„ЗМАЈА“ САЊА СВАКО КО ПИШЕ ПОЕЗИЈУ: Верољуб Вукашиновић, лауреат најстаријег признања Матице српскe (ФОТО)

​ ПЛЕЈАДИ наших највећих савремених песника који су своје дело оверили најпрестижнијом и уједно нашом најстаријом поетском наградом коју је Матица српска у Новом Саду установила 1953. године, придружио се и Верољуб Вукашиновић, плодан и вишеструко награђивани писац.

Томислав Димитријевић Томако

Одлуком Матичиног жирија (Селимир Радуловић, Иван Негришорац,Ђорђе Нешић ,Желидраг Никчевић и Саша Радојчић),ово признање „на равне части“ деле Верољуб Вукашиновић за књигу песама „Жалац“ у издању Српске књижевне задруге и Томислав Маринковић, аутор збирке стихова „Шта о нама мисле анђели“ у едицији Архипелага.

Врхунац свечане академије у недељу,16. фебруара у Новом Саду(19.00) којом ће ове године Матица обележити 199 година трајања, представљаће управо уручење признања које носи име Јована Јовановића Змаја( Нови Сад, 1833 -Сремска Каменица 1904), песника, драмског писца, преводиоца, уредника бројних листова и лекара.

- Један је од највећих песника српског језика.Награда са његовим именом сан је сваког ко пише поезију. Бити у низу са претходним лауреатима,најзначајнијим именима савремене српске поезије, за мене велика је привилегија али и обавеза пред собом и другима.Посебно се радујем што је ову награду, заједно са мном, овом приликом добио и изванредни песник Томислав Маринковић.- наглашава Вукашиновић у интервјуу „Новостима.“

Foto: Томислав Димитријевић Томако

POGLEDAJ GALERIJU

.Памтите ли прве сусрете са Змајевом поезијом?

-Мој први сусрет са њим везан је за основну школу и песме за децу. Змајева поезија и поетика дубоко су уткане у моје биће јер је он не само песник романтизма, а романтизам је моје полазиште у поетском стваралаштву, већ је, по речима Љубомира Симовића и песник чији су импулси, који нису препознати у његовом добу, наговестили авангардне и модернистичке струје у савременој српској поезији.

. Какву емоцију имате према дародавцу ове награде, пантеону српске књижевности, науке и културе који ће наредне године обележити два века откако су га основали угледни Срби у Пешти?

-Студирао сам књижевност у Новом Саду, на Филозофском факултету, осамдесетих година прошлог века. Матица Српска је била храм у који сам улазио са читалачком побожношћу, сате и сате сам проводио у књижари на углу, и дивио се том здању српске културе и словесности. Тада нисам могао ни да сањам да ћу доживети овај тренутак Змајеве награде у Матици.Желим да искажем захвалност онима који су одабрали моју књигу али и захвалност мојим драгим професорима Егерићу, Радовићу, Павићу, Мужијевићу, Гордићу, Милосављевићу, Делићу и другима који су ме упутили ка овом духовном здању српског народа.

.Награђену збирку „Жалац“,прву у издању СКЗ, почињете нежном љубавном песмом „Предговор“.Како се „жалац“, песма обојена горком страном живота, винуо у наслов књиге?

- Реч „жалац“ чинила ми се најподеснијом за метафору песничког чина јер спаја у себи многозначне појмове, од „жалца у месу“ како наводи Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима, до змијског и пчелињег жалца чији убод може бити и отров и лек.

. Аутор поговора Јован Пејчић каже да ова књига „доноси песме о љубави, смрти, ближњима, пролазности, али и о песницима и певању у беспутицама савременог доба.“ По чему се,осим по тематици,ваша петнаеста књига песама разликује од претходних?

- У овој збирци сам желео да искажем ,пре свега, „омаж“ песницима романтичарског кова и минулог доба, боемима каквих више нема а нису ни могући у овом дигиталном добу.Уједно је то и дубоки наклон неким људима из мог завичаја који су ми у детињству пробудили искру поезије.Обележена је и мајчиним одласком, тим тешким тренутком у животу,када се на најболнији начин укрсте жалац љубави и жалац смрти.

.Стихове сте посветили и Лази Костићу,а једну песму и његовој супрузи Јулијани Паланачки која му је пружила мир и раскош у свом дому у Сомбору где је,инспирисан Ленком,написао „Santa Maria della Salute“ и Дневник снова.Заслужује ли,у нашој литератури неправедно скрајнута Јула, и више од једне песме?

-У тој песми поставио сам и себи и читаоцу два питања: шта је Јула значила Лази а шта је Лаза био њој? „Кад мозак не сме куд срце хрли, једна нас рука теши и грли“. Та рука која теши песника,Јулина је рука. А песникова рука, кога она грли, међу јавом и међ сном, нека свако од нас одгонета.Јулијана сигурно заслужује и много више од моје скромне песме.

.Посветили сте песму Великој Хочи,али и нашем писму:„Српски језик,српска ћирилица,то је наша стара крштеница.“ Зашто смо толико неодговорни према својој „крштеници“?

-То је тешко објаснити из позиције оног ко ћирилицу сматра својом идентитетском крштеницом, не одбацујући притом,друга писма којима се служимо. Ћирилица је неправедно потиснута у јавном простору, да ли је у питању нехај или нешто друго, можда и непознавање и непрепознавање наших националних кодова, не знам. Само знам да је ћирилица за мене не само писмо већ и метафора за један вид културе који је угрожен у свету глобалног умрежавања.

. Одабрали сте живот у Трстенику, у долини Западне Мораве на падинама Гоча и Гледичких планина.Да ли је то поуздан начин да се данашњи човек одбрани од поремећених вредности 21.века?

- Одговорићу стиховима из једне раније песме: „У шуму опет ходочастим / и печурком се у њој храним/ јагодом свежом себе частим/ тако се чистим, тако се браним...“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације