ПОДМЕТАЊА И КЛЕВЕТАЊА ТУЂЕ ЧАСТИ: Огледало српске журналистике с почетка прошлог века

КРАЈЕМ прве деценије двадесетог века, Србија је била преплављена листовима и часописима, али пре свега политичким листовима, који су се делили у две главне групе: у партијске и такозване тржишне листове (назване још и независним).

Главни уредник "Дневног листа" је био Јован Скерлић, Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Сви ти листови представљали су крупан фактор у друштву и били једна моћна, али безобзирна и делом разуздана сила. Пера знатног броја њихових сарадника често су била налик на оштре јатагане и перне буздоване... Због тога је јавност на један део листова гледала као на пошаст, малтене као на разбојничке дружине. “Дневни лист” кад је његов гувернал држао Јован Скерлић, писао је да је “српска журналистика преплављена једним делом најнижим друштвеним олошем, а другим опет безочним партизанима, који нису кадри водити рачуна о потреби објективности”.

У својој критици “злог стања” у српској штампи, управо кад је њена главна и “најуноснија” тема била “Црна рука”, “Дневни лист” се није устручавао ни да замахне на “Самоуправу”, орган најјаче политичке странке у земљи, и у ствари, орган владе, будући да су радикали били на власти. За њу је Скерлић рекао (у броју од 29. октобра 1911. године) да “превазилази све остале српске листове и по дрскости и безобзирности напада и по вулгарности писања и по циничности лагања... Предњачила је свима у клеветању туђе части, у подметању и потварању политичких противника...”

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Јован Скерлић је без устезања писао да је “српска журналистика преплављена једним делом најнижим друштвеним олошем, који нису кадри водити рачуна о потреби објективности”.

ЉУДИМА КОЈИ нису стално живели у Србији, међутим, штампа се чинила друкчијом, ни издалека тако лошом како се могло закључити на основу Скерлићевог писања и писања његових сарадника. Димитрије Митриновић, на пример, сматрао је, и то изнео у “Босанској вили” да штампа у Србији (у “доброј мери презадихана и неподносиво брзорека”) ипак говори много доброга. Та штампа није само говорница могућних и оних који на непоштен начин хоће да постану могућни. Она је и говорница, часна и слободна, и оних пошљедњих и најситнијих који осјећају терет националних дужности и бол националне кризе...”

Још оштрије него “Дневни лист”, о стању у српској штампи у јесен 1911. године, писале су “Радничке новине”, орган Социјалдемократске странке. “Никада журналистика у Србији”, писале су оне у броју од 10. септембра 1911. године, “није тако ниско стајала као за последњу деценију. Ових дана специјално, незнање, некултурност и корупција у новинарству достигли су свој врхунац. По арени јавног мњења у Србији смуцају се некакви типови од којих човеку мора да се згади или да се од страха најежи. То је читава једна колекција новинарских протува, проблематичних егзистенција, вагабунда које би хтеле хлеба без мотике. То нису критичари: то су уцењивачи; то нису новинари: то су бандити. Ни за какве дужности они не знају; ни према коме и ни према чему они обавезе не осећају; никакве скрупуле ни јавнога ни приватнога морала њих не везују. Свака редакција служи им као бусија, они се ушанче у прву на коју наиђу, не обзирући се ни најмање која је и чија је; избаце ли их из те, они сасвим спокојно улете у другу, можда баш ону са којом су дотле најкрвавију борбу водили - да одатле оспу паљбу на ону у којој су дотле били...”

* * * * * * * * * * *

Опаки речник новинара: будалина, зврндов, чанколиз и лопурда

СОЦИЈАЛДЕМОКРАТИ су за “најопскурнији и најреволверскији лист”, прогласили гласило “милитаристичких занесењака” - “Оружани народ”. Свакако и зато што је овај лист писао да би све социјалисте - “требало под хитно поклати”.

Непомирљиве у критици других листова, посебно због начина писања, због коришћења псовки и увреда уместо аргумената, “Радничке новине”, међутим, нису ни саме много “цифрале” кад су атаковале на своје противнике. Употребљавале су и оне недопустиве изразе и задавале ударце испод појаса... Максимално користећи “буржоаске слободе” и либерални “буржоаски закон о штампи”, прангијале су и оне са увредама сваке, понекад и најбезочније врсте. Њихов речник углавном није био пристојнији од речника листова на које су се устремљивале... “Будалина, зврндов, чанколиз, лопурда” - све су те речи и оне употребљавале у својим написима, зависно од личности на коју су атаковале. Кад је био министар правде у питању, на пример, онда се за њега употребљавао увек исти израз - “људождер”.

Стални рефрен у “Радничким новинама” у 1911. године био је да је Србија до 29. маја 1903. године имала режим терора, а од тада има режим - скандала, да је до 29. маја - “праштало”, а од тада да - “смрди”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Ни “Радничке новине”, а ни други листови, па ни они који су имали најмање обзира према части људи о којима су писали, нису углавном сносили никакве консеквенце. То се догађало само ако би владару била нанесена увреда... Тада су ти листови, али не увек, били забрањивани и плењени. На дан 23. октобра 1911. године, на пример, забрањено је пет листова: “Дневни лист”, “Правда”, “Пијемонт”, “Република”, “Брка”, а дан касније, 24. октобра, забрана је погодила и социјалдемократске “Радничке новине”.

УЗ “РАДНИЧКЕ НОВИНЕ“, “Дневни лист” и још неке друге листове, и радикалска “Самоуправа” је у више махова указивала на “опакост завладалог стања у штампи”, истичући да се “терор штампе” не сме више трпети, “ако се не жели зло и пропаст земље.

Од бестидних грдњи”, од “подлачких алузија неваљалаца, који своју подлост представљају као неку жалосну новинарску вештину, у Србији нико није обезбеђен... Под тим опаким јавним злом пропиштало је све што је боље и угледније у земљи. Под њиме се угибају и страдају и најделикатнији, и највиши интереси народни и државни. Било је наших листова, који су, у најкритичнијим данима, отворено писали против Србије, који су лажним гласовима покушавали да јој убију кредит на страни; који су сваки посао државни, скандалозним лагањем, клеветањем и сумњичењем, отежавали и ометали. Било је у нашој данашњој такозваној независној штампи свега и свачега, само не онога што би у њој требало да буде: поштене службе народу и отаџбини, истини и правди”.

Листови на које је, пре свега, мислила “Самоуправа”, били су они који су углавном настали после преврата 1903. године и који су се сами сврстали у такозвану жуту штампу или пак били од других проглашени за такву, за “сокачку и безобразну штампу”. За такве је листове речено, још у лето 1903. године, на самом почетку нове ере у Србији (у “Великој Србији”, на пример, у броју од 30. августа), да својим језиком покупљеним по ћорбуџацима, “драже нервну гомилу”, а да противничке новине називају леглом лопужа и вуцибатина, добацујући им да “лају као пси”.

* * * * * * * * * * *

Имена политичких ривала писали малим словима

ЗА “ЖУТАЋИМА”, у много ком погледу нису заостајали ни органи политичких партија. Поготову кад је било у питању разрачунавање између појединих политичара, а особито кад се радило о разрачунавању између првака политичких партија у унутрашњости.

У овим случајевима они су све штампали што би им било достављено... Углавном се ту радило о такозваним јавним писмима. За партијским гласилима повели су се “тржишни” листови, па су почели своје ступце издавати у ову сврху “под кирију”, допуштајући “кирајџији” да пише шта хоће и како хоће. У самосталском “Одјеку” су “јавна писма” објављивана у посебној рубрици - “Из народа”. Аутори тих писама били су самосталци “са терена” (чланови Самосталне радикалне партије), који су на тај начин настојали да компромитују своје противнике - радикале углавном, своје конкуренте на изборима за народне посланике. Речник у овим писмима био је све пре само не и пристојан. Политички противници називани су кукавицама, гадним и најгаднијим “разбојничким клеветницима”, “мућкарошима” и “дервишинима”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Управо самосталски “Одјек” је (кад је његов уредник био Јаша Продановић) увео једну необичну праксу: да име и презиме својих политичких противника, и уопште људи на које се окомљавао, штампа - малим почетним словима, желећи да их и на тај начин што више потцени  (То је “Одјек” радио чак и кад је писао о корифеју српског новинарства Пери Тодоровићу).

У “ОДЈЕКУ”, али и у другим листовима, било да су партијски или не, скоро да је важило као правило, да кад новинар о новинару пише, пише као о “грешнику да му равна нема”, као о “лажљивцу и прљавцу од главе до перчина, мераклији на марјаш, пузавцу, улизици, подлацу, кукавици”. Слично, писала је и новина о новини... “Недељни преглед” је, на пример  (у броју 33, страна 533), “Српску заставу” назвао “органом излапелих и осрамоћених политичара”.

У рат новина и новинара између себе, био је увучен и Јован Скерлић, док је био најактивније ангажован у “Дневном листу”. Некад се он само бранио, притом, а некад је само нападао... Морао се бранити и од пребацивања што је, под режимом краља Александра Обреновића, а као “социјалист и демонстрант”, примао “стипендије и хонораре од реакције”.

Међу листовима с којима су Скерлић и “Дневни лист” водили беспоштедну борбу, налазио се и лист “Смелост”. Они су ову новину окарактерисали као “прави арсеник за новинарске бандите”. Уједно, она им је била “доказ жалосног стања у нашем друштву и у нашем јавном животу”.

Сукоб између “Дневног листа” и “Смелости” достигао је свој врхунац, када је “Смелост” атаковала на част Скерлићевих сестара. Револтиран, Скерлић је потегао револвер на главног уредника “Смелости”, а овај на њега, па је мало фалило да у кафани “Таково” на Теразијама “легне крв”, како су писале “Вечерње новости” у броју од 28. јула 1905. године.

Типично за све листове у Србији, од преврата па надаље било је то, да су сви они, сваки час скоро, за себе тврдили да представљају “једино и право јавно мњење”. Све друге новине, пак, биле су само “реакционарна блебетала”, разносачи лажних сензационалних вести и сејачи клевета и увреда.

“Одјек” је, тако, у “реакционарна блебетала” и у “политичке жабокречине” сврстао читаво туце листова, почев од “Вечерњих новости” па до “Штампе” и “Изврнутог чланка”. И поручивао им: “Ви сте клеветници, интриганти, фабричари лажи и измшиљотина, трговци с убеђењима, политички телали - али нисте и нећете никад бити јавно мњење”.

* * * * * * * * * * *

Жута штампа постаје највеће зло у држави

РЕДАКЦИЈИ “ОДЈЕКА”, иако су овако писали и о другим листовима, није сметало да на својим ступцима штампа увредљиве, чак и огавне, дописе самосталских присталица и активиста, како је већ поменуто. Један од таквих дописа био је допис неког Радисава М. Ђурђевића из Јунковаца, а који се тицао свештеника Миливоја Стевановића из истог села.

Износећи да је свештенику Стевановићу политика преча од цркве, самосталски кортеш је рекао, да он све што ради - ради наопако... “Људима реже колач уочи крсног имена увече, а не на дан славе, венчава ког не би смео да венчава: венчао је, чујте, ујну за нећака, ћерку и унуку једног човека за два брата... и тако даље, те се више у парохији не зна ко је коме род”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Оштар у осуди других листова, “Одјек” је, и због тога, и сам био такорећи стално предмет напада својих конкурената. Понеки листови писали су о њему и горе неголи он о њима. “Вечерње новости” су га у једној прилици окарактерисале као лист - “ругобу”, као лист који “само грди, фразира и ружи, који се служи таквим језиком на коме је дебља кора ђубрета и смрада него на патосу механских штала... Кога он није изгрдио? Све је редом изгрдио почев од “Самоуправе” и људи око ње, па преко “Трговинског гласника”, “Вечерњих новости”, “Правде”, “Политике”, све редом до последњег листа. Остале су неизгрђене само општинске новине... Под фирмом најлепших идеала, идеја, принципа и начела, овај монструозни лист врши најординарније злочине у штампи. Сам прљав од пете до перчина, продат да се не сме ни помислити на какво слободно убеђење, слуга за плату, који данас љуби руку оном ког је јуче грдио, превртљив као свака политичка варалица, сам огрезао у делима каква се у Србији, од када је, нису вршила и од којих је створен потпун политички хаос у земљи - он има још образа да другом чита буквице и да другог грди? То само могу чинити људи који су у души својој потпуно разривени, у којој нема ни критеријума стида, ни правде, ни логичности, ни морала, којима је једини циљ: власт и добре плате”.

НИШТА МАЊЕ нису били оштри ни органи политичких партија у обрачунавању између себе.

Или пак кад су се обрачунавали са првацима конкурентских странака... У том погледу изузетака није било. И радикалска “Самоуправа” се понашала управо онако као и други партијски органи. У једној полемици са самосталским “Одјеком”, она је све самосталце назвала “умним и моралним кепецима”, “бедницима и кукавицама”, “шепртљама”, “поквареном политичком мизеријом”, а главног уредника “Одјека” - “вуцибатинским пером”.

Узвраћајући на напад, “Одјек” је (у броју од 25. јануара 1906. године) за “Самоуправу” пак рекао, да њен стил “подсећа на робијашки арго, који заудара уличним блатом и нечистим задахом ћумеза и озлоглашених крчама”.

Скоро да би се могло рећи, да начин писања “Одјека”, кад се радило о обрачунавању с противницима, није много одударао од начина како је то чинила такозвана жута штампа, на коју је и он сам стално указивао прстом као на највеће зло у Србији. Кум те праксе у “Одјеку” био је у првом реду Јаша Продановић. Он је стајао и иза најувредљивијих написа о појединим политичким противницима, нарочито Николи Пашићу и Стојану Протићу.

Препоручујемо

Друштво

0 0

БАЛКАНСКИ КАИН И АВЕЉ: Срби и Бугари на вековној историјској ветрометини

24. 12. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ВРХ ПИРАМИДЕ ПРАВДЕ И ПРАВИЧНОСТИ: Валтазар Богишић и Марко Миљанов узидани у темељ наше културе

17. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 2

ОРУЖЈЕ УБИЈЕНОГ НИЈЕ СЕ СМЕЛО ОДУЗИМАТИ: Крвопролића су била забрањена у цркви и другим светим местима

17. 12. 2024. у 09:00

Друштво

0 0

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СУВEРЕНО ВЛАДАЛО ПРАВО ЈАЧЕГ: Непостојање државе и потреба за нагонским задовољaвањем правде

17. 12. 2024. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације