СРБИЈА ЈЕ ПОНУДИЛА РУКУ ПОМИРЕЊА: Југославија је рођена у време ратне драме која је поделила јужнословенске народе

НАШ разговор је умногоме условљен двама факторима. Прво, разговарамо у тренутку кризе. Тај тренутак показује да живимо у друштву које не само да је дозволило да настану локалне бирократије, него да се у послератном раздобљу развија једино средњи слој, наклоњен малограђанском менталитету, који постаје свепрожимајући, а и сама бирократија регругује се из тог слоја.

Проглашење Устава 1974. године

Унутрашњим преуређивањем државе (коначно 1974), дошло се до парцелизације у којој је изгледа постао могућан само "локални малограђанин". Од тога се неко брани радом, неко ерудицијом, неко је свестан свега тога и покушава да избегне ту судбину... Отуда се понашамо типично у великој друштвеној кризи која угрожава опстанак (или, бар прети опстанку) једне државе: локални видокрузи су премоћни и наравно, постају одлучујући", написао је историчар Андреј Митровић, професор на Филозофском факултету у Београду, на Катедри за историју, крајем осамдесетих на страницама "Књижевних новина".

Митровић је био један од интелектуалаца који су тада учествовали у анкети о опстанку и стабилности Југославије, али и о српском питању у оквиру југословенског.

"Југословенска држава окупила је у целини простор који је око хиљаду и пет стотина година био подељен. Настала је на простору на којем се током дуге историје у више махова нешто преполовљавало. Ту су се сретали и културни утицаји и и војске, различита виђења и Бога и човека, супротне политике и конкурентска привредна хтења. Готово по правилу, линија је ишла или кроз територију Босне или по њеним границама. Грубо речено, оба конгломерата имају заједничку окосницу у томе што је историјски развитак и у једном и у другом био више пута пресечен и што су се на целом простору преплели различити народи и вере, а заједничко им је постало и то што се на целом подручју често и много ратовало. Југословенством је премошћено хиљадугодишње располућивање, а упоредо и окупљена два хетерогена простора."

ПИШУЋИ о поделама, Митровић је подсетио на дилему коју је професор Милорад Екмечић сликовито формулисао: "Важно је знати због чега немачки цар креће у светски рат, али за нас је ипак најважније зашто се тада ми међусобно покољемо."

"Југославија је чак и рођена у време једног таквог светског рата који је поделио Југословене", подсећа Митровић. "Подела је у Првом светском рату била разумљива, живело се у различитим државама, а оне су у рату биле непријатељице. Дошло је до претешке драме југословенства и мислим да је добро да то признамо, јер се тиме ствара могућност да се историја превазилази на основу чињеница. Тако се ствара идеолошка кохеренција земље."

Драма југословенства, сматрао је Митровић, одиграла се на окупираним територијама Србије (јесен 1915. - јесен 1918) и Црне Горе (јануар 1916. - јесен 1918).

"Ту се, више него на фронту, где се пуцало у униформе а не у људе, дакле, у обележја непријатељских држава, а не у припаднике неке нације, суочило ратом располућено југословенство", пише Митровић.

Он наводи да су окупационе управе постале окрутне када су се у њима нашли људи из југословенских крајева. Међу њима су се издвајали Србин, генерал Бабић, заменик генералног гувернера у Бојном генералном гувернману у Србији, Славко Кватерник, који је био шеф политичког одељења (један каснији извор каже да је био србождер у рату, а потом постао југословенски генерал). Капетан, потом мајор, Вилхелм Стипетић био је царско-краљевски обавештајац на балканском бојишту, а после рата је, заједно с генералом Саркотићем, био један од вођа предусташке хрватске емиграције, док је капетан Бечић командовао Босанско-херцеговачким жандармеријским батаљоном, јединицом која је у Србију долазила у тренуцима нестабилности окупационог режима да би гонила устанике или комите...

Митровић подсећа да је без обзира на различито ратно искуство, у јесен 1918. године Југославија наступила као држава историјског помирења. И састав прве владе, којој је председавао Стојан Протић, сведочи о покушају историјског помирења.

"По политичким снагама које је у себи окупила, она је вероватно јединствена у тадашњој Европи: у њој су биле представљене све у том тренутку уобличене политичке струје од већег значаја са целог југословенског тла", пише Митровић. "Показало да су уз сва 'три племена' званично призната, биле су заступљене и све главне вероисповести, као и већина историјских области. Сви југословенски политичари из Аустро-Угарске били су прихваћени, као и представници напредњака који су остали у Србији - Стојан Рибарац и Војислав Вељковић - и увелико сарађивали с окупационим властима. У делегацији за Конференцију мира били су укључени Никола Пашић - кога регент Александар није хтео у владу, Јосип Смодлака - који није хтео да уђе у владу, Иван Жолгер - мада је био министар у аустријској влади последњег хабзбуршког цара, а раније је припадао кругу Фрање Фердинанда). Сем најогорченијих присталица бивше монархије, нико није имао потребе да оде у емиграцију. После уједињења, уследиле су две деценије сукоба, првенствено националних, а диктатура уведена у јануару 1929, далекосежно је радикализовала политичке прилике."

НОВИ светски рат је, по Митровићевом мишљењу, поново распламсао југословенску драму, али је југословенство остало чврсто, па је и Југославија обновљена.

"Мислим да је Титов покрет добио рат на доследном југословенском програму", сматрао је угледни историчар.

Митровић је написао да је Аустроугарска до 1918. у много чему била неразвијенија од Западне Европе. Да су југословенске покрајине биле заостале провинције унутар најзаосталије велике силе тога доба.

"Србија је остала отворена за утицаје из свих делова Европе, а узори су јој били Француска, Белгија, Швајцарска. То је била и црвена нит дотадашње историје ове младе државе. Србија је ступила у рат и показала да је своје снаге развила до врхунца управо онда када је њен политички живот био испуњен слободном борбом или такмичењем најразличитијих политичких виђења и хтења. С тим наслеђем, Србија је ступила и у југословенску државу. Тако је у јесен 1918. годице Краљевина СХС спојила опречности које су собом у њу унеле југословенске покрајине под утицајем своје везаности за Средњу Европу и Србија и Црна Гора, које су се развиле кроз (тежак) процес политичког, привредног и културног еманциповања Балканског полуострва, при чему су у Србији на крају превагнули западни узори."

Један од умнијих аустријских политичара, представник либералних уверења Јозеф-Марија Бернрајтер записао је 1912. у свој дневник да по Бечу стално слуша разговоре како Аустроугарска треба да умаршира и анектира Србију и да се он чуди како нико не размишља о томе шта ће стара Аустрија с "једним потпуно демократским народом који не зна ни за племство ни за велепоседнике и чија је држава већ деценијама слободна".

"Бернрајтер је видео да је реч о друштвено и политички два различита света, а да је Србија представник покрета еманципације балканских држава и, као таква, настоји да се ослони на западноевропске узоре и да већ у својој политичкој суштини носи неке његове основне црте", пише Митровић.

У ПРВОЈ половини 20. века, наводи овај историчар, средња Европа је била трусно подручје, а не Балкан:

"У тој деценији 20. века се у њој појавио ауторитарни национализам, с фашистичким покретима и организацијама, које су истина привремено остале без већег значаја, што се не би могло рећи за нешто раније снажно политички наговештен касније екстремни антисемитизам. Из тих језгара се нешто касније размахао нацизам на немачком тлу."

Србија је, пише Митровић, имала концепт рушења Аустроугарске монархије, а српска влада је тежила да хабзбуршко царство просто нестане у експлозији која би га разнела.

"Ово је имало своје практичне последице по југословенску државу, то значи и по спорове око њеног уређења и пре и након њеног стварања. На другој страни, тезом да Аустроугарска мора нестати у експлозији, претпостављало се да су снаге и процеси рушења аутохтони, што су и били. У југословенским покрајинама њих су представљали декларацијски покрет и Хрватско-српска коалиција. Кроз овај самостални процес, политички представници југословенских покрајина дојучерашње царевине стекли су самосталне преговарачке позиције према Србији, чија је позиција иначе проистекла из учешћа и жртава у рату на страни победничке коалиције, савезничких и придружених сила. И на овај начин се открива двострана основа југословенског питања, а с њим и проблем њеног превазилажења", закључио је Митровић.

Препоручујемо

Друштво

0 2

СЛОМОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОКОНЧАНА ЈЕДНА ЕПОХА: „Историјски форум Књижевних новина“ представља драгоцено сведочанство о једном времену

30. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 1

СТВОРЕНА ИЗ ИДЕАЛА ИЛИ НУЖДЕ? Покушај српских интелектуалаца да на „Историјском форуму“ 1988. пронађу формулу за опстанак Југославије

29. 12. 2020. у 17:14

Друштво

1 1

НАЦИОНАЛНЕ ПАРАНОЈЕ И ЕКОНОМСКЕ ЛУДОСТИ: Кардељеви СОУРИ и ОУРИ су делегатско-договорна наивна мешавина бољшевизма и анархизма

26. 12. 2020. у 17:14

Друштво

0 4

ГРАЂАНИН ЈЕ ОСНОВА ДРУШТВА А НЕ НАЦИОН: Могућност опстанка заједничке државе Добрица Ћосић је видео у темељној демократској реформи

25. 12. 2020. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације