ЗЕМАЉСКИ ПОРАЗИ И НЕБЕСКЕ ПОБЕДЕ: Теоријски оквир за проучавање националног идентитета Срба

РАДОВИ Ентонија Смита (1939-2016), једног од водећих стручњака за теорију нација, националног идентитета и национализма, нуде користан теоријски модел за истраживање питања трајности предања о Косову и његов утицај на националну свест Срба.

ЗЕМАЉСКИ ПОРАЗИ И НЕБЕСКЕ ПОБЕДЕ: Теоријски оквир за проучавање националног идентитета Срба

Ентони Смит, један од водећих стручњака за теорију нација, Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Смитова дела настајала су у сталном дијалогу са модернистичким теоријама, по којима је нација модеран феномен настао у XVIII или XIX веку, са примордијалистичким тумачењима, за које су нације старе колико и људска историја, као и са неоперенијалистичком школом, која нације проналази у средњем веку и раном модерном добу. 

Свој теоријски приступ Ентони Смит је назвао етносимболизмом. За разлику од модернистички усмерених истраживача, он најважније одговоре није тражио у равни политике, привреде и државе, него религије и културе. Према његовим тумачењима, кључни чиниоци у стварању нација су предања, сећања, митови и симболи. Они су, најчешће, премодерног па и врло древног порекла, због чега се не може говорити о стварању нација „ни из чега“, тек у модерном добу. Ове „свете изворе“ или „свете основе“, „симболичне ресурсе“ (sacred sources, sacred foundations, symbolic resources) проналазио је код премодерних етнија, али и код модерних нација.

Ентони Смит је, међутим, пишући о премодерним, па и древним епохама, користио и појам нације. Са правом је, зато, примећено да би се он могао сврстати и међу неоперенијалисте.  Смит је, наиме, прве нације проналазио међу старозаветним Јеврејима и у старом Египту, као и у позноантичкој Јерменији. Није оспоравао закључке неоперенијалиста о постојању националне свести у време Стогодишњег рата између Енглеза и Француза, у XIV и XV веку, или код Чеха у добу Хуситских ратова у XV веку. По његовом мишљењу, праве почетке нација требало би ипак тражити у XVI веку, у епохи реформације.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Ерик Хобзбаум је писао да су Срби имали осјећај властитога колективног идентитета

За тему овог рада важно је поменути да је Ентони Смит прихватао мишљење модернисте Ерика Хобзбаума, према коме је код премодерних Срба и Руса уочљив „протонационализам“, као и да се у Енглеској, у добу Тјудора, може пронаћи „нешто блиско савременом патриотизму“.  Хобзбаум, наиме, тврди да су Срби добар пример „протонације“ „зато што је сећање на краљевство које су Турци поразили сачувано у песмама и епској причи, а можда, што је још ближе суштини, у свакодневним литургијама српске цркве која је канонизовала већину својих владара“. 

УПРАВО У КРИЛУ религије су, по мишљењу Ентонија Смита, настали премодерни „свети извори“ националног идентитета. Религија је претварала „етније“ у „свете заједнице“.

„Свети извори“ ће, такође, представљати темељ на коме ће у модерном добу бити грађене нације и националне идеологије. Религијским пореклом „светих извора“ Смит објашњава њихову отпорност. Што су они дубљи и постојани, етнија и нација су трајније. Међу њима су најважнији митови о „пореклу“ и „изабраности“, о „златном добу“, „светој земљи“ и о „жртви предака“.

Мит о пореклу веома често је везан за тренутак теофаније, рођења свеца или хероја, прихватања новог култа или вере, као у случају Тиридата III у Јерменији, Хлодовеха I у Франачкој, или Светог Владимира у Русији. Овај мит може се и мењати и прилагођавати новим потребама, као на пример, у случају француског дана јуриша на Бастиљу 14. јула 1789.

Од посебне важности је, међутим, Смитово схватање о „изабраним народима“ (chosen peoples) који се могу поделити на „заветне“ (covenantal nations) и „мисионарске нације“ (missionary nations). Самосвест премодерних народа али и данашњих нација је, како Смит примећује, често повезана са вером у „изабраност“. Свест о посебној Божјој милости и о заветном односу заједнице са Богом код хришћанских народа заснивана је на угледању на Стари завет, нарочито на Петокњижје, Књиге Макавејске, Књиге пророка и Псалме. Тамо где се у историјским изворима наилази на учестала позивања на Мојсија, Излазак из Египта, примање Завета на Синају, на долазак у Обећану земљу, или на Књиге Макавејске, потребно је, од случаја до случаја, пажљиво раздвојити књижевне конвенције епохе од трагова који би могли да воде ка стварном присуству свести о „изабраности“. При томе, Завет подразумева не само Божју милост и бригу о „изабраном народу“, него и казну која ће тај народ стићи уколико га прекрши. Циљ је сачувати завет, култове и обичаје и на тај начин постати, како Смит истиче, по Другој књизи Мојсијевој, „царство свештеничко и народ свет“.

* * * * * * * * * * *

Улога заветних и мисионарских народа

ЗАВЕТНИ НАРОДИ настоје да сачувају завет и Божју милост издвајањем и одбијањем асимилације у иноверце. То се нарочито види у периодима пораза, губљења државе, независности и одласка у расејање. Пример су Јевреји, код којих је носилац заветности народ, Јермени, за које је црква „Нови Израиљ“ и Етиопљани, код којих је носилац заветности владарска династија.

Мисионарски народи настоје да шире своје култове и предања. Међу народима, који себе виде као „инструмент“ у ширењу Божје воље, Смит, поред осталих, помиње Енглезе, Шкоте, Французе, Русе, америчке колонисте, Арапе. То мисионарење наставља и данашњи Запад у име, бар површински гледано, секуларизованих циљева.

У књизи “Културни основи нација” Смит ће нације поделити на „хијерархијске“ (hierarchical nations, које своје узоре налазе у блискоистоичним државама и царском Риму) „заветне“ (covenantal nations, које се угледају на старозаветне Јевреје) и „републиканске“ (republican nations, чији су узори грчки полиси и републикански Рим). Док би у хијерархијске нације спадале средњовековне монархије у Енглеској, Русији, Француској или Шкотској, републиканске нације настајале су у Француској и Америчкој револуцији. Заветне нације су, поред Јевреја, Јермена и Етопљана, од времена реформације и Енглези, Холанђани, Швајцарци, амерички колонисти, Руси. За „заветност“ је важно постојање светих списа на језику етније или нације, а то ће на хришћанском западу Европе, за разлику од, како Смит примећује, православног истока, бити могуће тек од доба Реформације. Учења Калвина и Цвинглија су већ садржавала веру у „изабраност“ и „заветност“. Она је појачана искуством прогона и егзодуса у току верских ратова XVI и XVII века и проширена са појединаца на заједнице верника.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Мит о пореклу је везан рођења свеца као у случају Светог Владимира у Русији

ПРОТЕСТАНТИЗАМ је, по Смитовом мишљењу, постао кључни ослонац енглеског и холандског национализма, захваљујући Кромвеловој, пуританској револуцији и Холандској револуцији. У оба случаја, побуњеници су се идентификовали са „новим Израиљем“, док су у непријатељу видели фараонове, египатске снаге.  Идентитет већине нација је, међутим, током историје, остао палимпсест хијерархијских, заветних и републиканских слојева.

„Заветне нације“, на пример, најчешће прихватају егалитаристичке политичке и друштвене идеале, па се лако могу претварати у „републиканске нације“.

Други најважнији „свети извор“ националног идентитета, „златно доба“, етније и нације памте као време највеће славе и јунаштва, религијске обнове, високих политичких и уметничких достигнућа. Упамћено у епској поезији, историји или уметности, оно потоњим генерацијама служи као морални, политички и уметнички узор. Кршење норми успостављених у „златном добу“ може чак да доведе до проклетства и пропасти заједнице.

Порекло митова о „златном добу“ је премодерно, као што показују предања старих Грка о Хомерском добу, Римљана о времену републике и Пунских ратова, или Јевреја о добу Мојсија и Давида.  Они су, међутим, важни и данас. Колебања Грка, у избору „златног доба“ између антике и Византије, показују да се нације могу опредељивати за различита „златна доба“ и да избор, као и у миту о пореклу, често зависи од тренутних политичких обзира.

* * * * * * * * * * *

Жртва предака узор са највећом трајношћу

„СВЕТА ЗЕМЉА“  је она у којој су живели и умрли свеци, пророци, мудраци и јунаци. Посебно светом чине је њихове мошти и гробови. Она је, врло често, позорница великих битака, па се сматра да је посвећена крвљу и гробљима јунака, који су на њу пали, у борби за веру и отаџбину. „Света земља“ вековима остаје инспирација вођа, проповедника и уметника. За Јевреје, то је био Ханан, који им је обећан Аврамовим и Мојсијевим заветима.

За пуританце, прогнане из Енглеске, обале северне Америке и њене дивљине постале су „обећана земља“ и „нови Јерусалим“ у коме су они изградили свој „град на брду“. Ирци су вековима веровали да је њихово острво insula sacra. За Швајцарце, то је Рутли, поље на обали Луцернског језера, позорница заклетве из 1291; то су и места битака са Хабзбурговцима из XIV века и, нарочито, пејзажи швајцарских Алпа.

„Жртва предака“ је, по мишљењу Ентонија Смита, „свети извор“ са можда најјачом снагом и трајношћу. Реч је о погинулима за веру и заједницу. Основни узор вековима је била Христова жртва.  Смит тако примећује да је преглед протестантских страдалника, дат у „Књизи мученика“ (1563), Џона Фокса, у преломном XVI веку, у коме се уобличавао енглески национални идентитет био, после Светог Писма, најпопуларнија књига у Енглеској.  Посебно значајне, међутим, биле су жртве које су пале у изгубљеним биткама.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Французи су мит о јуришу на Бастиљу1789. прилагодили новим потребама

У том контексту Ентони Смит пише и о важности Косовске битке за национални идентитет Срба.  Он примећује да о важности „жртве предака“ сведочи место битке у Термопилском кланцу (480. пре н.е) у стварању националног идентитета Грка, пада Јерусалима и уништења Другог храма (70. године  за Јевреје, или пораза у бици код Аварајра (451) за Јермене. Земаљски порази и небеске победе ни данас се, међутим, не сматрају архаичним митовима из давно прошлих епоха. Национални идентитет француских Квебечана почива на поразу у бици на Аврамовој пољани (1759), док се масовна погибија на Галипољу (1915) узима као кључни тренутак у уобличавању националне свести Аустралијанаца и Новозеланђана. Сећање на те датуме увек прате јавне, пригодне церемоније. Исти смисао имају данашња, редовна полагања венаца на гробовима незнаних јунака и на бојним пољима из два светска рата у Француској, Британији, Русији и другим земљама.

ТЕОРИЈСКИ ОБРАЗАЦ који нуде радови Ентонија Смита очигледно омогућава низ увида корисних за проучавање националног идентитета Срба и, посебно, места и улоге Косовског предања у његовом настанку и уобличавању. У српској науци то је већ уочено.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Свети Сава и преподобни Симеон: икона которске школе из 1796.

Утврђено је да српске јуначке песме косовског циклуса садрже све кључне конститутивне елементе древне, индоевропске, епске традиције, који се могу пронаћи и реконструисати у староиндијској Махабхарати, персијској Шахнами, грчкој Илијади, келтским и нордијским сагама. Због тога се данас, говори и о Пракосову.  Међу таквим, древним епским мотивима није само јуначка смрт на бојном пољу, којом се стиче награда на другом свету,  него и опредељење за Царство небеско. 

Најдубљи траг на предањима о Косову ипак је оставило хришћанство. Српска црква им је, непосредно после битке, дала новозаветни смисао, кроз стварање култа Светог кнеза Лазара, са средишњим мотивима опредељења за Царство небеско, последње вечере, причести и свесног жртвовања. Само од 1390. до 1420. настало је десет таквих, култних списа о Лазару и Косову.  У крилу Пећке патријаршије ће се, у потоњим вековима, под туђинском влашћу, уобличавати и Косовски завет и национална свест Срба.

* * * * * * * * * * *

Спајање заветне и хијерархијске традиције

НОВОЗАВЕТНИ мотив  за Небеско царство у старој српској књижевности помињао се особито поводом повлачења владара са престола и одласка у манастир. Образац за то дали су Свети Сава и Свети Симеон. У аренги Дечанске повеље се, на пример, каже да су они земаљско царство заменили небеским.  У добу Косовске битке култ српских светитеља, посебно владара из династије Немањић, обавезивао је оне који су желели да буду настављачи њихових традиција.  Црква, која је била носилац ових култова, за време распадања српског царства, у борбама за наслеђе Немањића, подржавала је управо кнеза Лазара Хребељановића.

Да је опредељење Светог Саве и Светог Симеона за Царство небеско могло да послужи као узор и самом кнезу Лазару, сведочи најстарији култни спис о Косову (настао између 1390. и 1393), Пролошко житије кнеза Лазара. Ту се каже да су Лазар и његови витезови у бој кренули „као тврде јемце имајући“ „Симеона, новог мироточца и светитеља Саву“ и да су били „наоружани“ „молитвама преподобних и богоносних отаца наших, Симеона и светитеља Саве“.

Доба кнеза Лазара је у времену Светог Саве и Светог Симеона већ могло да види свој „мит о пореклу“, па и своје „златно доба“. Уочено је да дела Доментијана и Теодосија, као и зидно сликарство Дома Спаса у Жичи, сведоче да је Свети Сава већ у свом времену препознаван као оснивач националне црквене организације који је, као и апостоли, привео Христу „свој народ“ и „своје отечество“.  Штавише, Доментијанова Житија Светог Саве и Светог Симеона упућују на постојање свести о „изабраности“ и заветности.  Такви мотиви, у чијем је средишту култ ова два светитеља, проналазе се и код потоњих српских писаца.

Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср.Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни Музеј, Нарона библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Свети Сава и Доментијан, први класик српске књижевности

Поређења династије Немањића са старозаветном лозом Јесејевом, истакнута у текстовима и, нарочито, на фрескама немањићских задужбина, заснивала су се на култу Светог Симеона, који је осмислио Свети Сава, као корену из кога израстају изданци његове династије, али и целог српског народа.  

ДОМЕНТИЈАН, уз позивање на старозаветне узоре, српски народ назива „изабрањем Божијим“, „новим Израиљем“ и „другим Израиљем“. Свети Симеон је, за Доментијана „савршени отац отачаства“, који, са Светим Савом, приводи Србе Богу, да би их учинио „савршеним народом“. Родоначелника династије Доментијан пореди и са Јаковом. Када је Стефана Немању позивао да дође у Свету Гору, Свети Сава га је називао новом Јаковом и „новим Израиљем“. Доментијан ће касније, опет по угледу на Стари Завет, који тај појам проширује и на Јаковљеве потомке, „новим Израиљем“ називати и Немањине потомке и српске саплеменике.

Светог Саву Доментијан пореди са Мојсијем, при чему је „првом Израиљу и деци његовој /припало/ усињење и слава и обећање“, док је „други Израиљ Богом подигнут привео Господу нов народ“. Доментијан чак примећује да је први Израиљ умео да одступи од завета, док су му „деца“ Савиног „отачаства“ остала верна. И Мојсија и Светог Саву он зове „вождом“; Мојсије је „вожд скупу Израиљеву“, док је Свети Сава „вожд отачаства“.

У светлу премодерних примера националне свести заснованих на старозаветним обрасцима, које даје Ентони Смит, трагање за средњовековном синтезом заветности и патриотизма не изгледа анахроно.  Речено језиком овог истаживача, у средњовековној српској култури спојене су заветне и хијерархијске традиције.

Посебно је важно то што је, посматран на такав начин, завет кнеза Лазара могао да буде потврда, извршење завета Светог Саве и, оног најважнијег, Новог завета Исуса Христа.

Српски писци то су одавно уочили, при чему наглашавају да је, пре Старог завета, Нови завет ипак кључни узор Светосавског и Косовског завета.   Једна од најважнијих разлика је у томе што је, по новозаветном схватању, сваки народ „изабран“, по узору на први, старозаветни, „изабрани народ“.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТРАМП ЗАПАЛИО СВЕТ ИЗЈАВОМ: Не могу да искључим могућност употребе војне силе!

ТРАМП ЗАПАЛИО СВЕТ ИЗЈАВОМ: Не могу да искључим могућност употребе војне силе!

НОВОИЗАБРАНИ председник САД Доналд Трамп изјавио је данас да не може да искључи могућност употребе војне силе или економске принуде, укључујући повећање царина, када је у питању преузимање контроле над Гренландом и Панамским каналом.

07. 01. 2025. у 18:50

ОСВЕТА МАЂАРСКОЈ ЗБОГ ПОДРШКЕ ДОНАЛДУ ТРАМПУ Сијарто оштро о санкцијама САД-а Орбановом шефу кабинета

"ОСВЕТА МАЂАРСКОЈ ЗБОГ ПОДРШКЕ ДОНАЛДУ ТРАМПУ" Сијарто оштро о санкцијама САД-а Орбановом шефу кабинета

МИНИСТАР спољних послова Мађарске Петер Сијарто данас је критиковао одлуку Вашингтона да уведе санкције шефу кабинета мађарског премијера Виктора Орбана, Анталу Рогану, због сумње да је умешан у корупцију у Мађарској.

07. 01. 2025. у 18:12

Коментари (0)

Kompanija Meridianbet posluje i na tržištu Brazila!