ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - КАРДЕЉ ПОВАМПИРИО ДУХ КОМИНТЕРНЕ: Осудом Милована Ђиласа погашена сва светла демократије у југословенској партији

КОЧА ЈЕ СА КАРДЕЉЕМ био доста близак и имао је прилике да се увери да је његова улога у креирању самоуправљања и нашег укупног система била пресудна. Наравно, то Кардељ није радио сам нити "на своју руку", већ је за то увек имао "зелено светло" од Тита, а у кључним стварима и од ЦК СКЈ. Коча је сматрао да је Кардељ у великој мери одговоран за расплет југословенске кризе...

Тито и другови

"Сада са жаљењем могу да констатујем да сам се силно преварио: временом сам, наиме, дошао до закључка да је Кардељева демократичност била више формална него стварна... Свој 'Плурализам самоуправних интереса' и друге теоријске конструкције из којих је временом израсла самопоражавајућа, од живота отргнута пирамида свакојаких, па и међусобно неусклађених прописа, он је свесно натурао као сурогат за истински демократски социјализам. Није му циљ био да потискује једнопартијски политички монопол него да му продужи живот."

Кардељ је, по Кочином мишљењу, такође био, суштински гледајући, и словеначки националист. "Кад је разрађивао своје теоријске концепте, Кардељ је можда имао у виду Словенију, али никако, на пример, Србију или Косово... Његова визија била је ограничена привредним, политичким и општим приликама у том делу југословенског простора. То га је неизбежно чинило одбојним према другим срединама, чак и кад су тежње тих средина биле изразито демократске, југословенске, антинационалистичке, као на пример у Србији 1972. године."

Он је одиграо кључну, репресивну улогу у критичном раздобљу наше политичке кризе - почетком седме деценије (посебно у припремању и извођењу бирократског контраудара против тзв. либерализма у Србији. Знао је да с циничним презиром свемоћног творца "најдемократскијег система" жигоше захтеве за ширење људских права и слободе као "малограђанско зановетање". Коча Поповић, са пристојне временске дистанце, десет година после Крадељеве смрти био је сигурано у његов нетрпељив однос према критичкој интелигенцији, али и целој генерацији политичара којој су припадали Никезић, Тепавац, Кавчич, Будислав Шошкић, Латинка Перовић, Мирко Чанадановић и многи други.

Едвард Кардељ и Коча

ТВРДЊУ КОЧЕ ПОПОВИЋА да је Кардељ био словеначки националиста подупире и догађај на тајној седници Извршног комитета ЦК СКЈ , одржаној 12. и 13. новембра 1965. године. Отворено се расправљало о затварању у републичке границе, дуплирању производних капацитета, борби за средства из централних фондова, несагласност око локација за изградњу алуминијумске индустрије.

Посебан проблем је изазвала Словенија, која је купила електричне локомотиве на једносмерну струју, док су све друге републике набавиле локомотиве са двосмерном струјом. На изречене критике поводом овог Кардељ је рекао: "Нисмо се ми у Југославију ујединили због Југославије него смо се ујединили због социјализма. И ако нам не буде јасно да је социјализам тај који уједињује Југославију, онда никакав други фактор не може Југославију да уједини, а кад кажем социјализам, мислим на друштвени прогрес на бази социјализма."

У контексту ове Кардељеве изјаве никако не би требало заборавити првобитни став Коминтерне који је био да Југославију треба растурити и да је овај његов став повампирио дух вођа Комунистичке интернационале. И још један детаљ: "У разговору са Никезићем и Латинком Перовић, Кардељ је поред осталог рекао да је централно питање - питање партије, односно да се током нужне промене, после IV брионског пленума ЦКСКЈ, у њу свашта увукло.

Био је то наговештај чишћења Партије под видом јачања њене револуционарне улоге. У више јавних наступа у Словенији у то време, Кардељ је истицао појаву технократизма и техноменаџерства у Србији, о чему је било расправе и на седницама ЦК СК Словеније. То је постепено постајала парола целокупног партијског апарата."

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Дављење крхких тековина Југославије

ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ у књизи "Затварање круга" је написала: "За време јулске седнице Председништва СКЈ - разговарала сам, на Брионима, о томе са Кочом Поповићем. Испричала сам му и наш разговор са Кардељем. Слушао ме је и на крају рекао: " Кардељ је уплашен од демократије, али није само то. У њему је проговорио стари Кунмзовац (Комунистички универзитет националних мањина Запада, у Москви, на коме је Кардељ био доцент).

У страху да претерана демократија не изазове конзервативне снаге - које су час биле идентификоване са војном диктатуром, час са руском окупацијом - одступано је корак по корак, и властитим рукама дављена једна по једна - свака посебно и све заједно - још крхка тековина социјалистичке демократије у Југославији. Прави судар са Централним комитетом СК Србије био је мотивисан његовим непристајањем да у томе учествује."

Оптуживао је Кардељ Србију управо у време Никезића да се у њој развија технократизам у исто време када је он у Словенији цветао ("Искра", "Горење", "Меркатор", Љубљанска банка, развијен малогранични промет и специјални односи са Аустријом и Италијом и сл.).

Латинка Перовић и Марко Никезић

Док је у Словенији важио политички став да би сваки Словенац требало да има своју кућу или свој стан, код нас се експериментисало с Кардељевом замисли о "усмереној" стамбеној изградњи и о институцији станарског права, односно некој варијанти "сиротињског социјализма" у којој можеш бити и вечити власник права, али не и власник својине - што је далеко од тезе - своја кућа или свој стан.

ВРЕМЕНОМ ЋЕ КОЧА Поповић сагледати Кардељеву улогу у целом послератном животу Југославије. Схватио је да су Тито и Кардељ константе историје КПЈ. Кардељ је заправо био први тандем са доживотним председником. Он је увек нешто ширио, тумачио, а заправо је био апологет естаблишмента.

"То, као кад имате бискупа који нешто проповеда, али на крају увек је за краља", рекао је једном приликом Марко Никезић о Кардељу, и додао: "...Он је човек коме је сметало да ма ко буде демократа изузев њега... Он тачно запажа шта не ваља у Русији, а истовремено је бољшевизам његов главни извор, ма колико је еволуирао. Када га на крају измерим, не могу да кажем да се остварује друкчије него као варијанта југословенског самоуправног Жданова. За ову нашу етапу ипак је Кардељ нека врста Жданова... Колико су он и Тито битни схватио сам када сам прочитао писмо Стаљина и Молотова. Они се обраћају Титу и Кардељу. Помислио сам: па они су ипак нешто друго од осталих. На крају, они су послати из Москве као број један и број два. Није њега Тито изабрао овде: његови су акредитиви много темељнији него осталих у Политбироу јер обојица носе московски печат."

Латинка Перовић

Коначно, Коча Поповић је имао доста аргумената и информација да би означио Кардеља као кључног инспиратора обрачуна са продемократском струјом у Савезу комуниста и Централном комитету Србије иако није био његов носилац и "гвоздена песница" против Никезића, Латинке Перовић и ужег руководства.

То и није било потребно, јер су тај посао на себе преузели Петар Стамболић и Драгослав Дража Марковић, за разлику од "случаја Ђилас", у јануару 1954, када је Кардељ поднео уводни реферат - критику, и дао правац дискусији и осуди Милована Ђиласа. Коначно се увидело да су главни конзервативци у партији и друштву били Тито и Кардељ, а да је уклањање Ранковића био обрачун унутар истог круга, док су најављиване промене служиле као прихватљиво покриће и изговор. Ниједна промена заправо није била могућа ако је на било који начин доводила у питање владајућу улогу Партије.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Запечаћена политичка судбина

МИЛОВАН ЂИЛАС И КОЧА познавали су се пре Другог светског рата. Познато је да је Коча имао проблема с Ђиласом и партијом јер су они другачије протумачили његов исказ у полицији. За последице које је морао да сноси, Коча је сматрао да је Ђилас крив. Ипак, поштовао је одлуке партије, а са Ђиласом је остао пријатељ током читавог рата. За време рата Коча не крије симпатије према Ђиласу.

Милован Ђилас и Јосип Броз Тито

У својим "Белешкама уз ратовање" Коча је у више наврата помињао Ђиласа. На пример 16. април 1944. бележи: "Ближи ми је Милован (Ђилас) од Радована (Зоговић). Причинило ми се јуче да смо били присни - и били смо. Али није трајало (мисли на Зоговића) - иако је тако пожртвовано, верно поправљао мој рукопис. На неколико дана пре него што ћу отпутовати, Ђилас ме загрлио, и, раздраган какав уме да буде, погледао ме и рекао: 'Добри смо пријатељи.'" Ђилас тада није још знао да му ускоро предстоји пут у Москву и разговор са Стаљином. Прво је Ђилас с генералом Терзићем, средином априла 1944, отпутовао у Москву, док је Коча почетком јула преко Барија отпутовао на југ Србије за команданта Главног штаба НОВ и ПОЈ Србије.

ПО ПРИРОДИ И КАРАКТЕР Ђилас се много разликовао од Кардеља. У суштини, Ђилас је, поготово од краја рата, био постао нека врста индивидуалца и бунтовника у најужем партијском руководству. Док је Кардељ своје замисли о нашем систему проверавао с Титом или бар настојао да за то добија "зелено светло" од Тита и ЦК СКЈ, Ђилас је почео у јавност да износи неке своје тезе које није попут Кардеља "верификовао" код Тита а потом и на ЦК-у СКЈ, а које су биле доста пријемчиве и које су будиле наду да су очекиване промене могуће.

Наравно, партија која је имала бољшевичку природу (признало се то или не), по дефиницији није подносила индивидуалце, поготову оне који најављују промене. Партија није одрицала могућност промена, али када би осетила да их треба уводити, то је чинила онако како је мислила да је најбоље и најкорисније. Ђилас није поклањао потребну пажњу тој иманентној партијској филозофији, деловао је као индивидуалац, и тако изазвао већу реакцију на свој метод него на суштину ствари. Тиме је његова партијска и политичка судбина била запечаћена.

Тито и Ђилас

Наиме, у Београду је 16. и 17. јануара 1954. године одржана Трећа ванредна пленарна седница ЦКСКЈ на којој је члан Извршног комитета Милован Ђилас окарактерисан као главни носилац "антисоцијалистичких појава" и оштро осуђен. Као основ за такву квалификацију Ђиласовог држања послужили су његови чланци објављени у партијском листу "Борба" и у часопису "Нова мисао" у којима је заступао тезе о превазиђеној улози партије, бирократској касти и дегенерисаном моралу руководећег кадра.

По Титовој оцени изреченој на пленуму ЦК СКЈ Ђиласова гледишта воде "анархији" и "страховитој неизвесности". Констатујући да су Ђиласова гледишта "унела забуну у јавност и нанела озбиљну штету СКЈ" ЦК је одлучио да га искључи из својих редова, удаљи са свих функција. У годинама које су следиле Милован Ђилас је био подвргнут жестоком судском прогону, па је издржао девет година на робији.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Институције сценографија за личну власт

ПАРТИЈА ЈЕ ЗАПРАВО на Ђиласовом примеру веома рано показала своју неспремност да у својим редовима расправља о различитим мишљењима и да једнопартијски монопол као "зеницу ока" чува од било какве ерозије. Интересантан је Кочин однос према Ђиласу, који се од свих високих партијских функционера и револуционара тога доба једино са њим помирио.

Коча је о томе говорио: "Обрачун с Ђиласом био је крајње суров. Дубоко жалим због дуготрајне осуде којој је он био подвргнут - тим пре што сам се у великој мери слагао с написима због којих је почела истрага против њега... Партија која је смелим супротстављањем Стаљиновом хегемонистичком притиску стекла значајан углед у свету, сада је безобзирно у својим редовима, стаљинистичким методама прогањала изазовног неистомишљеника..."

Коча и Кардељ на „Галебу“

Можда и нехотице, Ђилас је ставио на пробу стварну спремност врха партије за демократију. Иако је наишао на широк пријем код оних који су то разумели, партија то није желела да разуме већ је укључила аларм за узбуну. Коча је рекао да су осудом Ђиласа "сва светла била погашена". Већ почетком 1954. однос партије према Ђиласу за Кочу је био јасан тест какав је суштински, базичан однос према променама у партији и друштву.

Могуће су само промене које суштину бољшевизма не доводе у питање. Тиме је она себи макар и несвесно лимитирала будућност. Тако су и млађи људи , били индоктринирани сазнањем да је демократија само оно што под тим партија подразумева. Пример је баналан, али сам за себе много говори. Када Тито савезном секретару за спољне послове Мирку Тепавцу каже: "Договараћеш се само са мном, а у Одбор за спољне послове Савезне скупштине шаљи своје чиновнике из СИП-а и не губи време", све је речено. Осим на себе и Тита, партија је на друге институције државе и система гледала као на сценографију демократије.

ИЗМЕЂУ ТА ДВА догађаја прошло је било 17 година, у међувремену је ради промена срушен Ранковић, мада демократији у пуном смислу те речи нисмо били ни корак ближи.

Ђиласов пример само показује да је усамљени појединац, ма колико био у праву, немоћан да утиче и иницира промене у систему, партији и друштву, изузев, ако се наметне партији, па да она промене доживљава као своје дело и своју интелектуалну својину (Кардељ), али и то до мере која је конзистентна са постулатом свог постојања и уз сагласност вође.

Коча за говорницом у УН

Коча, који се напајао европским демократским вредностима, који је добро познавао суштину и потребу демократских институција и демократских вредности и коме за углед нису служили ни Стаљин ни Коминтерна, већ француски филозофи и класици француске политичке мисли и литературе, као и тековине друштва у коме је изведена Француска револуција, није имао илузије о могућностима за промене код нас. Ипак, није га напуштала нада да ће се промене догодити, како је говорио, макар у времену које он неће дочекати.

Три и по деценије Поповић је поново проговорио о Ђиласовом случају: "Нисмо били спремни за сучељавање различитих гледишта. Још смо били заступници - и заточеници - система у коме демократска политичка култура није ухватила корена.

Све се подређује борби за личну власт. Какав систем такав и метод. С тог становишта могло би се казати да 1954. године није осујећен само Ђиласов политички радикализам, у то време за многе споран и неприхватљив, него је успорен, запретен, бржи, антидогматски продор ка ослобађању привреде и друштва од партијског монопола и бирократског туторства".

Коча наздравља Александру Ранковићу поводом његовог педесетог рoђендана

БИРОКРАТСКО НАСИЉЕ НА БРИОНИМА

КАО и у Ђиласовом случају 1954, и на Брионском пленуму је било најмање праве, принципијелне расправе о дилемама друштва и партије. Преовладала су ритуална, безобзирна анатемисања политички већ осуђеног човека који је, поврх свега, био и физички сломљен: уочи седнице претрпео је срчани удар. Био је скрхан, немоћан. Кад се појавио у сали за седнице, изгледао је као клајдершток, а не жив човек. Било ми га је жао и то је један од разлога што сам одлучио да на тој седници ништа не кажем. Не бих, наравно, могао ни да га браним. Његова је улога као шефа полиције и кадровске политике била и за мене спорна. С друге стране, нисам могао себи дозволити да га у том тренутку и ја нападам. Поготово не онако како је то чинила већина говорника. Мој спор с Ранковићем није био персонално-полицијски. Моја евентуална расправа с њим морала би бити начелна, политичка а не лична... Квазидемократски расплет на Брионима 1966. године показао је лице и наличје система.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, легат Коче Поповића и Лепе Перовић, Архив Града Београда, Музеј Југославије, Википедија, , Архив Југославије, Фејсбук, Музеј Београда, Архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЈАВИЛО СЕ СТАРАЧКО, ЗБРЧКАНО ЛИЦЕ: Суноврат Југославије могао се само успорити, али не и зауставити

31. 05. 2022. у 17:14

Друштво

2 6

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТИТОВ КАДРОВСКИ ГОЛИ ОТОК: О једном симболичном сусрету Коче, Леке и Блашка у Дубровнику

28. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УВЕК КОРАК ИСПРЕД НЕПРИЈАТЕЉА: Командант армије постаје министар спољних послова

27. 05. 2022. у 17:14

Друштво

0 2

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - УЛАЗАК У НАТО НА МАЛА ВРАТА: Коча Поповић као начелник Генералштаба Југословенске армије

26. 05. 2022. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације