ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ОТПОР ХРВАТСКОМ АНТИСРПСТВУ: Одговор групе београдских књижевника на загребачки документ о положају књижевног језика

КАДА је „Декларација” угледала светло дана на њу није било званичних реакција са српске стране. СК Србије је био обавештен о догађајима у Хрватској, али у врху српске партије су чекали, у складу са политиком да „свако очисти своје двориште”, на реакцију хрватских партијских и републичких органа. Српско партијско руководство није званично реаговало на појаву „Декларације”, али је одржавало везу са хрватским врхом. О предстојећим реакцијама и потезима хрватског ЦК Мико Трипало је информисао Стевана Дороњског.

Групни портрет: Слободан Селенић, Антоније Исаковић, Драгослав Михајловић, Добрица Ћосић, Стеван Раичковић, Десанка Максимовић, Матија Бећковић, Милорад Павић, Миодраг Булатовић и Михиз

За разлику од српског руководства, група српских писаца није чекала. Њихово огорчење „Декларацијом” било је велико. У Београду се за „Декларацију” знало и пре него што је објављена у Телеграму. Хрватски савременици сведоче да су српски писци добили текст „Декларације” од својих хрватских колега чим је он усвојен у Друштву књижевника Хрватске на седници 15. марта и да је примерак „Декларације” у Београд однео Владо Готовац. И без ове „помоћи” хрватских колега, српски писци су већ 16. марта знали за „Декларацију”. Многи од њих су тврдили да су за њене основне ставове сазнали још 16. увече (четвртак) из издања Борбе за унутрашњост и са телевизије. То им је дало времена да спреме одговор до редовне скупштине Удружења књижевника Србије, која је од раније била заказана за недељу 19. марта. Истовремено, српски писци су пратили да ли ће бити политичких реакција на „Декларацију”. Оне су, међутим, изостале. У вестима које су медији објављивали о „Декларацији” 16. и 17, није било ниједне речи осуде тог документа, што је за национално оријентисане писце у Србији значило да је он био готова ствар иза које су стајали политичари, дакле званични документ.

Милојко Друловић

САВЕЗ КОМУНИСТА Србије и национално оријентисани српски писци сасвим су различито приступили „Декларацији”. За врх српске партије „Декларација” је била проблем који је требало да реши хрватски врх и на који није требало одговарати из Србије. За српску партију хрватско руководство је било партнер у решавању истог проблема. СК Србије је морао да води рачуна о осетљивости националног питања и да увек има на уму страх од хипотеке и оптужбе за великосрпски хегемонизам, унитаризам, национализам и шовинизам. Није смео да напусти званичну политику СКЈ по којој је свака републичка партија требало да се бави деформацијама у својој средини („да свако очисти своје двориште”), а не да гледа преко „ограде”, у туђе двориште.

Супротно од тога, они српски писци који су били национално оријентисани, сматрали су да је „Декларација” била израз све јачег хрватског национализма, базираног на антисрпској и антијугословенској основи, на који је требало одговорити из Србије, из- међу осталог и у циљу заштите oкo 600.000 Срба који су живели у Хрватској. За СКС није био проблем у томе што „Декларацијом” није било предвиђено да Срби у Хрватској имају право на свој језик и писмо, јер су тај проблем препуштали Савезу комуниста Хрватске. Њихов проблем и њихова одговорност био је одговор српских писаца на „Декларацију”. [...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Инфериоран став српске партијске бирократије

ЗА ГРУПУ СРПСКИХ писаца таква политика СКС била је запостављање националних интереса. Добрица Ћосић је записао да се српска бирократска олигархија у реакцији на „Декларацију” понашала „традиционално инфериорно, слугерањски”. Зоран Гавриловић је сматрао да је „Декларација” довела до тога да је ткиво које је цео век грађено на причи о једном српскохрватском језику пресечено ауторитетом хрватских институција. „Ми смо збиља били шокирани”, додао је. За Добрицу Ћосића, који тада није био у земљи, „Декларација” је била логична последица „хрватске хегемоније” и конфедерализације земље, попуштањем пред налетима хрватског и словеначког национализма и сепаратизма заснованог на антисрпству. Сматрао је да је „хрватски савремени национализам” био дубоко антисрпски, чак „искључиво антисрпски”, и да је био „синтеза католичанства, радићевштине, мачековштине, усташтва, титоизма, крлежијанства, бакарићевштине, комунистичког бирократизма, коминтерновске формуле Југославије и оне доминантне и вековне хрватске тежње за државном самосталношћу и суверенитетом”.

Скупштина Удружења књижевника 19. марта 1967. године

„Декларација” је изазвала велико незадовољство и код оних књижевника у Србији који нису били задојени национализмом, а бринули су за заједничку државу. Српски писци који су сматрали да хрватски изазов не треба прећутати искористили су седницу Удружења књижевника Србије да предложе одговор на „Декларацију”.

СКУПШТИНА УДРУЖЕЊА књижевника Србије је била месец дана раније заказана за 19. март 1967. Њој је претходила седница Управе Удружења, дан раније. Реагујући на појаву „Декларације”, група писаца, углавном оних из издавачке куће „Просвета”, припремила је текст који је касније добио назив „Предлог за размишљање”. Зоран Гавриловић је за предводника групе која је покренула „Предлог” означио Антонија Исаковића, директора „Просвете” и члана ЦК СКС. Петар Џаџић је сведочио да је „Предлог” написао помоћник директора „Просвете” Борислав Михајловић Михиз, током ноћи у четвртак 16. марта. У петак ујутро, 17. марта, донео га је у редакцију „Просвете” и са њим упознао Петра Џаџића, Антонија Исаковића, Свету Лукића, Милорада Павића и Момчила Миланкова, који су „стављали примедбе, преформулисавали неке реченице”.

Матија Бећковић

Извршни комитет ЦК СК Србије је дознао да се припрема резолуција као одговор на „Декларацију” и да је тај текст требало да буде предложен на редовној скупштини Удружења писаца Србије - 19. марта 1967. Према партијским документима, ИК ЦК СКС је за „Предлог” сазнао 17. марта. Зоран Гавриловић наводи да је сам Антоније Исаковић обавестио партијско руководство шта се спрема у Београду и предложио да се то саопшти Градском комитету. Он је партијским друговима рекао да ће, ако се ништа не деси у Хрватској и не појави бар један критички осврт на „Декларацију”, српски писци морати да реагују. Латинка Перовић каже да је информација о „Предлогу” потекла од Вукашина Мићуновића.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Упозорење из Централног комитета

СРПСКИ ОДГОВОР је био сценарио који је српска партија хтела да спречи. Посебно је желела да избегне да документ буде званично усвојен на скупштини. Сазнавши да се припрема одговор српске стране и да су на састанак Управе УКС-а позвани представници Академије наука, Филозофског и Филолошког факултета у Београду да би се договорили како би требало реаговати на „Декларацију”, партијски врх се састао, иако према сведочењу Стевана Дороњског нису имали текст код себе, али су знали његову суштину. Решили су да своје политичке ставове саопште на седници Управе УКС-а. На ту седницу су послали Милојка Друловића, члана ИК ЦК СКС, и Милана Вукоса, републичког секретара за културу. Они су Управу Удружења књижевника Србије обавестили о политичким ставовима ИК ЦК СК Хрватске према „Декларацији”, као и да је партијски став да је одговор који су српски писци припремали имао националистички садржај. То је „уједно било упозорење на могуће последице такве акције у Србији, Хрватској и у читавој земљи” У име Извршног комитета ЦК СК Србије, захтевано је од Управе „да се у такву акцију не иде и да се редовна скупштина Удружења не злоупотребљава за монополистичко наметање политичких ставова о једном отвореном питању”. На седници Управе је прочитан предлог резолуције и после бурне дискусије која је трајала неколико сати, одлучено је да се на скупштини не расправља о „Декларацији”, већ да пре преласка на дневни ред Управа Скупштини предложи кратку констатацију у којој би стајало да је скупштина са изненађењем и чуђењем примила „Декларацију”, да негативно оцењује њену суштину и да Удружење књижевника резервише себи право да о томе расправља касније, пошто консултује све одговарајуће заинтересоване организације.

Матија Бећковић, Жика Стојковић, у позадини Добрица Ћосић / Фото Матија Бећковић

СКУПШТИНА УКС-а је одржана 19. марта 1967. Очекивало се да ће она имати буран ток због еснафских питања (пријем нових чланова, увођење додатног пореза на ауторске хонораре и сл.), али је „Декларација” имала за последицу да скупштина буде много бурнија него што се очекивало. Пошто се радило о редовној скупштини Удружења које је тада бројало 360 чланова, од чега у Војводини 57, а на Косову и Метохији 25, усвојен је преднацрт нових правила Удружења... Секретаар Удружења Младен Ољача говорио је о положају књижевника у Србији, да хонорари нису повећавани, да је порез висок, тираж књига мали, књиге скупе, језичке препреке многобројне, књижарско тржиште скучено, а да уз све то број неписмених није смањиван.

Књижевници и саборци. Добрица Ћосић и Антоније Исаковић / Фото Стеван Крагујевић

На скупштини није било могуће избећи причу о „Декларацији”, иако је на седници Управе закључено да се о томе не отвара дискусија. Појава „Декларације” је узнемирила духове међу српским интелектуалцима, свеједно да ли су били националисти или југословенски оријентисани. Ни једни ни други се нису слагали са „Декларацијом” и велики број књижевника је на скупштину дошао под утиском „Декларације” Неки су били забринути за Србе у Хрватској и Југославији, а неки за Југославију и „братство и јединство”. Жика Лазић је ту ситуацију дочарао речима да је већина потписника „Предлога”, не рачунајући ауторе, била у „психолошкој ситуацији која није била нормална” и да су дошли на скупштину тужни због информације о „Декларацији”. Сви су очекивали неку иницијативу као одговор на „Декларацију”, а једина иницијатива која је била понуђена био је „Предлог за размишљање”.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Политичари прете хапшењима

ПРИЛИКОМ УТВРЂИВАЊА дневног реда, у доста емотивној и наелектрисаној атмосфери, Скупштина није прихватила да се предлог резолуције групе писаца, као одговор на „Декларацију”, уврсти у дневни ред, већ је разматрање језичког питања одложила за наставак скупштине кроз петнаест дана. Истовремено је из кратког саопштења које је предложила Управа избачена констатација о негативној оцени „Декларације”, с образложењем да оцену треба дати тек после дискусије. Дискусију о овом питању Стеван Дороњски је касније описао као „доста оштру, непријатну малтене шизофреничну”.

Као и састанку Управе Удружења, и Скупштини су присуствовали Милојко Друловић и Милан Вукос. Обојица су писцима изнела званичан став српске партије о „Декларацији”. Милан Вукос их је уверавао да је једина исправна политика у том тренутку била да се „прогресивне снаге” у свакој нацији обрачунају са шовинизмом и национализмом у својој средини. Милојко Друловић је реакцију српских писаца покушао да спречи тврдњом да је „Декларацију” требало посматрати као искључиво политички проблем и да му је познато да политички форуми у Хрватској „из озбиљних, политичких и идеолошких разлога, дубоко осуђују декларацију”, те да ће се о њој изјаснити „шира културна јавност у Хрватској, а посебно радничка класа”. Са тиме се није сложила група писаца која је припремила одговор на хрватску декларацију. Незадовољни ставом Скупштине, они су у паузи прикупили потписе књижевника, тај документ назвали „Предлогом за размишљање” и поднели га председништву Скупштине, с тим да се не ставља на дискусију ни на усвајање, већ да то буде један од докумената за размишљање до следећег састанка, на коме би се расправљало о „Декларацији”.

Добрица Ћосић, Антоније Исаковић и Борислав Михајловић Михиз

„ПРЕДЛОГ” ЈЕ ПОТПИСИВАН у условима комешања, гужве и метежа. Неки су се отимали да га потпишу, други су одлучно одбили да ставе свој потпис, а трећи су потписали иако га нису прочитали. Матија Бећковић каже да је потписивање у клубу УКС-а изгледало као да је „стигао неки пакет УНРЕ, па ће сад неки да добију оне кариране кошуље, тако да су се људи доле отимали да потпишу”. На питање да ли је потписао „Предлог” јер је и он хтео да покаже апсурд захтева из „Декларације” или зато што је интимно био за то да се раздвоје језици, Бећковић одговара: „Није ми уопште било битно то што је био предмет спора, него ту су моји другари, ми смо против, суштина је бити против, а споредно је због чега. Тако се издвајао један број људи за које се подразумевало да су заједно”. Било је и оних којима су заговорници „Предлога” нудили текст на потпис, али су одбили. Зоран Гавриловић је, у жељи да сви писци потпишу текст, пришао Бранку Ћопићу „који је оном својом чудном главом, замахао, насмејао се и рекао [ми]: ‘Аааа, ја сам из Босне. Ја то не потписујем, јер тамо за ово главе лете’”. Ћопићеву свест о специфичности националних и језичких прилика у Босни потврђује и Бећковић. Описује га као човека који је „ту видео неке страхоте и није у томе хтео да учествује”. Запамтио је Ћопићев страх и речи изговорене када су се касније приватно срели: „Немате ви појма, чиме се ви играте”. [...]

У хаосу који је владао током расправе о „Предлогу” политичари су покушавали да спрече реакцију српских писаца. Део писаца је био на њиховој страни, део се колебао, а део је био упоран у настојању да Срби одговоре. Док су једни потписивали, други се отимали да потпи- шу, а трећи одлучно одбијали да то ураде, партијски представници су се борили против намере потписника. Зоран Гавриловић тврди да је Милојко Друловић „до те мере изгубио нерве да је рекао: ‘Сад ћу звати ЦК-а да вас све похапсимо’”. На то му је Исаковић „доста презриво одговорио: ‘Писци су реч, а реч не може ни да се ухапси, ни да се веже... Уосталом, данас је недеља - ЦК-а не ради!’”

Борислав Михајловић Михиз

ШТА ЈЕ ПИСАЛО У „ПРЕДЛОГУ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ“

ПРЕМА ТЕКСТУ „Предлога” који је објавила Борба 2. априла 1967. група српских писаца је подржала раздвајање два језика и захтевала да се из званичне употребе избаце називи српскохрватски и хрватскосрпски језик и спроведе равноправност тих двају језика. Полазило се од тога да је „Декларација” значајан историјски документ који су претходно усвојиле најзначајније културне институције Хрватске и да се може сматрати „репрезентативном и мериторном”. Закључено је да се Бечки и Новосадски договор сматрају поништеним, да ће се „хрватски и српски језик развијати у пуној самосталности и равноправности” и да се то има односити на све језике народа и националне азбуке (македонску и српску ћирилицу и правописе). Предложено је да се обавезно избаце из званичне употребе називи српскохрватски и хрватскосрпски и да се у администрацији федерације, савезним прописима, дипломатији, законодавству, политичким организацијама, железницама, ПТТ-у, Танјугу, Лексикографском заводу Југославије, царини, ЈНА, свуда спроведе равноправност ових југословенских језика и азбука. Тражено је да Радио-телевизија Београд престане да „неовлашћено игра улогу централног југословенског студија” и да у свом локалном програму уведе ћирилицу, а да се у заједничким емисијама Радио-телевизије Југославије паралелно употребљавају оба писма. На захтев из „Декларације” којим је тражено да наставници, службеници и јавни радници смеју да користе само језик средине у којој делују, што би значило да би и Срби у Хрватској морали да користе у званичној употреби само хрватски језик, аутори „Предлога” су узвратили захтевом да се свим Хрватима у Србији и Србима у Хрватској уставом обезбеди право на школовање на свом језику и писму и по својим националним програмима, право на употребу свог националног језика и писма у општењу са органима власти, право на стварање својих културних друштава, завичајних музеја, издавачких и новинских предузећа, „једном речју право на неометано и слободно неговање свих видова своје националне културе”.

ФОТОГРАФИЈЕ: Стеван Крагујевић, музеј Југославије, музеј Београда и архив "Новости" и "Борбе"

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ КАО ДАНИ ОДБРОЈАНИ: Уставна решења која ће Југославију коштати њеног опстанка

28. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -У БЕОГРАДУ БЕЗ БАТИНА НЕМА НИШТА: Делови стенограма разговора Јосипа Броза са српском делегацијом 1971.

27. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 8

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -ТИТОВА ЛИЧНА ВЛАСТ ГЛАВНА СМЕТЊА РАЗВОЈУ: Србија није хтела да буде идентификована са југословенском федерацијом

26. 04. 2022. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК -АМАНДМАНИ ЗА УВОЂЕЊЕ ПРИНУДНЕ УПРАВЕ У СРБИЈИ: Декомпоновање југословенске федерације и питање српске државности

25. 04. 2022. у 17:23

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације