ТРАЖИО САМ ФОРМУЛУ УСПЕХА ЗА ИВАНУ ДВЕ ГОДИНЕ: Најтрофенији наш атлетски тренер Горан Обрадовић за "Новости"

ЖИВОТНИ пут је атлетског тренера Горана Обрадовића (53) могао да одведе на другу страну. Срећом наша "краљица спортова" данас има најтрофенијег стручњака у историји. Кроз скоро три деценије сарађивао је са Стеваном Зорићем, Михилом Дудашем... а са Иваном Шпановић оформио је најуспешнији дуо. Заједно са скакачицом удаљ, донео је Србији прву атлетску медаљу са ОИ после 60 година у Рију 2016, као и прво злато са СП на отвореном 2023. Будимпешти.

Foto: Д. Миловановић

Рођени Новосађанин испричао је како је цела одисеја почела.

- Први пут сам 1982. на наговор Ференца Камасија, тада мог наставника у школи "Јован Поповић", дошао на стадион АК Војводине, а до 1985. био сам и фудбалски голман у Кабелу. Двојба између два спорта је била велика. Ипак, као пионир на Меморијалу "Бошко Буха", победио сам Драгутина Топића са прескочених 190 центиметара у скоку увис. То је била иницијална каписла да се одлучим за атлетику, а не фудбал. У сјајној генерацији су били још и Стеван Зорић и Словенац Миха Прион, који су скакали преко 190, што је феноменално за тај узраст.

Веома млад Горан је одустао од такмичарске каријере.

- Већ у 18 години сам схватио колики је мој потенцијал, да су конкуренти одскочили од мене. По завршетку електротехничке школе, отишао сам на служење војног рока. Као старији јуниор скочио сам 205, а Зорић и Топић преко 220. Како сам после средње уписао Факултет физичке културе, у Сплиту сам током првих месец дана војног рока размислио о свему и тамо донео одлуку да будем тренер.

Све је почело брже него што се надао.

- При крају 1993. постао сам Камасијев помоћник, што је значило да када оде на припреме са једном групом, преузмем бригу о млађим атлетичарима. У јануару 1995. догодио се инцидент на којем су ме родитељи ставили пред свршен чин и речено је или ћу ја наставити да их тренирам или ће наћи друго решење. Уз то Зорић је желео да будем уз њега. Нисам лако пресекао, јер сам био на трећој години факултета. Прекинуо сам студије. Мислио сам да знам много, да ће све ићи по лоју. Брзо сам схватио да ми је потребна едукација, да засучем рукаве и учим. Имао сам срећу да је Атлетски савез препознао мој таленат за тренерску струку, слали су ме на семинаре, европске и светске федерације.

Уз помоћ "штапа и канапа" обликовао се у врхунског стручњака.

- Разлика између врхунских тренера који достигну велике висине да освајају светске медаље и осталих је у импровизацији. То долази до изражаја када се спортисти разболе, повреде или имају проблема са самопоуздањем, када се импровизује тренинг и темпирање форме и тада треба извући максимум. Пола каријере сам провео импровизујући јер је тек 2004. добијена атлетска стаза у Новом Саду, док је дворана у оквиру Сајма направљена 2012. До тад су били минимални услови, атлетска стаза није постојала, била је од шљаке. На местима где су биле скакачке дисциплине стављали смо гуме, да направимо тренажни процес. Зими смо морали у Будимпешту, јер је најближа. Баш због тога, много смо импровизовали, што ће се испоставити као добитна комбинација када сам преузео Ивану Шпановић.

Пре него што је добио драгуља, успешно је сарађивао са десетобојцима Дудашом (светска јуниорска бронза) и Шарчевићем.

- Током 2009. вођени су разговори у мојој групи пре свега са Михаилом да нам се и Ивана придружи. Када је прелазила многи су питали одакле ми храброст. Чекао сам такву прилику читав живот, то је био изазов. Шпановићева је била ненормалан потенцијал, али је то требало спровести у дело. Мораш бити спреман да узмеш ствари у своје узде, јер ако ниси, таленат ће пропасти или отићи код другог тренера. Причао сам и са њеним тадашњим тренером Јаном Хајдуом да се пребаци у Нови Сад, због бољих услова, али и да после средње школе упише факултет. Договор је склопљен 1. марта 2010. Нажалост, 2011. растао сам се са Михаилом, једноставно сваки спортиста жели да му се тренер посвети максимално, што тада није било могуће.

Почетак сарадње Иване и Горана обележила је турбуленција.

- На ОИ у Лондону 2012, њеним другим, а мојим првим, Ивана је дошла до финала, али се тамо није снашла и настала је велика криза. Цела јесен је проведена у вођењу тешких разговора и сарадња је висила о концу, али смо пронашли заједнички језик и на СП 2013. у Москви се догодила бронза. Од тада је све било много лакше.

FOTO: M. Vukadinović

Обрадовић није ни тада сумњао у своје тренерске спобности.

- Сумња је била у моје лидерске способности. Врхунски тренер мора да буде и врхунски вођа, да има капацитет да организује, логистику, буде добар у међуљудским односима. Врло брзо сам тада донео зреле одлуке за своје године. Морала је да се подвуче црта, још мислим да је то био прави потез и зато смо остали заједно. Уз Ивану сам научио да будем бољи вођа, то је проблем који сам имао. Са својим понашањем, резултатима које је постизала, једно друго смо вукли, самим тим сам постао и бољи тренер.

Фасцинантно је што је Ивана на великим такмичењима увек на висини задатка.

- Две године сам покушавао да нађем ту формулу успеха, то ми нико није продао. До тога сам морао сам да стигнем и било је потпуно другачије него што се некада радило. Разговарао сам са словеначким и хрватским колегама који су освајали медаље на великим такмичењима и успео да пронађем формулу за темпирање Иванине форме. Од 2013. са 18 такмичења вратила се са 15 медаља. Први пут без одличја остала је на СП 2017. у Лондону (откачио се број). На ОИ у Токију је била четврта, а шампионат планете у Јуџину 2022. уметнуо се услед пандемије, за то нисмо темпирали форму. То је била успутна станица ка ЕП у Минхену. Такође, акценат је био те сезоне на дворанском СП у Београду. Када се погледају резултати, у 85 одсто случајева остварења су стизала уз лични рекорд или резултат сезоне. Кад се зна формула, спортисту само треба водити кроз такмичења да се подиже форма да на најважијем надметању буде најбољи.

Жеља да се постигне што више и даље је велика.

- Мало је људи којима се снови остварују, а имао сам срећу да ми се већина остварила што се тиче спортске каријере. Не могу да кажем да је то довољно. У спорту се тежи још више, боље. Златна медаља на ОИ "сврби". То фали, онда би Ивана освојила сва злата на свету која постоје код сениора, балканску, медитеранску, европску и светску (отворено и затворено) то би и за мене била круна каријере. Олимпијско одличје је највредније - закључио је Обрадовић, тренер светске класе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације