СПАЈАЊЕ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА И ПАТРИOТИЗМА: Oпредања и култови основ посебног идентитета српског народа

ЗАВЕТНИ карактер предања о Косову видљив је и из чињенице да се за објашњењем косовског пораза и последичног пада под власт Турака трагало у српским огрешењима и кршењу завета.

Веровало се да је због грехова Цара Душана испаштао српски народ, Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Видели смо да се, према Ентонију Смиту, казна тумачи као последица огрешења од моралне узоре успостављене у „златном добу“; он наглашава да Бог, у Петокњижју прети проклетством онима који завет напусте. 

Већ у XIV и XV веку, нарочито у добу после Косовске битке, најважнији српски писци приповедали су о гресима цара Душана, о убиству оца, краља Стефана Дечанског, и самовољном проглашењу Патријаршије. Васељенски патријарх је, наиме, екскомуницирао српског цара, црквену хијерархију и народ. Српска црква је, како се сматра, у времену кнеза Лазара, прихватала виђење Васељенске патријаршије. Измирење цркава и повратак Срба у православну заједницу постићи ће баш кнез Лазар.

Веровало се, ипак, да су због Душанових греха морали да испаштају и његов син, цар Урош, и српски народ. Самовоља Мрњавчевића и легендарно убиство цара Уроша доживљавани су као казна, али и наставак српских огрешења. Душанови греси остаће основни узрок пропасти српског царства чак и у делима најзначајнијих српских историчара XVII и XVIII века, грофа Ђорђа Бранковића и Јована Рајића. Том несрећном низу припадала је, коначно, неслога великаша и издаја Вука Бранковића на Косову пољу.  Епске песме тврдиле су да су се српски великаши уочи Косовске битке толико били осилили, да су ујахивали у цркве на коњима и копљима набадали нафоре.  Из те традиције, која је, како се види, трајала вековима, потицала су и тумачења митрополита Петра II Петровића Његоша у Горском вијенцу (1847):

„Бог се драги на Србе разљути
за њихова смртна сагрешења.
Наши цари закон погазише,
почеше се крвнички гонити,
један другом вадит очи живе;
забацише владу и државу,
за правило лудост изабраше.
Невјерне им слуге постадоше
и царском се крвљу окупаше.
Великаши, проклете им душе,
на комаде раздробише царство…“

СПАЈАЊЕ ЗАВЕТНОСТИ и патриотизма видљиво је већ у култним списима о Лазару и Косовској бици, насталим у крилу цркве, између 1390. и 1420. У Житију Светог кнеза Лазара непознатог раваничког монаха, насталом, како се сматра, између 1392. и 1398, кнез Лазар, спремајући се за битку, „поревнова ревношћу за Бога и за отачаством својим“. „Војнике и властелу своју“ он овако храбри:

„Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.“

И у “Слову о кнезу Лазару” патријарха Данила III (написано 1392-1393), који у једном старијем делу Светог Симеона и Светог Саву зове „отачаству своме тврдим поборницима“, а Немањиће лозом Јесејевом,  Косовски завет, као опредељење за Царство небеско, удружен је са патриотизмом. Претпостављени утицај “Историје Јудејског рата” Јосифа Флавија, Плача пророка Јеремије и Романа о Александру Македонском на идеје и дијалоге у овом делу,  томе је могао само да допринесе. Милан Кашанин је зато назвао Данила III „најпотпунијим и најснажнијим идеологом Косовске битке и небеског царства“.

* * * * * * * * * * *

Боља је смрт у подвигу, него стид у животу

И У СЛОВУ ПАТРИЈАРХА Данило III је, наиме, реч о жртви за веру, али и за кнеза, „отечество“ и „српску земљу“.  Кнез Лазар, пре битке, каже својим „војницима, великим и малим“ да би предстојеће страдање требало да прихвате „за Христа и за благочашће отачаства нашег“:

„Боље је нама у подвигу смрт, неголи са стидом живот.  Боље је нама у боју смрт од мача примити, него ли плећа непријатељима нашим дати. Много поживесмо за свет, најзад постарајмо се за мало подвиг страдалачки примити, да поживимо вечно на небесима, дајмо себи именовање војника Христових, страдалаца благочастија, да се упишемо у књиге животне. Не поштедимо тела наша у борењу, да од оног који просуђује подвиге светле венце примимо. Болови рађају славу и трудови доводе до починка.“ 

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

На то му „велехвални и мужаствени, и благородни, које породи и подиже Српска земља, као прекрасне леторасли и изабране (кедре) Ливанове“ одговарају да су спремни „за те и за благочастије, и за отачаство умрети“:

„Умримо да свагда живи будемо. Принесимо себе Богу као живу жртву, не као пре маловременим и обмамљивим гошћењем наслађењу нашем, но у подвигу крвљу својом. Не поштедимо живот наш, да живописан пример после овога другима будемо. Не бојмо се страха који је дошао на нас, ни устремљења нечастивих непријатеља који скачу на нас. Ако бисмо заиста на страх и губитак мислили, не бисмо се удостојили… …Ми, о другови и саборци, узимамо пређашњих војина бреме који су код Христа, да Христом се прославимо.

Ми смо једна природа човечанска, потчињени истим страстима. И један гроб да нам буде. И једно поље тела наших с костима да прими, да едемска (рајска) насеља светло нас приме.“  
У СЛОВУ ДАНИЛА III завет се не односи само на кнеза Лазара, па чак ни само на његове „благородне велможе“ него, како смо видели, на његове „војнике, велике и мале“, чије ће кости „једно поље да прими“. Да идеја заветности није била ограничена на највише друштвене слојеве, сведочи и опис преношења моштију кнеза Лазара из Приштине у, у коме, уз кнегињу Милицу, црквену хијерархију и племство, учествује „мноштво народа“.  О „мноштву народа“ које присуствује преношењу моштију кнеза Лазара, пише и раванички монах.  

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Народне, епске песме о Косову из доба турске превласти, прилагодиће средњовековне хришћанске и витешке идеале менталитету хришћанске раје, пастира и ратара. Косовски завет, од својих почетака више везан за цркву и литургију него за витешке, племићке кругове, кроз усмену епику, сасвим ће срасти са народном, потом и националном културом.

Неколико векова касније, Иво Андрић, у есеју “Његош као трагични јунак Косовске мисли”, преноси запажање Љубомира Ненадовића да су у Црној Гори чак и „намучене жене“ „говориле о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији“, као и да су тамошњи Срби у свему хтели да иду само „путем који им косовски завет налаже“.  Косовски завет је за њих, као и за Његоша, „Јеремију Косова“, борба за „скидање Обилићеве клетве“ због „смртних сагрешења“:

„Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је ‘лафе’ претворила у ‘ратаре’, оставивши им у души ‘страшну мисао Обилића’, да тако живе разапети између своје ‘ратарске’, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли… “

* * * * * * * * * * *

Кнез Лазар између земаљског и небеског царства

О ТОМ СРАСТАЊУ хришћанског, црквеног Косовског завета са народном културом најбоље сведочи још један његов класични пример, епска песма “Пропаст царства српскога”. Записао ју је, наиме, шишатовачки архимандрит Лукијан Мушицки, по певању „неке слепице из Гргуреваца“. 

У њој, уочи битке, „цару Лази“ сама Богородица, посредством Светог Илије, шаље поруку „од светиње - од Јерусалима“. Доментијан је, наиме, поредио Светог Саву са Светим Илијом и писао да су Свети Симеон и Свети Сава „своме отечеству“ „обнављали пресветли пут ка Јерусалиму“.  И кнезу Лазару је понуђен избор између „два царства“:

“Царе Лазо, честито колено!
“Коме ћеш се приволети царству?
“Или волиш царству небескоме,
“Или волиш царству земаљскоме?
“Ако волиш царству земаљскоме,
“Седлај коње, притежи колане,
“Витезови сабље припасујте,
“Па у Турке јуриш учините,
“Сва ће Турска изгинути војска;
“Ако л’ волиш царству небескоме,
“А ти сакрој на Косову цркву,
“Не води јој темељ од мермера,
“Већ од чисте свиле и скерлета,
“Па причести и нареди војску;
“Сва ће твоја изгинути војска,
“Ти ћеш, кнеже, шњоме погинути.
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
“Мили Боже, што ћу и како ћу?
“Коме ћу се приволети царству?
“Да или ћу царству небескоме?
“Да или ћу царству земаљскоме?
“Ако ћу се приволети царству,
“Приволети царству земаљскоме,
“Земаљско је за малено царство,
“А небеско увек и довека.”
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме… “    

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

СТАРОЗАВЕТНИ узори јасно су видљиви и у годинама непосредно после Лазареве погибије на Косову. Сина кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, његов биограф ће поредити са Мојсијем, Исусом Навином Давидом и Соломоном.  Деспотов „народ“, у тешким временима турске најезде, следи старозаветне обрасце изабраног народа, који чува Божије наслеђе:

„Па и сада си исказао силу своју у народу своме, на давши да народи сасвим униште наслеђе Твоје; и сада сачувај оне који нису савијали колена (своја) пред Ваалом, и пред слабостима (људске) природе, него су се из немоћи (уздигли) ојачани, оне који су били одважни у биткама, који верују Ономе што снажном руком добија ратове, оне који су више волели да пострадају са Божјим људима, неголи да окусе привремену сладост греха, (да буду попут оних) који беху распети за христоимено стадо.

* * * * * * * * * * *

Српске државе утопљење у туђе империје

СРПСКИ И ТУРСКИ извори, као и путописи странаца који су пролазили кроз српске земље, сведоче да је до краја XV века епско предање о клевети, издаји и поразу на Косову било сасвим уобличено. Док је име „Милоша Кобиле“  први пут поменуто у “Турској хроници” Константина Михаиловића из Островице (написаној између 1496. и 1501), везивање издаје за Вука Бранковића среће се тек у “Краљевству Словена” (1601) Мавра Орбинија.

Култови националних српских светаца, међу којима су, поред Светог кнеза Лазара, посебно важни били Свети Сава и Свети Симеон, чувани су и неговани у крилу Пећке патријаршије.  Српски свеци и даље су приказивани заједно са старозаветним личностима. На једној страни иконе из XVII века, која се чува у ризници Пећке патријаршије, приказано је опело Светог Саве, а на другој свети мученици Макавеји. 

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

МЕЂУ МАНАСТИРИМА, који су под Турцима били главна упоришта српске свести, нарочит углед имала је Раваница, задужбина Светог кнеза Лазара, где су се чувале његове мошти.  У добу настојања да се у поразима и пропадању пронађе дубљи смисао, култ Светог кнеза Лазара је, као и култ Светог краља Стефана Дечанског, уобличен и негован као култ светог владара - мученика.

Речено у кључу појмовног апарата Ентонија Смита, Српска црква је, у туђим царствима, у којима су српске државе утопљене, а српско племство променило веру или изумрло, довршила претварање хијерархијске у заветну нацију. Томе су, слично протестантским заветним нацијама, додатно доприносила крајње немирна времена, пропаст царства и деспотовине, верски прогони, притисци да би се променила вера, и нарочито ратови који су од доласка Турака, увек имали снажну верску димензију, појачану са почетком реформације и контрареформације. Срби су се, слично Јеврејима, затварали у себе, у намери да спрече асимилацију и одбране завет. Као код Јермена, носилац завета била је Српска црква, Пећка патријаршија. Она је, можда, препознавана као Царство небеско, о коме говори Косовски завет, после пропасти државе, као земаљског царства.

* * * * * * * * * * *

Руси препознавали Србе по култовима светаца

И МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ наглашава да је на Балкану, почевши од продора Турака у XIV и XV веку, а у остаку Европе од почетка верских ратова у XVI веку, вера постала кључна одредница идентитета, важнија од језика или свести о етничком пореклу.  Сасвим у духу етносимболистичких тумачења, предања и култови, нарочито српских светитеља, чинили су основ посебног идентитета Срба. Да су их Руси препознавали по култовима Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара, сведочи и то што су управо ови свеци приказани на фрескама московског Архангелског сабора, у доба цара Ивана IV Васиљевича (Грозног), унука Српкиње Ане Јакшић и праунука Стефана Јакшића старијег. Обимна светска хроника, Лицевой летописный свод, састављена за овог цара, садржи детаљне описе и илустрације из живота Светог Саве, Светог краља Стефана Дечанског и Косовске битке.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

КЊИГА ОРБИНИЈА и дела других дубровачких писаца, као и драма о Косовској бици настала у Перасту крајем XVII века, потврђивали су зрачење Косовског култа и у римокатоличким земљама. Посебно утицајно била је Орбинијево тумачење Косовског предања, настало, опет, на основу, усмене, епске поезије. Римокатолички путописци на Балкану, какви су били Бенедикт Курипешић, Филип-Дифрен Кане или Жан Палерн Форезјен, често су били заинтересованији за Милошев јуначки подвиг него за хришћански завет кнеза Лазара.

Коначно, у “Житију кнеза Лазара”, названом и “Прича о боју косовском”, насталом крајем XVII или почетком XVIII века на подручју Боке Которске и Црне Горе, косовско епско предање добило је завршни облик, познат из доцнијих збирки Вука Караџића. О читаности и утицају ове компилације епске и писане традиције, сведочи и то што је сачувана у 36 варијанти.

У међувремену, у сеоби патријарха Арсенија Чарнојевића из 1690, мошти кнеза Лазара кренуле су на своје друго путовање, од Раванице до Сент Андреје и назад, седам година касније, до сремског Врдника.  Већ спасавање моштију сведочило је о њиховом значају за Србе; сто година раније, Турци су Србе казнили спаљивањем моштију Светог Саве.

Препоручујемо

Друштво

0 0

БАЛКАНСКИ КАИН И АВЕЉ: Срби и Бугари на вековној историјској ветрометини

24. 12. 2024. у 07:00

Друштво

0 3

ОРУЖЈЕ УБИЈЕНОГ НИЈЕ СЕ СМЕЛО ОДУЗИМАТИ: Крвопролића су била забрањена у цркви и другим светим местима

17. 12. 2024. у 09:00

Друштво

0 1

МАРКО МИЉАНОВ И ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ O КРВНОЈ ОСВЕТИ: Обичај који је умало истребио Црну Гору

17. 12. 2024. у 06:45

Друштво

0 1

ИЗМЕЂУ МАНТИЈЕ И КОМИТСКОГ ГУЊА: Српска црква је улазила у огорчене сукобе и са својом државом

11. 12. 2024. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације