TRAŽIO SAM FORMULU USPEHA ZA IVANU DVE GODINE: Najtrofeniji naš atletski trener Goran Obradović za "Novosti"

ŽIVOTNI put je atletskog trenera Gorana Obradovića (53) mogao da odvede na drugu stranu. Srećom naša "kraljica sportova" danas ima najtrofenijeg stručnjaka u istoriji. Kroz skoro tri decenije sarađivao je sa Stevanom Zorićem, Mihilom Dudašem... a sa Ivanom Španović oformio je najuspešniji duo. Zajedno sa skakačicom udalj, doneo je Srbiji prvu atletsku medalju sa OI posle 60 godina u Riju 2016, kao i prvo zlato sa SP na otvorenom 2023. Budimpešti.

Foto: D. Milovanović

Rođeni Novosađanin ispričao je kako je cela odiseja počela.

- Prvi put sam 1982. na nagovor Ferenca Kamasija, tada mog nastavnika u školi "Jovan Popović", došao na stadion AK Vojvodine, a do 1985. bio sam i fudbalski golman u Kabelu. Dvojba između dva sporta je bila velika. Ipak, kao pionir na Memorijalu "Boško Buha", pobedio sam Dragutina Topića sa preskočenih 190 centimetara u skoku uvis. To je bila inicijalna kapisla da se odlučim za atletiku, a ne fudbal. U sjajnoj generaciji su bili još i Stevan Zorić i Slovenac Miha Prion, koji su skakali preko 190, što je fenomenalno za taj uzrast.

Veoma mlad Goran je odustao od takmičarske karijere.

- Već u 18 godini sam shvatio koliki je moj potencijal, da su konkurenti odskočili od mene. Po završetku elektrotehničke škole, otišao sam na služenje vojnog roka. Kao stariji junior skočio sam 205, a Zorić i Topić preko 220. Kako sam posle srednje upisao Fakultet fizičke kulture, u Splitu sam tokom prvih mesec dana vojnog roka razmislio o svemu i tamo doneo odluku da budem trener.

Sve je počelo brže nego što se nadao.

- Pri kraju 1993. postao sam Kamasijev pomoćnik, što je značilo da kada ode na pripreme sa jednom grupom, preuzmem brigu o mlađim atletičarima. U januaru 1995. dogodio se incident na kojem su me roditelji stavili pred svršen čin i rečeno je ili ću ja nastaviti da ih treniram ili će naći drugo rešenje. Uz to Zorić je želeo da budem uz njega. Nisam lako presekao, jer sam bio na trećoj godini fakulteta. Prekinuo sam studije. Mislio sam da znam mnogo, da će sve ići po loju. Brzo sam shvatio da mi je potrebna edukacija, da zasučem rukave i učim. Imao sam sreću da je Atletski savez prepoznao moj talenat za trenersku struku, slali su me na seminare, evropske i svetske federacije.

Uz pomoć "štapa i kanapa" oblikovao se u vrhunskog stručnjaka.

- Razlika između vrhunskih trenera koji dostignu velike visine da osvajaju svetske medalje i ostalih je u improvizaciji. To dolazi do izražaja kada se sportisti razbole, povrede ili imaju problema sa samopouzdanjem, kada se improvizuje trening i tempiranje forme i tada treba izvući maksimum. Pola karijere sam proveo improvizujući jer je tek 2004. dobijena atletska staza u Novom Sadu, dok je dvorana u okviru Sajma napravljena 2012. Do tad su bili minimalni uslovi, atletska staza nije postojala, bila je od šljake. Na mestima gde su bile skakačke discipline stavljali smo gume, da napravimo trenažni proces. Zimi smo morali u Budimpeštu, jer je najbliža. Baš zbog toga, mnogo smo improvizovali, što će se ispostaviti kao dobitna kombinacija kada sam preuzeo Ivanu Španović.

Pre nego što je dobio dragulja, uspešno je sarađivao sa desetobojcima Dudašom (svetska juniorska bronza) i Šarčevićem.

- Tokom 2009. vođeni su razgovori u mojoj grupi pre svega sa Mihailom da nam se i Ivana pridruži. Kada je prelazila mnogi su pitali odakle mi hrabrost. Čekao sam takvu priliku čitav život, to je bio izazov. Španovićeva je bila nenormalan potencijal, ali je to trebalo sprovesti u delo. Moraš biti spreman da uzmeš stvari u svoje uzde, jer ako nisi, talenat će propasti ili otići kod drugog trenera. Pričao sam i sa njenim tadašnjim trenerom Janom Hajduom da se prebaci u Novi Sad, zbog boljih uslova, ali i da posle srednje škole upiše fakultet. Dogovor je sklopljen 1. marta 2010. Nažalost, 2011. rastao sam se sa Mihailom, jednostavno svaki sportista želi da mu se trener posveti maksimalno, što tada nije bilo moguće.

Početak saradnje Ivane i Gorana obeležila je turbulencija.

- Na OI u Londonu 2012, njenim drugim, a mojim prvim, Ivana je došla do finala, ali se tamo nije snašla i nastala je velika kriza. Cela jesen je provedena u vođenju teških razgovora i saradnja je visila o koncu, ali smo pronašli zajednički jezik i na SP 2013. u Moskvi se dogodila bronza. Od tada je sve bilo mnogo lakše.

FOTO: M. Vukadinović

Obradović nije ni tada sumnjao u svoje trenerske spobnosti.

- Sumnja je bila u moje liderske sposobnosti. Vrhunski trener mora da bude i vrhunski vođa, da ima kapacitet da organizuje, logistiku, bude dobar u međuljudskim odnosima. Vrlo brzo sam tada doneo zrele odluke za svoje godine. Morala je da se podvuče crta, još mislim da je to bio pravi potez i zato smo ostali zajedno. Uz Ivanu sam naučio da budem bolji vođa, to je problem koji sam imao. Sa svojim ponašanjem, rezultatima koje je postizala, jedno drugo smo vukli, samim tim sam postao i bolji trener.

Fascinantno je što je Ivana na velikim takmičenjima uvek na visini zadatka.

- Dve godine sam pokušavao da nađem tu formulu uspeha, to mi niko nije prodao. Do toga sam morao sam da stignem i bilo je potpuno drugačije nego što se nekada radilo. Razgovarao sam sa slovenačkim i hrvatskim kolegama koji su osvajali medalje na velikim takmičenjima i uspeo da pronađem formulu za tempiranje Ivanine forme. Od 2013. sa 18 takmičenja vratila se sa 15 medalja. Prvi put bez odličja ostala je na SP 2017. u Londonu (otkačio se broj). Na OI u Tokiju je bila četvrta, a šampionat planete u Judžinu 2022. umetnuo se usled pandemije, za to nismo tempirali formu. To je bila usputna stanica ka EP u Minhenu. Takođe, akcenat je bio te sezone na dvoranskom SP u Beogradu. Kada se pogledaju rezultati, u 85 odsto slučajeva ostvarenja su stizala uz lični rekord ili rezultat sezone. Kad se zna formula, sportistu samo treba voditi kroz takmičenja da se podiže forma da na najvažijem nadmetanju bude najbolji.

Želja da se postigne što više i dalje je velika.

- Malo je ljudi kojima se snovi ostvaruju, a imao sam sreću da mi se većina ostvarila što se tiče sportske karijere. Ne mogu da kažem da je to dovoljno. U sportu se teži još više, bolje. Zlatna medalja na OI "svrbi". To fali, onda bi Ivana osvojila sva zlata na svetu koja postoje kod seniora, balkansku, mediteransku, evropsku i svetsku (otvoreno i zatvoreno) to bi i za mene bila kruna karijere. Olimpijsko odličje je najvrednije - zaključio je Obradović, trener svetske klase.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije