симић у кући свога деде, у Улици мајке Јевросиме у Београду, 1938, у коме је провео ратне године. То скитање и живот на београдским улицама током окупације и после ослобођења значајно је утицало на његово песничко формирање и поглед на свет.

- Био бих веома другачија особа да сам имао другачије детињство. Не знајући за боље, нисам налазио ништа чудно у томе да се играм на рушевинама бомбардованих кућа или у трчању са другом децом поред наоружаних немачких војника.

После неколико хапшења, његов отац Ђорђе Симић, инжењер 1944. најпре је пребегао у Италију, а потом у Америку. Породица му се придружила деценију касније. Осврћући се на овај догађај, песник ће у једном интервјуу иронично прокоментарисати: "Моји туристички агенти били су Хитлер и Стаљин".

По доласку у Америку, породица се скрасила у Чикагу, Душан је постао Чарлс (јер је његовом оцу неко објаснио да је Чарлс енглески еквивалент за име Душан) а под тим именом завршио је гимназију Оук Парк у коју је некада ишао Хемингвеј. Родитељи нису имали новца за његово даље школовање, па је слушао вечерње курсеве на чикашком универзитету. Прихватао се различитих послова, био је молер, благајник, продавац кошуља у робној кући, једно време радио је као курир, а затим и као лектор у чувеном дневном листу The Chicago Sun-Times. Стихове је неуморно писао ноћу, а као песник огласио се у 21. години у локалном чикашком листу.

- Од почетка сам писао на енглеском јер сам желео да моји пријатељи и девојка у коју сам тада био заљубљен разумеју моје песме - говорио је.

Регрутован је у америчку војску 1961, и две године провео је као војни полицајац у Немачкој и Француској. Своја "ратна искуства" сумирао је у разговору за наш лист:

- Ајзенхауер је хтео да ме пошаље у Либан и Кореју, Џонсон у Вијетнам (али је само послао мог брата). Онда је дошло време да бринем за свог сина. Имао сам три године када су нацисти бомбардовали Београд, 6. априла 1941, када је бомба погодила кућу преко пута и избацила ме из кревета у коме сам спавао... И ево, још бринем због садашњих и будућих ратова.

По повратку из војне службе упознао је дизајнерку Хелен Дубин, која му је постала супруга и са којом је добио ћерку Ану и сина Филипа. Тих година дипломирао је на Њујоршком универзитету, а прву књигу "Шта трава каже" објавио је 1967, чиме је почела блистава каријера овог песника, овенчана славом и бројним наградама. Због посла се преселио у Њу Хемпшир, где је више од три деценије предавао књижевност на тамошњем универзитету. Велико име стекао је као критичар, стални сарадник најугледнијег светског књижевног часописа New York Review of Books.

Свих година одржавао је интензивне везе са Србијом, сарађивао је и пријатељевао са песницима, писцима, преводио на енглески Васка Попу, Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Љубомира Симовића, али и Радмилу Лазић која, за "Новости", каже да је "изгубила великог пријатеља":

- Били смо у сталном контакту од 1996/1997. године. Био је веома заитересован шта се дешава у Србији. Увек га је веома интересовало како је овде, шта се дешава. Био је очајан када је бомбардована Србија 1999, о чему је написао неколико оштрих текстова. Ипак, у Србији је недовољно цењен. А он је једини Србин који је уз Пупина био члан Америчке академије наука и уметности. Србија му се ничим није одужила. Није га примио ниједан председник државе (уосталом он до тога није ни држао), није био почасни грађанин Београда, а ко све јесте, у коме је био рођен, па ни почасни члан Српског књижевног друштва јер за њих није био довољно Србин зато што је критиковао Милошевића и јер је писао на енглеском језику. То је био разлог због кога сам изашла из тог друштва писаца. А учинио је много тога за српску књижевност преводећи наше песнике, и објављујући две антологије српске поезије.

И академик Миро Вуксановић слаже се да смо му остали дужни:

- Чарлс Симић је пример песника који је имао две домовине и користио два језика. Србију је у себи однео и своју Америку нашао. На нематерњем језику је писао а са матерњег језика преводио. То су били препеви у којима је састављао своју антологију савременог српског песништва. У ноћи пред његову смрт одједном ми је дошла помисао да би требало за иностраног члана САНУ изабрати Чарлса Симића. Али, његов одлазак је постао опомена да будемо пажљивији према нашим успешним људима у свету. Ионако имамо превише дугова.

Великог песника Владимир Пиштало упознао је 1992, када је дошао у Америку где је почео да пише докторску тезу о идентитетима српских Американаца. Симић је био један од петорице који су надгледали његов рад.

- Тада је имао педесетак година и у мом уму увек је остао у тим годинама. Знао сам, наравно, да људи старе, али сам у његовом случају то одбијао да прихватим. Био је један од најуспешнијих наших људи у Америци који се притом интензивно занимао за све што се догађало у Београду. Посебно је на њега јак утицај имао Васко Попа чије је речи добро запамтио: "Мораш озбиљно да радиш ако хоћеш да успеш у овом позиву." Попа му је много значио да се учврсти као песник. И оно што је Попа њему представљао, Чарлс је представљао мени - искрен је Пиштало.

На вест о смрти Чарлса Симића његов издавач у Србији Гојко Божовић, главни уредник "Архипелага", каже да је "отишао песник првог реда" чије су се песничке, као и есејистичке књиге преводиле на све веће светске језике.

- Симићеви есеји одавали су луцидног тумача песничких светова класичних и модерних песника, али и есејисту који је сведочио о најдубљим тајнама песничког стварања. Ретко је који песник модерних времена с толико слободе говорио о томе како се од сећања и епизода проживљеног живота обликују стихови. Али и мало је који песник модерних времена с толико снаге и непосустале вере исписивао у својим есејима, који су неретко знали да буду отворени и за друштвену и политичку стварност савременог света, похвалу поезији и убедљиве разлоге због којих би поезија морала да буде важна у нашим животима.

Полазећи од обичног и видљивог, Чарлс Симић је писао песме чудесне имагинативне снаге, универзалног израза и несвакидашњих слика у којима су своје песме налазила најважнија питања модерног човека и света. "Песма је тајна коју деле људи који се међусобно не познају", говорио је. Срећни су читаоци који су ту тајну делили и који ће је делити са Чарлсом Симићем - додаје Божовић и открива да је једна од последњих ствари на којима је песник радио велика ретроспектива његове поезије. Њу ће ускоро објавити на српском "Архипелаг" као "Изабране песме: 1962-2022", али и једну књигу изабраних есеја.

Ретроспектива поезије

једна од последњих ствари на којима је Чарлс Симић радио је велика ретроспектива његове поезије, открива за "Вечерње новости" Гојко Божовић.  Ову књигу ће ускоро објавити на српском "Архипелаг" као "Изабране песме: 1962-2022", као и једну књигу изабраних есеја.

ЂУРОВИЋ: СА БРАТОМ НА КОЛАРЦУ

ПОЗНАТИ водитељ, глумац и новинар Дејан Ђуровић са Чарлсом Симић био је породично везан, били су браћа од тетке.

- Мог рођака Душана памтим као једног веселог и занимљивог човека, блиског и веома природног. Својевремно сам био код њега у Америци и после тога објавио опширан разговор са њим. А када је долазио у Београд увек сам ишао са њим на Коларац, у Дом омладине и друга места где смо говорили његову поезију - он на енглеском, а ја на српском. Познато је да је добио мноштво угледних награда, али је за мене убедљиво највеће признање песник-лауреат САД, који је подразумевао једногодишњи мандат управника чувене Конгресне библиотеке - присећа се Ђуровић.

* * * * * * * * * *

МАЈА ГОЈКОВИЋ:

НЕНАДОКНАДИВ ГУБИТАК

- СА дубоким жаљењем сам примила вест о смрти Чарлса Симића, који је својом поезијом и богатим стваралачким опусом оставио препознатљив печат у савременој поезији. Одлазак великог писца нашег времена, представља ненадокнадив губитак за светску књижевност и културу уопште. Памтићемо га као врхунског песника, а као преводилац Чарлс Симић је веома значајан за Србију, јер је преводећи српске писце допринео популаризацији наше књижевности у САД - навела је у телеграму саучешћа министарка културе Маја Гојковић.

* * * * * * * * * *

ВЛАДИМИР КОПИЦЛ:

ТРАЈНО ОБЕЛЕЖИО ОВО ВРЕМЕ

- ОВО је велики губитак и за нашу и за светску културу. Чарлс Симић је био изузетан уметник и велики господин. Упознао сам га у његовим средњим годинама када сам, као млад новинар, с њим правио интервју. Касније сам преводио његове песме пуне изузетне имагинације. Симић је успео да се развије у велику песничку личност чије су песме трајно обележиле ово време.

* * * * * * * * * *

ВЕСНА РОГАНОВИЋ:

БАРД ЕПИФАНИЈА СВАКОДНЕВИЦЕ

- Отишао је бард тихих епифанија свакодневице, који је веру у поезију претакао у све чега се дотакне - било да је реч о поезији великана америчке српске и европске традиције и модерне, или уметницима свих жанрова и епоха. Читаоци широм света могли су захваљујући небројеним преводима да прате све тихе мене кроз које је његова сопствена поезија пролазила постајући временом сажетија, избрушенија и суптилнија, и утолико непоновљивија. Нарочит предмет његових есеја биле су судбине уметника који су упркос страдањима у времену фашизма, стаљинизма и сличних трауматских искустава века, ратова, бомби и других пошасти чији је невољни сведок и сам био.

Препоручујемо

Култура

0 1

ПРЕМИНУО ЧАРЛС СИМИЋ: Одлазак једног од најзначајнијих савремених песника и есејиста

10. 01. 2023. у 07:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације