PREVRTLJIVOST I LAŽI HRVATSKIH PRVAKA: Među viđenim Hrvatima, u koje Ilija Garašanin nije imao puno poverenja bio je i LJudevit Gaj

JEDAN od razloga što je u hrvatskoj istoriografiji, generalno uzeto, ali i srpskoj i jugoslovenskoj posle Drugog svetskog rata, na Garašanina i njegovo Načertanije bačeno toliko drvlja i kamenja, i što se još uvek baca, leži i u okolnosti da Garašanin nije uzeo u obzir poglavlje u Zahovom planu posvećeno odnosima Srbije i Hrvatske - "Otnošenije Srbije prema Hrvatskoj". On ga je u svom spisu, kako se kaže, "jednostavno izostavio" i "mesto toga, težište svojih predloga preneo samo na rad u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i severnoj Albaniji".

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Vasilije Krestić, u vezi s tim, piše: - Ako se pažljivo pročita, "Otnošenije Srbije prema Hrvatskoj", koje je Garašanin izostavio iz Zahovog "Plana", onda će biti jasno da je Zah, suprotno Garašaninu, imao jednu, gotovo idealizovanu, u svakom slučaju veoma pohvalnu predstavu o Ilircima i njihovom predvodniku Ljudevitu Gaju. Mislimo da se nije teško saglasiti sa ocenom da bi se Garašanin pokazao potpuno naivnim da je, kojim slučajem, prihvatio tvrdnju dobronamernog Zaha o Gaju kada je napisao: "Ne ilirsko kraljevstvo nego upravo srbsko carstvo u familiji Karađorđevića namerava on, i na to je celo njegovo traženje upravljeno". Kad je takve nebuloze trezveni i realni Garašanin izostavio iz Načertanija, njemu se ne bi smelo pripisivati da je bio protivnik jugoslovenske politike a zastupnik velikosrpskih shvatanja."

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Tako, uistinu, stoji sa pitanjem zašto je Garašanin iz Načertanija izostavio odeljak o Hrvatskoj. Međutim, rečeno ne demantuje jednu drugu činjenicu - da Garašanin, i to zbog Austrije, nije bio skoro nimalo spreman da pokloni punu veru Hrvatima, pre svega onima koji su u Hrvatskoj u njegovo vreme vodili prvu pa i glavnu reč u politici, i s kojima je on nastojao da ostvari sporazum u cilju sjedinjenja "jugoslovenskih plemena" u "jednu saveznu državu" sa dva centra - u Beogradu i Zagrebu.

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Među viđenim Hrvatima, u koje Garašanin nije imao puno poverenja, nalazili su se ne samo Ljudevit Gaj, nego i jedan Štrosmajer i ban Jelačić. Za Ljudevita Gaja, za koga je dokazano da je primao novac i od Beča i od Beograda (od samog Garašanina, u dva maha), Garašanin će reći - da "laže mnogo" (u pismu vojvodi Knićaninu od 4. novembra 1852). O banu Jelačiću, kako kaže Dragoljub M. Pavlović ("Srbija i srpski pokret u južnoj Ugarskoj 1848. i 1849") Garašanin je "oštro sudio". U pismu vojvodi Knićaninu (od 21. maja 1849) Garašanin je o Jelačiću rekao i ovo: "... On misli kad ume lepa slova govoriti i nekakva pisma napisati da je sve ispunio što je dužan, no danas se ljudi smeju šarenim stvarima i oćedu dela. Za Boga! Ta što se ljudi ne okanu lagati? Ta bolje neka kažu šta misle i šta oćedu nego što šeprtljaju kad ji svet sav poznaje gdi lažu..." U pismu Stojanu Simiću, od 27. avgusta 1848, Garašanin se neće ustručavati da bana Jelačića čak i direktno nazove lažovom: "On prosto laže i sasvim u duhu dvorskom radi. Mnogi sumnjaju ovako o njemu, no ja ne samo što sumnjam, no čisto vidim sve njegove... lagarije".

TURCI SAMI NE DAJU NIŠTA - DOK IM NE OTMEŠ

UPRKOS SVEMU, kad je izbila revolucija, 1848. godine, Garašanin se nije dvoumio da pokuša, da, i sa Gajem i sa Jelačićem, nađe zajednički jezik, u cilju zajedničke akcije Srba i Hrvata prema Beču i Budimpešti. On je u Zagreb uputio Matiju Bana radi pregovora sa njima. Na osnovu razgovora Bana sa Gajem i Jelačićem, hrvatski istoričar Ferdo Šišić je zaključio "da je upravo politika srpskog ministra Ilije Garašanina bila onaj krupni faktor, koji je 1848. složio Hrvate i Srbe u zajednički front protiv Madžara i koji je vojvođanske Srbe odveo s puta kompromisa s Madžarima, a kojim su oni već krenuli sredinom marta. Iako je ban Jelačić, kao carski general, u ovom ratu (1848-1849) bio veran vojnik Habzburške dinastije i ogorčeni protivnik Madžara, u kojima je gledao razarače Austrijskog carstva, ipak valja priznati da je Jelačić tek pod snažnim uticajem poruke Ilije Garašanina stekao onu potrebnu smelost da u oponiranju protiv madžarskih aspiracija pođe do krajnjih granica".

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Osim toga, Ferdo Šišić je smatrao da je i Jelačićev proglas "narodu hrvatskome i srpskome u Trojednoj kraljevini" od 26. aprila 1848. godine u kojem se založio za bratstvo bez razlike na veroispovest, nastao pod uticajem političkih stavova Ilije Garašanina.

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

...Kad je huk revolucije prošao i kad su rane na svim stranama već dobrim delom bile zarasle, Garašanin se, u avgustu 1866. godine, a u sporazumu sa knezom Mihailom, obratio biskupu Josipu Juraju Štrosmajeru s predlogom - da se zajedničkim snagama "osnuje jedna jugoslovenska država nezavisna i od Austrije i od Turske". U godini potom, 1867, dakle, on je u saradnji sa Antonijom Oreškovićem sastavio Program jugoslovenske politike, koji je u oslobodilačku akciju uključivao i Hrvate iz redova Narodne stranke biskupa Štrosmajera. Cilj ovog Programa je bio "oslobođenje Hristijana pod jarmom turskim stenjajući, za stvoriti polje radi sajedinjenja sviju jugoslovenskih plemena u jednu saveznu državu".

U PROGRAMU JE JASNO istaknuto, da "Beograd i Zagreb stoje na čelu cjelome pokretu", da su "to upravo dva stožera na kojima će se jugoslovenska stvar sva okretati" i da "između Beograda i Zagreba mora biti vječito sporazumljenje".

Posebno, u Programu je naglašeno da "narodnost hrvatska i srpska jedno je, jugoslovenska (slavinska), vjera nema se ni najmanje u narodne stvari mješati; državi je jedini osnov narodnost; vjera nas na troje djeli i rastavlja, zato nam i ne može nikada principom za ujedinjenje u jednu državu biti, nego narodnost pošto smo jedne; u državi sve su crkve jednake..."

Od značaja je i onaj pasus iz Programa, u kojem se kaže, da "oslobođenje pak svega Jugoslovenstva mora biti djelo sviju podjednako plemena jugoslovenski. Za to svako pleme tu mora prineti svoje žertve i u krvi i u novcu" - što će i biti slučaj sa Srbima, ali samo sa njima, kad je povedena odlučna bitka za Jugoslaviju, 1914. godine...
Garašaninov program iz 1867. godine, sastavljen u saradnji sa Antoniom Oreškovićem, u mnogo čemu se razlikuje od programa koji je on sačinio 1848. godine uz pomoć Konstantina Nikolajevića, diplomatskog agenta Srbije u Carigradu. Prema ovom programu iz 1848. godine, rešenje srpskog i, naglašavamo, južnoslovenskog pitanja imalo se postići u dve etape: prvo je trebalo rešiti srpsko i južnoslovensko pitanje u Turskoj, pa posle toga pristupiti rešenju južnoslovenskog pitanja u celini. Kako su se Garašanin i Nikolajević izrazili, pri svemu tome Srbi su trebalo najviše da se uzdaju "u se i u svoje kljuse". Po rečima samog Garašanina, Srbi bi trebalo da budu "načisto s tim, da Turci ne daju sami ništa dok im se ne otme". A zatim, da "duh naroda srpskog i opomena njegovog istoričeskoga prava, nekad suščestvovanja, ne može snositi i ne priliči mu čekati milosti, koji će mu drugi iz svog velikodušja deliti. Srbski narod mora sebi ulogu odrediti po kojoj će se upravljati pri promenama koje budu nastupile u Austriji i Turskoj, da ne bi morao ćutati i očekivati milost od drugoga..."

PRVA ETAPA KA UJEDINjENjU JUŽNIH SLOVENA

U SITUACIJI U KOJOJ se Srbija našla 1848. godine kad joj je zapretila opasnost da bude prigrabljena od Austrije i Garašanin je zaključio da je, kad već drugog izlaza nema, po Srbiju bolje da se nađe u krilu Turske, u čiji je neminovni raspad inače čvrsto verovao, nego da bude prisajedinjena Beču. Po njegovom uputstvu, Konstantin Nikolajević je sastavio opširan plan o stvaranju "srpskog vicekraljevstva" u granicama Turskog carstva, i dostavio ga samom sultanu u Carigradu. Prva tačka tog plana glasila je: "Restauracija srpskog vicekraljevstva u onim granicama, koje je ono imalo u polovini 14. veka, pri kraju Dušanove vlade, kad su ga prvi put Osmanlije počele raskomadavati,tj. razumevajući u njemu sledujuće provincije današnje evropejske Turske: Srbiju, Bosnu, Hercegovinu, Albaniju (Južnu i Staru Srbiju), Rumeliju (do reke Marice u dužini od njenog ušća do Jedrena, a od Jedrena suvom granicom do Burgasa na Crnom moru) i Bugarsku".

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Polazeći od ovog, sledio bi jedini mogući zaključak, da je Garašanin uistinu bio "duhovni otac" Jugoslavije...

Baveći se pitanjem stvaranja Jugoslavije, Vasa Čubrilović je zaključio, međutim, da je Garašanin samo jedan (možda rodonačelnik) od viđenijih srpskih političara i državnika koji su, hteli ne hteli, morali da daju srpskom pitanju jugoslovenski karakter, tražeći neku osnovu, na kojoj bi se izgradila srpsko-hrvatska zajednica.

U STVARI, KROZ GARAŠANINA je progovorilo uverenje Srba, bio bi dalji tok misli Vase Čubrilovića, da se samo jedna velika i jaka država može održati na Balkanu, pored ostalog i zbog okolnosti da su se Srbi počev od turske najezde tako izmešali sa Hrvatima, da je nemogućno rešavati srpsko pitanje bez zasecanja u hrvatsko. Toga je, posebno, bio svestan Nikola Pašić. I on će, zbog toga, u svojim razmšiljanjima i planovima uvek poklanjati veliku pažnju Hrvatima, odnosno pitanju stvaranja platforme za saradnju između Srba i Hrvata. Osnovno za Pašića bilo je pri tom to (ali ne samo za Pašića), da Srbija bude centar zajedničke srpsko-hrvatske države, i da i Hrvati daju odgovarajući doprinos stvaranju te države - baš kako je to pre njega isticao i Konstantin Nikolajević... U pismu Iliji Garašaninu, 1848, Nikolajević je tražio da Južni Sloveni u Habzburškom carstvu "uzmu sebi kao glavni zadatak da austrijsku monarhiju sasvim rastroje a sa razvalinama tako raspoložiti, potrude se, kako će samo nemačke provincije Germanskoj konfederaciji ili kud im drago pripasti što se, međutim, samo delimično desilo, tako da je najveći teret stvaranja jugoslovenske države, kad su uslovi za to bili sazreli, u Prvom svetskom ratu, pao na Srbiju i srpski narod u celini...

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Jedna bi ispravka, ipak, bila potrebna, kad je reč o konstataciji Vase Čubrilovića, da je svaki ozbiljniji politički čovek u Srbiji, hteo ne hteo, morao srpskom pitanju davati jugoslovenski karakter. Bilo je, naime, viđenih političkih ljudi u Srbiji, u 19. veku, koji nisu kao na nešto obavezno gledali na proširenje Srbije na južnoslovenske zemlje Austrije nego su, pre svega, a ponekad i isključivo računali na srpske zemlje koje su bile pod Turskom. Takav slučaj bio je sa Stefanom Stefanovićem Tenkom, predsednikom Državnog saveta u Srbiji, i Jovanom Marinovićem, ministrom u više navrata i predsednikom vlade.

SRBI U SRBIJI BILI SU DUHOVNO SPREMNI ZA OBRAČUN SA AUSTRIJOM

PO TENKINOM I MARINOVIĆEVOM planu, velika srpska država trebalo je da se protegne na deo oblasti evropske Turske, a posle podele svih tih oblasti između Srbije, Bugarske i Trčke. Po Tenkinoj zamisli, Srbiji je trebalo da pripadne najveći deo tih teritorija - Bosna i Hercegovina, Crna tora, severna Albanija, Stara Srbija i Južna Srbija sa Epirom, jedan deo Trakije i Soluna sa Svetom Gorom. U stvari, ceo ovaj plan, koji je bio dostavljen ruskoj vladi u Petrogradu, išao je za obnovom Dušanovog carstva. Kao i Marinovićev plan, uostalom. Razlika je bila samo u tome što su Marinovićevim planom bile predviđene dve mogućnosti - za slučaj da se Turska potpuno rastoči i za slučaj da ona produži da postoji. Ukoliko bi Turska potpuno potonula, Srbija je imala da postane sasvim nezavisna država sa pokrajinama sa kojima je računao i Tenka, a sa granicama na jugu do linije Bitolj - Strumica. Ukoliko bi Turska opstala, onda su granice Srbije trebalo da se prošire na Bosnu i Hercegovinu, na jedan deo Albanije, Stare i Južne Srbije.

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

Što se tiče Nikole Pašića, koji je uspeo da snove najznačajnijih srpskih političara pretoči u stvarnost, u prvom redu planove i "sanje" jednog Ilije Garašanina, ima dokaza da je on intenzivno razmišljao o stvaranju "jugoslovenskog carstva " i pre nego što je došao u priliku da određuje pravac spoljne politike Srbije. Nema dokaza, međutim, kako se to tvrdilo, a i dalje tvrdi, između ostalog i u srpskoj istoriografiji, da se on orijentisao na jugoslovensku politiku samo zato što je na taj način, kao i Garašanin, želeo da osigura prevlast Srbije i Srpstva na Balkanu.

Pašić je, to valja i istaći i podvući, bio prvi srpski državnik kome je bilo dato da službeno, i svom narodu i celom svetu, obznani, da je cilj srpske politike da ostvari oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca. Bilo je to 7. decembra 1914. godine... Tog dana uveče, pri titravoj svetlosti jedne slavske sveće, on je pred Narodnom skupštinom u Nišu pročitao toliko čuvenu i toliko znamenitu deklaraciju srpske vlade,u kojoj su jasno naznačeni ratni ciljevi Srbije: razbijanje Austrougarske i "oslobođenje i ujedinjenje sve naše neoslobođene braće Srba, Hrvata i Slovenaca" .

Fotografije: Arhiv Srbije, Arhiv Vojvodine, Arhiv Beograda, Arhiv Sanu, Printscreen /RTS, Andre-Adolfe-Eugeni Disderi ( Knez Mihailo Obrenović), Narodni muzej Srbije, Muzej Aranđelovac

TAJ "NIŠKI NACIONALNI PROGRAM", u suštini je bio isti kao onaj o kojem je knez Mihailo Obrenović govorio Lajošu Košutu u Londonu, 1859. godine. Stav kneza Mihaila je bio: a) da je Austrija glavni neprijatelj ne samo Srbije i njene slobode, već i svih drugih malih naroda na jugoistoku; i b) da mali narodi, ako hoće da izvojuju svoju slobodu, i odbrane se od Austrije, ali i Rusije, koje reflektuju da budu naslednice Turske, moraju da se udruže, moraju da se sliju "u jednu takvu kompaktnu masu, koja bi njihovo državno biće mogla samostalnim životom zapajati".

Knez Mihailo je još rekao Lajošu Košutu, Srbi su - a nikako Hrvati - bili pozvani da "jezgro buduće takve konsolidacije obrazuju. Hrvati su na periferiji, mi smo u sredini kruga"!

...Kad je Pašić pročitao deklaraciju vlade, koja će ući u istoriju pod nazivom Niška deklaracija, ona je odmah, i bez ijednog glasa protiv, bila usvojena. To se moglo dogoditi tako pre svega zbog toga što je ta deklaracija bila pun izraz težnji i raspoloženja celokupnog naroda u Kraljevini Srbiji. Srbi u Srbiji su se, nema zbora, dugo, vrlo dugo duhovno spremali za obračun sa Austrijom, kao nekad sa Turskom. Najviđeniji državnici Srbije, najpoznatiji naučnici, najistaknutiji javni i kulturni pregaoci, svi su oni priželjkivali i želeli upravo to što je vlada Nikole Pašića sebi postavila za ratni cilj u Nišu. Što ta htenja, ipak nisu ranije udarana na velika zvona, što se to dugo prikrivalo i izbegavalo da iznosi na javnost, sasvim je razumljivo. Austrougarska je bila velika i moćna sila, a Srbija, decenijama sva u previranju i konsolidovanju, bila je prinuđena da se, nikad ne zaboravljajući na svoj krajnji cilj, i savija i povija...

Godine 1914. kad je Austrougarska već bila isukala svoj mač, i Srbija ušla u borbu na život i smrt s njom, mesta za uzdržanost, koja je bila glavna osobina Nikole Pašića kao državnika, više nije bilo. Izišlo se, dakle, na sredu, sa svojim zahtevima i programom, mada se moglo znati, i znalo se da to neće biti u svemu po volji velikim silama, s kojima se Srbija našla u istom lancu - Velikoj Britaniji, Francuskoj i Rusiji.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije