ВИДОВДАНСКЕ ПОРУКЕ ПРЕНОСИЛE ЦРКВА И ЕПСКА ПОЕЗИЈА: Утицај косовског предања на духовни и политички живот

ТОКОМ XVIII века култ кнеза Лазара доживеће, међутим, нагли успон међу Србима у Хабзбуршкој монархији, на подручју Карловачке митрополије.

Кнез Лазар је био један од најпоштованијих српских светитеља (Слика Ђуре Јакшића), Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У оквирима напора да се од унијаћења, али и русификације, сачува један од најважнијих „светих извора“, култ српских светаца, њихова житија су током XVIII века прикупљана и штампана у Србљацима. Свети кнез Лазар је тада, заједно са Светим Савом и Светим Симеоном, најпоштованији српски светитељ. Идеја о Србима као „Новом Израиљу“, изабраном народу, била је жива; њој је придодавана повест о сеоби из 1690, која је поређена са египатским егзодусом.  Ликовне представе кнеза Лазара из тога доба сведочиле су, да је, као и у Причи о боју косовском, у српској грађанској култури, свеца и мученика све више смењивао световни владар, налик на постојеће, конкурентске, средњоевропске узоре.

Објављивањем српских народних песама, које је сакупио Вук Стефановић Караџић, Косовско предање учвршћено је, међутим, у својој епској форми. Ту су „свети извори“ нације – „порекло“, „изабраност и заветност“, „златно доба“, „света земља“ и „жртва“ – били више везани за кнеза Лазара, Милоша и Косово, него за Светог Саву, Светог Симеона и Немањиће. Све то дало је плодне мотиве и инспирацију српском романтизму XIX века. Вук Караџић је, осим што је српским интелектуалцима понудио путоказе у типичном романтичарском трагању за изворном, аутентичном националном културом, одиграо кључну улогу у редефинисању српског националног идентитета, опет у духу европског романтизма, из заједнице култа и предања у заједницу језика. Косовско предање је, као последица тога, тумачено у лаичком кључу, као јуначка епопеја и уметнички, фолклорни израз националног духа. Српска књижевност и историографија, али и политика, биће прилагођавани узорима које је успоставио Вук Караџић. Српска култура, до тада мало позната, у образованим европским круговима ће, захваљујући Вуку Караџићу и Јернеју Копитару, бити препознавана по Косовском, епском циклусу, по Краљевићу Марку и другим јунацима народних песама...

ИДЕЈЕ ПРОСВЕЋЕНОСТИ и романтизма, које су, преко Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, стизале из Хабзбуршке монархије, као и живо искуство Српске револуције...

Формално сви Срби су, иако издељени на неколико држава (ослобођена Србија и Црна Гора, Османско царство, Хабзбуршко царство) живели у монархијама. Суштински,  вековно искуство иноверних поданика муслиманских султана и римокатоличких царева,  егалитаристичке друштвене структуре у којима су столећима живели, Карађорђева револуција и Вукова реформа учинили су српске земље плодним тлом за идеју нације као остварења начела демократије и народног суверенитета. То ће бити главна идеја кључних српских националних идеолога у XIX веку: Јеврема Грујића, Владимира Јовановића, Светозара Милетића, Светозара Марковића, Јована Скерлића и Јована Цвијића.  
У епохи српског романтизма, све до око 1878, скоро да неће бити књижевника који се неће огледати у косовским темама.  Међу њима је сасвим истакнуто место припадало митрополиту Петру II Петровићу Његошу и његовом “Горском вијенцу”, у коме је епска традиција спојена са снажним, индивидуалним уметничким изразом, али и са обновљеним заветним, хришћанским тумачењем Косовског предања.  „Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“ – писао је, поводом Његоша и његовог доба, Иво Андрић.  Да Андрић није претеривао, потврђују Историја Црне Горе, из пера Његошевог претходника, митрополита Петра I Петровића Његоша, потоњег Светог Петра Цетињског, која почиње са Косовом, као и химна “Онамо, намо”, сва у знаку патриотског Косовског предања, коју ће написати један од Његошевих наследника, књаз Никола Петровић.

* * * * * * * * * * * * * *

Мит о цару Лазару подстрекач буна у разуму Срба

НЕМЕРЉИВ УТИЦАЈ Косовског предања на духовни, али и политички живот Срба у XIX веку.

Тако је травнички везир 1806. године извештавао Високу Порту да се Карађорђе и његови устаници спремају за отворен сукоб са самим султаном, и да ће „…као што је некада краљ Лазар изишао на Косово, сви на Косово изићи. Они стално држе у рукама књиге о историји споменутог краља и он је велики подстрекач буне у њиховом разуму“.  Косовске поруке преносили су црква и усмена, епска поезија. У устаничким таборима, у опкољеном шанцу на Лозници, слепи гуслар Филип Вишњић певао је о боју на Косову. Усред историјских догађаја, захваљујући Вишњићевим песмама, имена Карађорђа и његових војвода су, раме уз раме са Лазарем и Милошем, улазила у десетарачку јуначку епопеју.

Косовско предање и српске јуначке, епске традиције, имали су посебно значајан утицај на српске идеологе из епохе романтизма, нарочито оне који су се окупљали у Уједињеној омладини српској. Када је, после Велике источне кризе 1875-1878, дошло до неуспеха пројекта националног ослобођења и уједињења, за то су, међутим, оптуживани нереални планови и наивно одушевљење романтичара.

Док су Светозар Марковић и његови следбеници, носиоци потоњег српског радикализма, социјализма и демократизма, захтевали „реалан“ приступ политици и култури,  у историографији је сличан утицај извршио архимандрит Иларион Руварац. Његови најважнији следбеници биће либерални конзервативци, које су Срби звали „напредњацима“. Кључне дебате, у којима је напуштана епска слика прошлости и настајала српска критичка историографија, слободна од патриотских условљавања, вођене су управо поводом Косовског предања. И српски реализам се тако, заснивао на редефинисању Косовског наслеђа.

ВЕЋ ЈЕ ЈОВАН РАЈИЋ тврдио да су народне песме биле бескорисне за историчаре, чији је главни задатак утврђивање истине. Сада су, међутим, Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић показали да краљ Вукашин, упркос предању, није убио цара Уроша. Ковачевић је, такође, у једној опширној, ученој студији, тврдио да Вук Бранковић није издао на Косову пољу. То је изазвало бурне реакције и полемике, у којима је њихов главни противник био професор историје на Великој школи, Пантелија Срећковић. Започеле су 1879, да би се окончале 1894. доласком Љубомира Ковачевића на место Пантелије Срећковића на великошколској катедри за националну историју. На тај начин,  два кључна огрешења о Косовски завет потиснута су из света академских знања о прошлости.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Важно је, међутим, приметити да нови, академски, реалан поглед на Косовско предање није поништио, па ни ублажио српски национализам. Он је сада само тежио томе да буде реалан, заснован не на романтичарском полету, него на стварности. Прослава пет стотина година од Косовске битке обележена је тако да велике силе, Хабзбуршко и Османско царство пре свих, у томе не би нашле повод за сукоб.  После аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, српска национална политика окренула се, међутим, управо ка Косову и Старој Србији. Ту политику је, у њеним главним токовима, осмишљавао и водио историчар и припадник критичке школ, Стојан Новаковић.  Он је, за разлику од Руварца, међутим, тврдио да су народне традиције важан историјски извор, али не за утврђивање чињеница о догађајима, него за проучавање „духовне физиономије самих догађаја“, „психолошких особина“, стања колективне свести у прошлим епохама.  Љубомир Ковачевић је учествовао у ратовима 1876-1878, потом и у опремању и слању првих српских четничких јединица у Стару Србију и Македонију. У рату за ослобођење Косова и Старе Србије изгубио је сина јединца.  Иларион Руварац, са друге стране, као лојалан поданик Аустроугарске, није увек био имун на иницијативе које су, уочи свечаних обележавања датума из косовске традиције и националне историје, имале за циљ обуздавање српског национализма и јачање аустријског утицаја.

* * * * * * * * * * * * * *

Песма Милана Ракића „на газиместану“ нови подстицај

И У ДОБА МОДЕРНИЗМА, почетком XX века, Косово и Косовско предање нашли су се у средишту српске културе и политике. Прве подстицаје новим тумачењима дала је песма “На Газиместану“ Милана Ракића, конзула Србије у Приштини и зета Љубе Ковачевића, објављена 1907. у елитном “Српском књижевном гласнику “ (поново штампана у збирци “Нове песме”, у оквиру циклуса “На Косову” 1912). Ту се, поред осталог, наглашавао „жртвени“ „свети извор“, протумачен у патриотском кључу:

„И данас, кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.“

Важан подстицај биле су и скулптуре далматинског вајара Ивана Мештровића, предвиђене да буду део његовог монументалног „Видовданског храма“. Оне су препознаване као званична, уметничка форма Видовданске идеје, око које се окупљао југословенски омладински покрет. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић (1911), или Видовданска етика, како ју је звао Милош Ђурић (1914), била је повратак херојском и „жртвеном“ у Косовском предању. Видовдан, као дан Косовске битке, још од доба појаве Вукових збирки стекао је, наиме, обновљену популарност.  Нова, Видовданска идеја, јавила се понајвише међу млађим генерацијама, у добу после Анексионе кризе 1908-1909. и имала је за циљ да српској култури, суоченој са колонијалним амбицијама и ратним претњама Аустроугарске, врати полет и самопоуздање. Може се рећи да је била српски одјек витализма и херојског активизма, који су у то време проповедали Анри Бергсон и Фридрих Ниче. Милош Ђурић је „философију Косова“ тумачио као „филозофију феникс-птице, филозофију Голготе“, док је Исидора Секулић писала да би Видовданска идеја требало да буде „жива и чила свест соколова и војника и културних радника“ „која ће од нас начинити бедеме што не падају“.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

СУОЧЕНА СА РИМОКАТОЛИЧКИМ, аустроугарским искушењима, упоредивим само са некадашњом муслиманском, турском најездом, републиканска нација откривала је своје православно, заветно наслеђе. Да се Видовданска идеја уочи 1914. није сводила само на патриотски „жртвени“ извор, „неозарен старог ореола сјајем“, потврдила је и појава књиге “Религија Његошева” (у часопису “Дело” 1910, као књига 1911) младог теолога, чије су се проповеди слушале и читале са напрегнутом пажњом - Николаја Велимировића.  Косовско предање и Његошево дело ту су поново протумачени у изворном, хришћанском, заветном кључу. По мишљењу тадашњег припадника “Младе Босне” Иве Андрића, Велимировићева тумачења била су најближа Његошевом „христоликом гледању на свет“.  Димитрије Митриновић, један од младобосанских идеолога, који је одушљевљено писао о Мештровићевим скулптурама, доцније ће извршити значајан утицај на идеје Николаја Велимировића. Јован Скерлић, водећа јавна личност српског и југословенског покрета из доба 1908-1914, са одобравањем је пратио кретања међу младим писцима и уметницима.

У исто време, јавност у Србији је узнемирено пратила процес систематског протеривања српског становништва са Косова и Метохије. Привилеговани, муслимански албански одметници и „мухаџири“, избеглице са подручја која је Србија ослободила 1878, у прогонима над Србима имали су прећутну подршку турских власти. Исламизација овог граничног подручја Османског царства према Србији довела је, у периоду од стварања Албанске лиге 1878. године до ослобођења 1912. до промене ентичких односа на Косову и Метохији и,  први пут, до стварања албанске већине. „Рат за освећење Косова“, како је називан Први балкански рат (1912), биће, према сведочењима савременика, један од најпопуларнијих ратова које су Срби водили у XIX и XX веку. Ослобођење Старе Србије улило је српској и југословенској идеји неслућен полет и самопоуздање и утврдило владајуће кругове у Аустроугарској у намери да се са Србијом коначно разрачунају.

* * * * * * * * * * * * * *

Сећање Сарајевских атентатора на завет Милоша Обилића

ВИДОВДАНСКИ АТЕНТАТ у Сарајеву умногоме се заснивао на обрасцу Милошевог косовског тираноубиства. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и Трифко Грабеж видели су у аустроугарским војним маневрима и посети престолонаследника Франца Фердинанда Сарајеву, баш на Видовдан, намерну, националну увреду. У истрази су изјављивали да су хтели да изврше атентат и пре него што су сазнали за датум посете, али и да су желели да се жртвују за слободу свог народа. Чабриновић је чак тврдио да је, попут оклеветаног Милоша Обилића, убиством тиранина хтео да скине љагу са свог имена, будући да су његов отац и он у Сарајеву били оптуживани да су аустријски доушници. „Сутра је Видовдан. сјећаш ли се Милошева завјета?“ – писао је Чабриновић једном пријатељу, уочи 28. јуна 1914.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У свим искушењима, од Анексионе кризе 1908. до краја Првог светског рата, гуслари су, песмама о Лазару, Милошу и Карађорђу, или новим, тек спеваним, о краљу Петру и његовим војводама, храбрили Србе на исти начин као што су то чинили у Првом српском устанку, сто година раније.  Косовско предање није био без утицаја на одлуке које су доносиле српске војне и цивилне власти у Првом светском рату, посебно оне о одбијању предаје, напуштању земље и повлачењу преко Црне Горе и Албаније  (1915). Игром судбине, у новембру 1915. цела српска војска се, у повлачењу, нашла на Косову пољу.

Извори саопштавају да су српске старешине, војници и цивили били дубоко свесни симболике овог догађаја и да су се питали да ли ће Срби поново, баш на Косову пољу, изгубити своју слободу. Војвода Живојин Мишић безуспешно је захтевао да се ту прими одлучујућа битка са надмоћним непријатељем. На Косову се одиграо и последњи, неуспели покушај пробоја српске војске ка југу и Савезницима, познат као Качанички маневар.

ДОК СУ СРБИ пролазили кроз албанско страдање и крфску обнову, Савезници су, да би их охрабрили да се до краја боре и на Солунском фронту, свечано обележавали Видовдан.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Песник Гилберт Кит Честертон је, у једној брошури британског Комитета за Дан Косова, штампаној у 85.000 примерака, тврдио да је Косовска идеја најбоље изражавала духовне циљеве Савезника у Првом светском рату.

Видовдански култ постао је, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом и у Краљевини Југославији, део званичне културе. То је био један од разлога непријатељства с којим су га дочекале хрватске странке и Комунистичка партија Југославије. И сам Иван Мештровић, кога је краљ Александар Карађорђевић хтео да учини дворским уметником и чијим је делима украшавао престоницу, прешао је на страну хрватских националиста.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Београдски војни пуч и масовне демонстрације од 27. марта 1941, којим је одбачено потписивање Тројног пакта са фашистичким земљама, били су, слично Видовданском атентату, израз спремности на жртву да би се заслужило Царство небеско. Српска православна црква пружала је упоран отпор потписивању Тројног пакта. Сматра се да су патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић знали за припреме пуча. После преврата, патријарх је на радију одржао говор у коме је, поред осталог, рекао: „Пред нашу нацију у ове дане судба је поново поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор: приволели смо се Царству небеском, тј. царству Божјем истине и правде, народне слоге и слободе.“

Препоручујемо

Друштво

0 0

ВЕРОЛОМНИ СУСЕД СЕ НЕ ОДРИЧЕ АСПИРАЦИЈА ПРЕМА МАКЕДОНИЈИ: Бугарска окупација Србије изазвала је демографску катастрофу

24. 12. 2024. у 10:00

Друштво

0 3

"САНСТЕФАНСКА АВЕТ" ЛЕБДИ НАД БЕОГРАДОМ: Србија као покровитељ Бугарског националног покрета

24. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 1

ВРХ ПИРАМИДЕ ПРАВДЕ И ПРАВИЧНОСТИ: Валтазар Богишић и Марко Миљанов узидани у темељ наше културе

17. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 0

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СУВEРЕНО ВЛАДАЛО ПРАВО ЈАЧЕГ: Непостојање државе и потреба за нагонским задовољaвањем правде

17. 12. 2024. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације