СТВАРАЊЕ ДРЖАВЕ ЗАПОЧИЊЕ ПЕСМОМ: Филип Вишњић и Вук Караџић у Клесању наше историје

НЕПРАВДА коју чинимо ствараоцима усмене уметности тиме што њихова дела, попут српске епске поезије сврставамо у народне умотворине, опстаје и поред свих модернизација српског друштва.

Поруке из песама Филипа Вишњића заживеле су у народу , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Као да је тек слово једини доказ нечијег ауторства и као да еманација духа није налазила хиљадама година своју потврду и без записа.

Филип Вишњић је свакако један од најзначајнијих не само уметника Првог српског устанка већ и творац усмене, у стих уклесане историје тих грандиозних збивања која су из корена мењала предуго тужну историју српског народа. Прецизност чињеница које са фактографском тачношћу Филип Вишњић уграђује у своје гусларске песме чини да су те песме аутентични и важни документи епохе.

Славни гуслар Филип Вишњић рођен је (према подацима које је о себи дао Лукијану Мушицком) око 1767. године у босанском селу Трнови на размеђи равне Семберије и планине Мајевице. Пре него што је ослепео од великих богиња као дете нагледао се турског зулума у родној кући угледне породице Вилића. Када је турски бес затро кућу Вилића, Филип је са мајком Вишњом, младом удовицом, по којој ће узети презиме, прешао у нови дом и друго село. Запостављен од свих у својој новој породици, мали слепи дечак је рано дошао у додир са гуслама које ће променити његов горки живот. Као у бајци, када млади јунак проналази чаробни мач и даровити Филип је узевши у руке своје песничко оружје не само променио свој живот, већ и снажно утицао на животе и судбине многих других несрећних људи. За Србе није било песме без гусала. И то какве песме, пркосне и родољубиве која је већ својим тоном уз одсјај огњишта узбуркавала крв и свест српске раје. Није без прекора забележио турски хроничар тога доба да се "раја мање бунила ђе су гусле и пјесма Каурима брањени". Поставши нешто посебно, свестан да је истина оно што он испева и отпева путовао је неуморно од села до села, неустрашиво будећи замрло родољубље у наплашеним српским сељачким душама. [...] Упоран да бакљу буне разноси где год има Срба Филип Вишњић је прошао велик део Босне и Херцеговине, Црнe Горe, Србијe и Паноније...

Вук Карџић око 1850. године , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Народ је тада очекивао свог "пјевача" са особитим узбуђењем. Данима је испред њега путовао глас да пева забрањене песме које су крепиле надолазећу храброст у временима буна и тако палиле искру замрле српске слободе...Како је забележио Вук Караџић, већину важних Вишњићевих песама које се тичу догађаја у Првом српском устанку и догађањима везаним за устанак, спевао је он сам, и, што је важније, поенте и поруке тих песама, које су потом заживеле у народу као идеја и истина, биле су његово дело.

"СРПСКИ ХОМЕР", како с правом можемо звати Филипа Вишњића, био је уједно и дух и језик српске револуције. Свестан своје одговорности служио се у својим песмама што је више могао истином свестан да је она најбоље оружје за подстицање на велика дела. [...]

Издржавао се милостињом и прошњом. Ретки су били они који су попут Стојана, војводе мачванског, схватали велики значај Филипа Вишњића као агитатора. Вишњић је и сам био учесник великих збивања, рецимо у војној опсади побуњене Лознице 1810. када је једва преживео турски масакр малобројних бранилаца, а које је својом песмом бодрио недељама и пре и после доласка Карађорђа и његове војске. Вук Караџић није записао ниједну Вишњићеву песму која је настала пре устанка, па стоји претпоставка да он можда пре "востанија србског није једну песму сам сочинио", како уосталом бележи након разговора са њим 1817. године у сремачком манастиру Шишатовац и Лукијан Мушицки... Тек када је устанак избио, Вишњићево родољубље је Вишњића претворило од интерпретатора у креатора песама, а тиме и у истинског гласника буне... Ако није био у свакој важнијој бици, након ње је скупљао подробне податке о учесницима и току битке, чак и о томе како су били обучени и српски и турски актери крвавих бојева и какви су им били коњи. Данас то представља изванредан извор за реконструкцију тих догађаја. Само оно што је од Вишњићевог дела забележио Вук Караџић износи преко 5.000 стихова. Они су, заједно узев, понајвише слика његове епохе, чак и онда када у њима он пева о старим јунаштвима и јунацима јер су и те песме биле у функцији подизања и одржања устаничког духа у његовом простору и времену . [...]

* * * * * * * *

ДАР ЗА МЕМОРИСАЊЕ ЛИЧНОСТИ И ДОГАЂАЈА

МОТИВИ ЗА УСТАНАК су Вишњићевим гудалом пажљиво сабирани, и одабрани тако да почињу од Маричке и Косовске битке па све до сече кнезова која је тек важан повод за дотад највећу српску буну против турске власти и зулума. Узроци за побуну се код Вишњића препознају као дубљи и дају се свести на три речи: воља за слободу. Слободу од зулума, харача, ропства сваколика. Нико боље од Вишњића који је прокрстарио друмове српских крајева није могао тачно знати шта то тишти српску рају.

Исто тако, запањује Вишњићев реализам који чак и у тренуцима највећег устаничког заноса Дрину и даље види као границу између Босне и Србије - "Дрино водо, племенита међо измеђ Босне и измеђ Србије", границу која се може и мора прелазити и ради рата и ради мира, али као и све велике водене препреке остаје границом док је "мнози мости" не обесмисле. [...] И одиста, Срби у Семберији под вођством кнеза Иве од Семберије, иначе Вишњићевог доброг пријатеља, подигоше заједно са Карађорђевим борцима 1809. устанак против Турака. У њему је учествовао и Филип Вишњић и по слому устанка заједно са великим збегом народа се прво настанио у Мачви, па потом трајно у Срему.

Иван Кнежевић, познатији као Иво од Семберије , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Осим тога, многи ликови не само главних, већ и маргиналних јунака су остали да живе у нашем памћењу захваљујући Вишњићевом дару за меморисање личности и збивања, као и његовом осећању за правду које се исказивало и у немалом давању простора у његовим песмама мање битним ликовима устанка, неретко простим борцима који су учинили по које велико дело које би иначе било приписано њиховим старешинама. [...] Из ратних похода, а још више из посета Турцима, Филип Вишњић се враћао без прстију и са бразготинама по лицу када би Турци спознали да жели да их упозна да би их потом могао боље да опева мртве.

ПОШТО СУ СЕ УСТАНИЦИ мало служили пером, велика је заслуга Филипа Вишњића што је живо и занимљиво меморисао догађаје, а Вука Караџића зато што је записао Вишњићеве стихове.

Но, у тим стиховима има и подоста критике на рачун кукавичлука и грешака српских главешина. Задуго још нико сем Вишњића неће тако слободно изрицати тако бритке осуде штетног понашања лидера српске револуције 1804. године које Вишњић најчешће прати речима "Шта чините, да вас Бог убије?".

Један од разлога за толику Вишњићеву слободу речи је садржан и у демократичности која је красила Први српски устанак. Милорад Панић - Суреп добро примећује у својој студији о Вишњићу да се тако о Милошу у Другом устанку не би смело певати.

Филип Вишњић је у име своје песничке слободе имао и право на разочарење, и иако се након пропасти устанка скућио у Срему међу поштоваоцима његове песме на Фрушкој гори у селу Грк, горак због краха устанка одбијао је да ту мирно живи, иако је по први пут био ваљано скућен и најзад био заједно са својом децом, те је, и поред тога што је добио таљиге и коња да се издржава, пуних следећих двадесет година, од 1813. па све до 1834. наставио са својим путовањима. Површном посматрачу би се могло учинити да је реч о лутањима, а заправо се радило о наставку гусларевог сна, о поновном уделу у повезивању костију и ткива разбијеног српског националног тела помоћу гусларско-друмских нити ради уздизања посрнуле српске револуције.

Када је у 67. години живота умро и сахрањен у свом сремском селу, Филип Вишњић је већ био легенда, али само у народу. Нови владари Срба нису много марили за њега. Срмом оковане велике гусле Вишњићеве су иструлиле заденуте за рог старе куће, а гудало које је мамило уздахе и жарило крв је продато за пар форинти.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЗАШТИТА ИЗ МОСКВЕ НИЈЕ СТИГЛА: Страх нове власти од формирања Сељачког народног блока

16. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЦРНОГОРЦИ ЛИНЧУЈУ НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА: Суђење Драгољубу Јовановићу једно од највећих неправди у Брозовој Југославији

15. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 5

ТИТО ОДЛУЧИО ДА БАРАЊА ПРИПАДНЕ ХРВАТСКОЈ: Левичар који није могао са комунистима, али није хтео против њих

14. 09. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ЗАТВОР И ПРОГОНСТВО ЗБОГ СУПРОТСТАВЉАЊА РЕЖИМУ: Човек који је живот посветио идејама развоја села и задругарства

13. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације