ПАШИЋ БРАНИ СЛОБОДУ ПИСАНЕ РЕЧИ: Покушаји сасецања крила разузданим београдским новинама

СВОЈЕ гледање на штампу Никола Пашић је сасвим јасно формулисао кад је први пут узео реч у Народној скупштини, 1878. године.

Јовановић Пижон и Пашић, за кога без слободе штампе није било ни уставности, Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

“Без слободе штампе”, рекао је он тада, и томе до краја живота остао веран, “нема ни уставности, јер где нема јавног мњења уставност се изопачава и пропада а тиме и народ. А народ нема вођство тако и извршну власт, ако нема слободне штампе”.

Пашићеву велику толерантност према штампи после преврата од 29. маја 1903. године, посебно према листовима који су се изразито “непријатељски постављали према новом стању (пре свега листови “Опозиција” и “Народни лист”) неки аустријски писци протумачили су као - “чисту тактику”. Он се према тим опозиционим листовима није, наводно, односио благонаклоно само зато што је у принципу био против репресивних мера према штампи, већ због тога што се то уклапало у његову политику према круни и завереницима...

Ова тврдња углавном није тачна. Орган Радикалне странке, “Самоуправа”, устајала је и те како против “Опозиције”, на пример, пребацујући јој да “тера политику ординарног циганског ината и зачикивања”, да њено држање “не одговара држању једног иоле политички поштеног јавног органа, којему би био циљ да допринесе рашчишћавању односа у земљи”. (“Самоуправа”, број 293, 1904. године)

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

СТАВ ПРЕМА штампи после преврата, Пашић је најјасније образложио у “Самоуправи” од 29. октобра 1903. године, у чланку “Наша штампа и наша спољна политика”. У том чланку он је рекао, да штампа у унутрашњој политици нема никаквих разлога да буде ограничена, да саму себе ограничава из било каквих патриотских разлога, али кад је у питању спољна политика - она мора, уколико сматра да је спољна политика владе исправна, да својим писањем олакша посао влади, а никако да јој отежава.

Од радикалских првака, Стојан Протић је, у извесним моментима, можда највише нагињао “сасецању крила штампи”. Међутим, он није био ни први ни последњи који се ангажовао на реформи законодавства о штампи. Радили су то и други, пре њега. Од 1881. године, у којој се појавила тада толико слободоумна “Самоуправа”, скоро да није било владе која није дирала у Закон о штампи. Свака влада имала је да понешто у њему дода или одузме. “Од Милутина Гарашанина па до Владана Ђорђевића, од Владана Ђорђевића па до Стојана Протића”, писао је “Дневни лист” у броју од 29. октобра 1911. године, “сви министри који су се изређали на челу Полиције показивали су амбицију да штампу ослободе, уљуде, подигну, прочисте. И сви су они падали с власти не кренувши стање ствари набоље.

Милутин Гарашанин је морао констатовати да се штампа у Србији проституисала, Владан Ђорђевић је пронашао кауцију, укидање листова, кињење опозиционих уредника да српско новинарство извуче из блата. Стојан Протић нариче кроз ‘Самоуправу’ како се јавна реч срозала и прети драконским казнама...”

Због жестоких напада појединих листова на њега, Милован Миловановић, председник Владе, се 1911. године изјаснио за увођење строжих прописа у штампи. Он је заправо био тај, а не Стојан Протић, који је покренуо питање промене тадашњег Закона о штампи...

* * * * * * * * * *

Слобода мисли се не налази у "закону" о штампи

ПРОТИВ СТРОЖИХ прописа у штампи, и промене постојећег Закона, био је професор Универзитета у Београду, Драгољуб Дража Павловић, дугогодишњи сарадник “Самоуправе”. Несагласан са начином писања већине листова, иначе, и саме “Самоуправе”, одсудно противан употреби “речника уличног, мангупског, управо казаматског”, он никако није био за то, да се штампа спутава строгим законским прописима. Био је за то - да цело друштво поради на “уљуђивању штампе”. Такав став о штампи заузео је непредњачки “Недељни преглед” - још 1909. године. Он је писао, да “слобода исказивања мисли и није у закону о штампи, већ у узајамној толеранцији новина и новинара, у поштовању туђих идеја, у њиховом уљудном компатирању. А те, главне, слободе код нас нема, а ко зна да ли ће је икада и бити...”

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Против “контроле” штампе путем оштрих законских прописа изјаснио се и министар правде др Драгољуб Аранђеловић. За пројект новог закона о штампи, који је 1911. припремао Стојан Протић, он је рекао, да представља “највећу срамоту Радикалне странке и највећи преступ према битним интересима народа и државе”.

Најпознатији српски новинар тога доба, Крста Цицварић (у “Новом времену”, број од 13. новембра 1911), изједначио је предлог новог закона о штампи са злочином, а подносиоца предлога, Стојана Протића са  - злочинцем. “Кад слободне штампе не буде више било”, писао је Цицварић, “државни ће разбојници добити маха и куражи за много крупније и дрскије авантуре него што су биле оне у прошлости... Ни омладина, ни грађанство, ни војска не смеју остати равнодушни према укидању слободне штампе, за коју је везана судбина демократије и судбина отаџбине”.

КРСТА ЦИЦВАРИЋ је Стојана Протића назвао “највећим незахвалником на свету”, јер све што је стекао (кућу, положај) до свега тога дошао је преко штампе, будући да је своју политичку каријеру почео као новинар, и годинама “живео од слободне штампе”. Уместо да “слободу штампе штити, он јој се одужује - цигански. Он је наоштрио један велики нож да слободну штампу закоље! Неваљали сине слободне штампе, зар си тако брзо заборавио њена доброчинства?..”

Бранећи предлог новог закона о штампи, Стојан Протић је особиту пажњу посветио “Радничким новинама”, тврдећи да “господа око овог листа и не знају шта је слободна штампа”. Он се позивао и на Робеспјера  - “Научимо се од тирана ценити слободну штампу”. Али основно у његовом ставу било је, да “само она штампа нешто вреди, чији су носиоци свесни своје одговорности”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

“Радничке новине”, и скоро све друге листове, највише је иритирао члан пројекта закона који се тицао клевете, а у којем је речено - “да клевета постоји и онда, кад се истинит факт представи и тумачи тако, да отуда потиче штета или се тиме шкоди угледу лица на које се факт односи”. Социјалдемократске новине су писале, да “нормална памет и здрав морал стоје запањени пред овим изузетком господина Стојана Протића. Које је то рђаво дело које кад се изнесе на јавност неће нанети штете угледу и интересима кривца... па то значи претворити штампу у компанију за узајамну рекламу, у једну огромну фабрику јефтиних ода и панегирика, у организацију за обмањивање народа...”

* * * * * * * * * *

Опозициони листови за туђинске паре нападају отаџбину

КАД СЕ ДОБРО проучи Закон о штампи који је потекао од Стојана Протића, не стиче се утисак да је у њему баш све било лоше, поготову део који се тицао одредби везаних за клевете и увреде.

Тај проблем (наношења увреда преко штампе, и безобзирног ударања на част људи) био је уистину горући проблем, и он се морао решити...

Са питањем клевета и увреда стајала је у вези једна управо показна појава у српској штампи - уцењивање појединих личности. То је била постала специјалност не само неких новинара појединаца, већ и неких издавача листова... Рецепт је узет из Беча, од опскурпних бечких булеварских новина... Прво би неки лист објавио краћи, увредљив напис о некој личности, а онда би се код ње појавио човек “с јаким везама”, и тражио толико и толико пара да би се обуставило даље ружење по новинама.

Међу онима који су на овај начин били уцењивани налазио се и народни посланик Максим Сретеновнћ. На седници Народне скупштине 17. марта 1909. године, он је изнео, да му је прво тражено хиљаду динара у готову, а затим три стотине, па да се “курталише” напада у “Правди”. Кад на то није пристао, у “Правди” је, 16. марта 1909. изишао напис - “Лудачко дело”, у којем је речено да је он, Сретеновић, “шенувши памећу”, истрчао пред кафану “Париз” у Београду “у гаћама и кошуљи јурећи неке пацове, које нико сем њега није видео”.

ЗА “ПРАВДУ” ЈЕ У НАРОДНОЈ скупштини изнесено не само да се бави уцењивањем, већ и да прима новац “од непријатеља Србије и Српства”. Као лист који прима новац са стране, који је везан “за јасла” министарства спољних послова Аустроугарске, помињана је и “Штампа” Светолика Јакшића. Стојан Протић је то најдиректније рекао у “Самоуправи”, у броју од 21. марта 1911. године: “Штампа - то је лист који је лагао о здрављу краља Петра да би извео падање српских папира на страним берзама и тиме материјално оштетио Србију. То је лист, који је безброј пута најскандалозније клеветао, грдио и вређао владу српску, и војску српску и све што је српско - јер то је лист, који за туђинске паре ради о глави своје отаџбине.”

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Са разобличавањем “Штампе” као листа у служби туђинских интереса (што је било потпупо тачно и о чему постоје писмени докази у Државној архиви у Бечу), “Самоуправа” је почела још у 1905. и 1906. године. У броју од 11. септембра 1906, на пример, она је објавила текст у којем се каже, да је “Штампа” лист који “одавно трује ваздух ове земље; који подлачким измишљотинама и сатанским интригама противу своје отаџбине, отворено и дрско служи туђинским интересима; лист, који без икаквог срама и стида улази у гадна клеветања слабог и незаштићеног женскиња; лист, који кочијашким безобразним кревељењем на сваки озбиљан приговор, даје призор јавна развратника, коме ништа није свето”. Истичући да “Штампа” није достојна ни да је у руке узме човек од образа и части, “Самоуправа” је овај свој чланак завршила речима - да је “лист Светолика Јакшића отворен и јавни издајник своје отаџбине”.

* * * * * * * * * *

Напад на старешину Српске православне цркве

ПРОТИВ „ШТАМПЕ“, али и неких других листова, многе тешке речи изговорене су и написане 1912. године. Већина замерки тицала се морала тих листова, “претеривања у критици” без обзира на то о чему се радило. Држећи да су такве замерке неоправдане, лист “Стража” је заузео став, да “критика не може бити мана штампе ни онда када је сасвим претерана; критика је добра ствар, па ма она и прелазила границе које јој се обично постављају. А никад, можда, критика у нашој земљи није потребнија него у данашње време када Србија стоји у пуном знаку корупције и деморализације. У данашње време Србији је потребна што оштрија, што безобзирнија критика. И преме ономе што се данас у Србији ради, наша јавна критика још је исувише блага”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Неки листови, који су о Србији од преврата 1903. непрестано писали као о земљи “у којој је утонуо сваки виши осећај, свака племенитија мисао” и која је постала отаџбина “партија и партизана”, “крава музара котеријаша и котерија”, и сами су се згражавали над распојасаношћу штампе. Један од тих листова, “Вечерње новости”, чак је писао - да је “неограничена слобода штампе потпуно изопачила социјални живот у Србији”.

У лето 1912. године, против разузданости дела штампе, чуо се и глас старешине Српске православне цркве, митрополита Димитрија. Због тога је он нападнут од више листова, а нарочито оштро од “Радничких новина.” “Високопреосвећени”, писао је овај лист у броју од 18. августа 1912, “сручио је на журналистику сав онај речник анатема којим један поп може да располаже и који је утолико неисцрпнији уколико је слуга божји “лицемернији”.

„РАДНИЧКЕ НОВИНЕ“ су  писале да је митрополит Димитрије био  “последњи човек у Србији који је имао право да се револтира против неморала и скандала у нашој журналистици. Ако је већ тако осетљив, онда он своје анатеме треба у првом реду да упери - против својих органа, против стубова цркве, против апостола Божјих на земљи: против попова и калуђера. Угушујући корупцију у црквеној организацији - ако је то уопште могућно - високопросвећени ће, уосталом, радити, посредно, и на угушивању корупције у нашој штампи. Јер, несумњиво је да један добар део скандалозне хронике, коју тако савесно и тако минуциозно бележи наша штампа, сачињавају нимало хришћанске авантуре наших попова и калуђера...”

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Овим нападом па старешину Српске православне цркве, и саму цркву, “Радничке новине” су очевидно хтеле да покажу - колико су принципијелне, и истовремено укажу где све леже узроци “скандализма у српској штампи”.

Против “Жуте штампе”, иначе “Радничке новине” су стално и врло оштро наступале. У броју од 7. септембра 1912, оне су писале да је “бујање жуте штампе постало фрапантно.

Нигде у свету скандалозна штампа не просперира тако добро као у Србији. Нигде њен утицај није већи него код нас. За јавни живот, за правилност опредељивања појединаца и група, за културно дизање и здраво политичко интересовање она представља највећу опасност. Она страховито деморалишуће и корумпирајуће делује на масе. Пустош, хаос који она ствара - беспримеран је. То се не види тако очигледно, бар сваки није способан за то, то се не осећа можда непосредно, али при сваком кораку се виде последице дејства жуте штампе”.

Препоручујемо

Друштво

0 2

СПАЉИВАЊЕ МОШТИЈУ СВЕТОГ САВЕ - КАЗНА ЗБОГ БАНАТСКОГ УСТАНКА: Црква важан чинилац у обликовању Српске националне свести

11. 12. 2024. у 14:00

Друштво

0 0

ПОБУЊЕНИЧКО И УСТАНИЧКО ПОРЕКЛО СПЦ: Улога Српске цркве у устанку 1941. мења слику о том догађају

11. 12. 2024. у 10:00

Друштво

0 0

РАДИКАЛНИ КРИТИЧАР НАЦИЗМА: Одговор на лажи Титових следбеника и Другосрбијанаца

27. 11. 2024. у 15:00

Друштво

0 2

СРПСКА ЦРКВА КИЧМА НАЦИЈЕ: За нацисте владика Николај био идеолошки и политички противник

27. 11. 2024. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације