IZVINIO SAM SE KUSTI, MISLIO SAM DA GREŠI JER PODRŽAVA SRBE: Frederik Miteran, francuski akademik - Delimo istu istoriju...

MI, Francuzi, i vi, Srbi, delimo istu istoriju, stremljenja, navike, odnos prema kulturi i savezništvu, tradiciju. Lako je Francuzu da razgovara sa Srbinom.

Foto Goran Čvorović

To, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", ističe Frederik Miteran, akademik, književnik, televizijski autor, bivši ministar kulture i nećak nekadašnjeg francuskog predsednika Fransoa Miterana.

- Poštovanje između Francuske i Srbije je uzajamno. I moj stric Fransoa Miteran je voleo Srbiju. Imao je instinktivnu simpatiju prema Srbiji. Poštovalo se to što je Srbija saveznik Francuske, i da je Jugoslavija u neku ruku prirodna nagrada za to savezništvo.

Nažalost, nije postojala svest o konfliktima do kojih kasnije u Jugoslaviji može da dođe sa Hrvatima, Slovencima i ostalima.

Jeste li imali priliku da razgovarate sa vašim stricem o Srbiji?

- Ne mnogo, jer je rat izbio 1991. a on je ostao na vlasti do 1995. Poslednjih godina je bio veoma umoran i izbegavao sam teme koje bi mu predstavljale problem. A ta tema bi mu predstavljala problem. Jer, mnogo je voleo Srbiju.

Je li istina da je rekao da, dok je on živ, Francuska neće ratovati sa Srbijom?

- To je apsolutno tačno! Sigurno je tako mislio. Kada su bombardovali Srbiju, Fransoa Miteran nije više bio živ.

Kakav je bio u privatnom životu, onaj Fransoa Miteran koga ne poznajemo iz javnosti?

- Bio je dosta strog. Tek je pred kraj života postao predusretljiv prema meni. Takav je bio i prema svojim sinovima. Jedino je bio ljubazan prema svojoj kćerki. Prema spoljnom svetu bio je vrlo srdačan. Pravi zavodnik. Obožavao je literaturu. Bio je i hrabar i kultivisan. Zanimao se za umetnike i stvaraoce. Imam veliko poštovanje prema njemu. Ne volim ljude koji ga ne vole.

Kakav je vaš odnos prema Jugoslaviji i Srbiji?

- Proputovao sam Jugoslaviju 1968. godine, kolima, putujući u Grčku. Bilo je to izuzetno putovanje. Fantastično iskustvo. Ponovio sam ga još jednom. Čuvam najlepše uspomene.

Bili ste, kasnije, i u Beogradu?

- Otišao sam 2015. da napravim iznenađenje svom unuku koji je igrao tenis na jednom međunarodnom turniru. Iskoristio sam priliku da se tri dana šetam po Beogradu i bolje upoznam grad. Primetio sam nekoliko ožiljaka od poslednjeg bombardovanja. Uvek sam u potrazi za prošlošću. Tražio sam, pre svega, u mojim šetnjama, Beograd iz prve polovine prošlog veka. Našao sam kvartove sa veoma šarmantnim starim kućama.

Foto Goran Čvorović

Šta vam se najviše dopalo?

- Šetao sam se dugo divnim obalama Dunava, a zapala mi je za oko i Palata "Albanija".

Zanimalo me je zašto se tako zove. Malo je nedostajalo i da u jednoj od galerija kupim sliku na kojoj se nalazi ova palata. Žao mi je što nisam imao priliku da vidim novi deo grada koji je Tito konstruisao pedesetih. Voleo bih da istražim Novi Beograd kada sledeći put budem došao. Sigurno ću se vratiti jednog dana. Hteo bih i da obiđem Beli dvor. Često sam se sa prestolonaslednikom Aleksandrom sretao u Parizu i po Evropi, jer sam svojevremeno vodio emisiju o kraljevskim porodicama. Pozvao me je da budem njegov gost. Dopali su mi se i trg sa Narodnim pozorištem i Narodnim muzejem i Knez Mihailova ulica koja vodi ka Kalemegdanu, gde se nalazi Spomenik zahvalnosti Francuskoj.

Jeste li tokom vašeg boravka u Beogradu imali priliku da se uverite do koje mere Srbi vole francusku kulturu?

- Jesam! Dovoljno je videti pomenuti spomenik. Ili, način na koji je svojevremeno konstruisan moderni deo grada. Fascinantno je videti kako je izgrađen po određenoj referenci na stil barona Osmana koji je rekonstruisao Pariz. Često sam gledao dokumentarni film o krunisanju kralja Petra iz 1904. On je na konju, a iza se vidi klasičan balkanski grad za to doba, dok okolo, kao i u svim filmovima iz tog vremena, deca znatiželjno gledaju u kameru. Doneo sam u Pariz poštanske karte sa Narodnim pozorištem s početka prošlog veka.

Kako vidite kulturne odnose između Francuske i Srbije?

- Trebalo bi da budu bolji, jer ima puno razloga za to. Svojevremeno sam, pre nego što je "Otac na službenom putu" Emira Kusturice dobio Zlatnu palmu u Kanu, otkupio ovaj film za francusko tržište. Preduhitrio sam druge koji nisu predosetili da će film biti nagrađen. Sreo sam se sa Kusturicom, ali nismo baš uspeli da izgradimo prijateljski odnos, jer sam dozvolio da me ponese politički korektan diskurs, zbog čega sam brzo zažalio. Mislio sam da Kusturica greši što podržava Srbe. Kasnije sam se toga stideo.

Izvinio sam se Kusturici i on je to prihvatio. Veliki je reditelj.

Šta mislite o ratovima u bivšoj Jugoslaviji?

- Mislim da je Tuđman bio grozan tip, kao i Milošević. Svi su bili brutalni i neodgovorni. Rat nije trebalo da se dogodi. Sve je toliko komplikovano, ima toliko istorije u istoriji, da je vrlo teško razlučiti. Imam mnogo poštovanja i obožavanja prema onome što radi Peter Handke. Izuzetan je. Ne uspevam uvek da ispratim njegove stavove, ali mnogo sam od njega naučio. Ne bih se posle Handkea usudio da donesem onakve ocene kakve sam donosio u prvim razgovorima s Kusturicom.

U Beogradu ste posetili i Narodni muzej?

- Nažalost, u to vreme je još bio zatvoren zbog renoviranja. Primila me je veoma ljubazna konzervatorka. Zanimao sam se za kolekciju slika kneza Pavla, za koju sam ranije čuo da je izvrsna. Slike su bile u depou, pa nisam mogao da ih vidim.

Želja vam je da ova kolekcija jednom bude prikazana u nekom od francuskih muzeja?

- Zaista bih to voleo. Razgovarao sam svojevremeno o tome sa rukovodiocima Muzeja Orsej.

Njihov program je odavno pripremljen. Bilo bi dobro da se to organizuje. Siguran sam da je reč o značajnoj kolekciji, koja bi mogla da nađe svoje mesto u nekoj od sala francuskih muzeja tokom postavke.

Zainteresovali ste se i za život kneza Pavla?

- Sećam se jedne stare, vrlo učtive dame, koja je radila kod moje bake u kuhinji, u Evijanu.

Smatrala je da je knez Pavle izdao Jugoslaviju i predao je Nemcima. Raspitivao sam se da li je to istina i shvatio sam da nije bilo tako. Sreo sam kasnije ljude u Parizu koji su ga dobro poznavali. Svi su mi govorili najlepše o njemu. Čak sam ga i sreo jednom, u Parizu, početkom sedamdesetih. Bio je to stari, veoma šarmantni gospodin, koji uopšte nije loše govorio o Jugoslaviji, čak ni o Titu, što me je veoma začudilo. Pitao sam kneza Pavla da li ima nameru da se jednom vrati u Jugoslaviju, ali mi je on odgovorio da je to nemoguće.

Voleo je tu zemlju, ali kao da se bio pomirio s egzilom.

U jednom od vaših televizijskih serijala, bavili ste se i Titom...

- Fascinirao me je taj komunistički milijarder. Jugoslavija ipak nije imala nikakve veze sa drugim komunističkim zemljama. Bila je mnogo slobodnija. Snimali su se filmovi u stranim koprodukcijama. Primao je Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor. Bilo je kul, kako se to kaže. Nije dobro to što je Jovanka proživela tešku starost. U srpskoj kulturi je da pomažu starijima. Ali, ne treba zaboraviti ni to da je Titov režim ubio mnogo ljudi. General De Gol ga nikako nije voleo. U Londonu je u egzilu uspostavio blizak kontakt sa kraljem Petrom. De Gola sam video jednom, kao dečak.

Poznajete li srpske manastire na Kosovu?

- Nažalost, ne! A tako bih voleo da ih posetim. Jedno vreme se pominjala "razmena teritorija" i nadao sam se da će to uroditi plodom. Smatram da srpski manastiri s Kosova treba da budu u Srbiji. Možda je to nemoguće. Ali, bar, delovi gde je većina srpskog stanovništa trebalo bi da budu u Srbiji. Kada EU bude funkcionisala kako treba, to pitanje se možda više neće postavljati.

Može li kultura da pomogne da se reši ovaj strašni rat koji trenutno traje u Ukrajini?

- Ne može. Kultura nam pomaže da individualno podnosimo metež u svetu, ali ne i da kolektivno prevaziđemo problem. Kulturu često anektiraju i zli. Hajdrih je bio odličan violinista, Gebels je obožavao kinematografiju. Kultura nam pomaže samo da nas lično zaštiti, da budemo slobodne sudije onoga što se dešava oko nas. Ostaje nam da se nadamo da oko nas ima puno takvih slobodnih sudija. Ali, to nije dovoljno.

Kuda ide svet? Imamo rat, pandemiju, nema goriva i grejanja...

- Uvek je bilo problema. Nisam pristalica teorija zavere i tamnih sila.

VELIKI VELIČKOVIĆ

FREDERIK Miteran se dobro seća srpskog slikara Vladimira Veličkovića, njegovog kolege francuskog akademika.

- Bio je izuzetno šarmantan gospodin. Za jednom večerom smo sedeli zajedno, bilo je zadovoljstvo razgovarati s njim. Bio je zaista veliki umetnik.

TREBA NAM VIŠE BEZBEDNOSTI

- BIO sam Sarkozijev ministar, ali pripadam levici centra. Moji stavovi obuhvataju prostor između "civilizovane desnice" i "miteranovske levice". Takvog je opredeljenja i Iber Vedrin. Izuzetno inteligentan političar, sa kojim je pravo zadovoljstvo razgovarati. U isto vreme sam pristalica generala De Gola. Levica treba da bude sposobna da osudi porast nebezbednosti i one koje pale automobile u predgrađima. Nije normalno da nas u 2022. bude strah u metrou. Ekstremna desnica zbog toga sada dobija vetar u leđa. Pogledajte šta se dešava u Švedskoj, Italiji...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije