ISTORIJSKI DODATAK - VEKOVNI PUTOKAZ OKREĆU SUPROTNO: Zahtevi za autonomijom imali su razne oblike od ujedinjenja do danas

Јованка СИМИЋ

03. 09. 2021. u 17:14

GOTOVO dva i po veka bilo je potrebno najupornijim i najobrazovanijim Srbima u Austriji a zatim u Austrougarskoj monarhiji da u moćnoj carevini očuvaju svoju nacionalnu pripadnost, veru, jezik i ćirilicu i ostvare ideal prisajedinjenja sa maticom Srbijom.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ВЕКОВНИ ПУТОКАЗ ОКРЕЋУ СУПРОТНО: Захтеви за аутономијом имали су разне облике од уједињења до данас

Blagoveštanski sabor 1861. godine

Ali ubrzo pošto je taj san pretočen u stvarnost pripajanjem Bačke, Baranje, Banata i Srema Kraljevini Srbiji, u srpskim redovima počela je da tinja ideja o autonomiji Vojvodine u njenoj matičnoj Srbiji.

Putokaz koji su Svetozar Miletić, Đorđe Stratimirović, Jaša Tomić i mnogi drugi dični Srbi usmerili prema Srbiji još 1690. godine pošto je car Leopold Prvi ukazom ("Privilegija") garantovao srpskom narodu i sveštenstvu slobodu vere, upotrebu Julijanskog kalendara i pravo izbora arhiepiskopa i sveštenstva, u novoformiranoj zajedničkoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca u koju je Srbija ušla 1. decembra 1918. zajedno sa nekoliko dana ranije pripojenim oblastima koje danas čine Vojvodinu, pojedini Srbi okrenuli su u - suprotnom smeru.

IDEJA o najvišem stepenu autonomije čiji gornji nivo nikada nije definisan, zatim o "Republici Vojvodini", ali i o konfederacijskom odnosu Srbije i njene severne pokrajine, čula se već prvih godina po prisajedinjenju, ali nikada se nije razgorela u tolikoj meri da dobije podršku velikih političkih partija i uglednih savremenika. Ipak, zahtevi za autonomijom imali su razne oblike - od "Vojvodine republike" i njene konfederacije sa Srbijom, do razdvajanja "naših novaca", "naše policije", pa preko zasebnih simbola i statuta, do "vojvođanskog jezika" i nacije.

Između dva svetska rata, 1935. godine, U Vojvodini je postojao politički pokret koji je zagovarao političku i ekonomsku autonomiju Vojvodine.Činili su ga Srbi, a istaknuti predvodnici bili su Dušan Bošković (1881-1966) i Jovan Lalošević (1870-1935).

SOMBORAC Lalošević bio je jedan od najistaknutijih nacionalnih, kulturnih i političkih delatnika kod Srba u Vojvodini u prvoj polovini 20. veka. Sve do smrti, rukovodio se načelom "srpskog nacionaliste i vojvođanskog rodoljuba". Verovao je u opravdanost ekonomske i političke posebnosti Vojvodine unutar složene državne organizacije Jugoslavije.

Laloševićeva vizija Vojvodine bila je blaga u poređenju sa zalaganjem pančevačkog advokata Dušana Dude Boškovića (člana Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića, oformljene 1924. godine) koji je propagirao federalizam Vojvodine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca i kasnije u Kraljevini Jugoslaviji. Godine 1945, kada je Žarko Veselinov pozvao Boškovića da se vrati u oslobođenu Vojvodinu i da se nastavi zalagati za njenu autonomiju, Bošković je poručio:

- E, ja sada hoću republiku!

REPUBLIKU je pominjao i narodni heroj Žarko Zrenjanin Uča (1902-1942) kome pripadaju i zasluge za omiljeni slogan savremenih autonomaša: "Vojvodina naša dika, biće jednom republika". Pre nego što ga je Gestapo uhapsio i ubio u okolini Vršca 1942. godine, Zrenjanin je poručivao da "ako Srbija u novoj Jugoslaviji ne bude demokratska država, onda će komunisti tražiti Vojvodinu republiku".

Ne republiku, ali visokoautonomnu pokrajinu Vojvodinu realizovali su njeni pobornici iz Komunističke partije Jugoslavije posle Drugog svetskog rata. Ni to nije zadovoljilo - apetite autonomaša, pa je najviši nivo autonomije postignut Ustavom iz 1974. godine. Tim aktom Vojvodina je postala autonomna jedinica i subjekat federalizma tadašnje države. Imala je status "države u državi".

Pokrajine (Vojvodina i Kosovo i Metohija) imale su u federalnom sistemu vlasti ista prava kao republike - neposredno su bile zastupljene u Skupštini i Predsedništvu SFRJ, imale su vrhovne i ustavne sudove i svoje ustave. Predstavnici pokrajine mogli su da stave veto na svaki savezni zakon koji bi "povređivao prava pokrajine".

Prema tom ustavu, pokrajinski poslanici u republičkoj Skupštini mogli su da učestvuju ne samo u donošenju zakona za celu Srbiju, već i zakona koji su primenjivani na takozvanu užu Srbiju. Istovremeno, republički parlament nije imao nikakav uticaj na zakonodavnu delatnost pokrajine. Takav model funkcionisanja pokrajine nikada ranije nije zabeležen u svetskoj praksi.

PREROGATIVE državnosti, Vojvodina je izgubila Ustavom iz 1990. godine, što je bio težak udarac za pobornike neograničene autonomije srpskog severa. Na proslavi koju je upriličio povodom 35-godišnjice Ustava iz 1974. godine, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak nedvosmisleno je poručio da bi "jedini ustav koji je Vojvodina ikada imala trebalo da bude inspiracija za uređenje istinske vojvođanske autonomije".

Do tog trenutka Čanak je sa pozicije predsednika Skupštine APV već "progurao" vojvođanski grb i zastavu, a malo je nedostajalo da pokrajina dobije i himnu. Statut je APV dobila 2008. godine. Bilo je to dve godine pošto je u Dunavskoj ulici u Novom Sadu podignut spomenik Jaši Tomiću, a autonomaške stranke predvođene LSV bezuspešno su se zalagale za njegovo rušenje. Godine 2012.Ustavni sud Srbije Statut je vratio na doradu.Izrađena je njegova njegova blaža verzija koju je izglasala Skupština Vojvodine.

PRE tri godine, prvi put kako to dolikuje velikom istorijskom događaju Vojvodina, ali i cela Srbija obeležile su vek od prisajedinjenja. Ideja o neograničenoj autonomiji ,onoj koja bi Vojvodini ponovo dala "na tacni" prerogative državnosti,od devedesetih do danas nema podršku značajnih političkih faktora ni u Srbiji ni u Vojvodini koja je na prethodnom popisu imala 66,76 odsto Srba.

Najzad, ovih dana su Čanak i Aleksandar Odžić (VP) izašli u javnost i pred ministarku za ljudska prava Gordanu Čomić sa inicijativom da se na predstojećem popisu, naredne godine, omogući žiteljima Vojvodine da se izjasne nacionalno kao - "Vojvođani" jer,kako kažu "nesporan je vojvođanski identitet".

Jasno je da zavičajna odrednica nije isto što i nacionalna, ali preostalim autonomašima bilo je, valjda, važno da pokažu kako njihova ideja još uvek tinja.

IZ GODINE U GODINU

1918. Baranja, Bačka, Banat i Srem pripojeni Kraljevini Srbiji

1935. Počelo zagovaranje ekonomske autonomije Vojvodine

1974. Ustavom SFRJ Vojvodina dobila prerogative državnosti

1990. Ustavom ukinuta autonomija APV predviđena Ustavom 1974.

2001. Nenad Čanak, predsednik APV, najavio internacionalizaciju "vojvođanskog pitanja"

2002. Omnibus zakonom Vojvodina dobila autonomiju u 20 oblasti

2002. Prvi put u svojoj istoriji, Vojvodina dobila grb

2004. Skupština APV usvojila predlog vojvođanske zastave

2006. Usvojen Ustav Srbije koji je legalizovao vojvođanske simbole

2008. Usvojen predlog Statuta kojim Vojvodina dobija novi set nadležnosti

2012. Ustavni sud Srbije vratio Statut na doradu

2014. Usvojen novi Statut u koji su uvedeni i tradicionalni srpski simboli zastave i grba

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (1)

TONI KROS ŽESTOKO PONIZIO LUKU MODRIĆA: Hrvat ovo nikako nije očekivao