PREDRAG Spasić (57), nekadašnji igrač reprezentacije Jugoslavije i Real Madrida, ljubimac navijača Partizana, posle 30 godina ćutanja, konačno je otvorio dušu i progovorio o najzanimljivijim poglavljima svoje fudbalske priče, u okviru rubrike "Mojih TOP 11".

FOTO: Profimedia

Zvali su ga "jugoslovenski Brigel", što dovoljno govori o njegovim fudbalskim kvalitetima. A tu je i jedan statistički podatak, koji ga svrstava u grupu kandidata za Ginisovu knjigu rekorda:

- Debitovao sam za reprezentaciju protiv Švajcarske u avgustu 1988. godine. Slavili smo sa 2:0 golovima Radmila Mihajlovića i Vladislava Đukića, dobro sam čuvao Kubilaja Turkilmaza i već na startu stekao veliko poverenje Ivice Osima. Naredne tri godine nisam propustio nijednu utakmicu najboljeg državnog tima. Nanizao sam 31 nastup, povezao dva kvalifikaciona ciklusa i odigrao maksimalnih 480 minuta na Svetskom prvenstvu u Italiji. A onda su me preko noći precrtali za sva vremena. U finišu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Švedskoj, morao sam zbog dva žuta kartona da propustim meč u Beču protiv Austrije. Posle toga nikada više nisam dobio poziv u reprezentaciju.

Tako priča čovek koji je igrama na Mundijalu 1990. godine zaslužio poziv slavnog Reala iz Madrida. Sticajem nesrećnih okolnosti (autogol protiv Barselone), već posle godinu dana morao je da napusti "Santjago Bernabeu" i da se preseli u Osasunu. Španski mediji nisu imali milosti prema stasitom Kragujevčaninu, koji je odmah po završetku karijere odlučio da se povuče iz javnosti i pronađe mir u rodnom Ilićevu (Kragujevac).

Radnički Kragujevac (1984-1988)

Miodrag Savić (odbrana)

Igrali smo u tandemu na poziciji centarhalfa u Drugoj saveznoj ligi, kada su ekipu činili pretežno igrači iz Kragujevca i okoline. Milija Ilić, Palčić, Duca Simić, Glođevac... odlična generacija. Nikome nije bilo lako protiv Radničkog, jedne sezone smo izbacili Partizan iz Kupa Jugoslavije.
Bila su to lepa i bezbrižna vremena. Sve je delovalo nekako iskrenije. Počeo sam karijeru u rodnom Ilićevu sa 15 godina, dali su mi specijalnu lekarsku dozvolu da bih nastupao za jedini klub u zemlji koji nosi ime Srbija. Odatle sam prešao u podmladak Radničkog i vrlo brzo potpisao profesionalni ugovor na četiri godine.

Partizan (1988-1990)

Gordan Petrić (odbrana)

Stigli smo i istom prelaznom roku u Partizan i odmah počeli da se družimo. Ostali smo prijatelji i posle karijere, Gordan je mnogo dobar čovek. Uvek je bio zadužen za novajlije u klubu, da ih prihvati, da im izađe u susret, pokaže grad, pomogne u nevolji. Obožavao sam njegov smisao za humor. Uvek nasmejan, vedro raspoložen, najzaslužniji za dobru atmosferu koja je bila zaštitni znak te generacije Partizana. Živeo sam blizu stadiona, što mi je znatno olakšalo proces adaptacije na novu sredinu po dolasku iz Kragujevca.

Goran Pandurović (golman)

Dao sam mu prednost u odnosu na Franciska Buja, i to dovoljno govori samo po sebi. Pandur je bio golman modernog kova, branio je sve ono što treba da se brani, ali je umeo da se snađe i sa loptom u nogama. Nasledio je Fahrudina Omerovića na golu Partizana i ostavio dubok trag u Humskoj. Provodili smo mnogo vremena zajedno. To je bila standardna ekipa: Petrić, on, Brna, Vladislav Đukić, ja... Predivan period koji će mi zauvek ostati u najlepšoj uspomeni. Bujo je takođe bio fenomenalan golman, ali u reprezentaciji nikako nije mogao da dođe do izražaja pored neprikosnovenog Zubizarete.

Milko Đurovski (napad)

Možda i najtalentovaniji fudbaler koji se pojavio na prostorima bivše Jugoslavije. Šteta što nije voleo da trenira i što protiv slabijih rivala uopšte nije imao motiv. Igrao je samo velike utakmice. Setite se gola protiv Groningena u beogradskom revanšu, to su potezi svojstveni samo igračima vanserijske klase. Nije se slagao sa Jusufijem i otišao je u vojsku, posle se vratio na teren i bio naš najbolji igrač u pohodu na četvrtfinale Kupa pobednika kupova. Da je imao glavu kako treba, igrao bi u najjačim evropskim klubovima. U Bukureštu se rvao sa tri igrača Dinama, ja sam se prišunjao i zatresao mrežu. To mi je jedini "evropski" gol u karijeri.

Dragoljub Brnović (odbrana)

Za dve godine u Partizanu, samo sam jednom uspeo da srušim Crvenu zvezdu a strelac gola za pobedu od 1:0 bio je upravo Dragoljub Brnović. Sećam se da je Đorđević na toj utakmici sjajno čuvao Piksija Stojkovića. Zvezdu smo te sezone izbacili iz Kupa Jugoslavije i spektakularnom igrom u finalu protiv Veleža vratili trofej maršala Tita posle 32 godine u vitrine Partizana. Sa Brnom sam i u reprezentaciji imao odličan odnos. Ne znam kako se desilo da dođe do rokade između njega i Hadžibegića u penal-seriji protiv Argentine. Osimu je u tom trenutku pozlilo, odneli su ga u svlačionicu i tek je tamo saznao konačan rezultat.

REAL MADRID (1990-1991)

Ćendo (odbrana)

Legenda kluba i mnogo draga osoba. Nisu ga slučajno zadržali posle igračke karijere da radi u Realu. Branio je boje španske reprezentacije na dva Svetska prvenstva. Mene je brzo prihvatio i pomogao mi da se snađem u Madridu. Iskreno, nije mi bilo svejedno kada sam potpisao za Real. U tako velikom klubu, najteže je odbrambenim fudbalerima. Kada se izgubi, ko je kriv, onaj što nije sačuvao gol. Ako se traži samo jedan krivac u zadnjoj liniji, onda je to stranac. Meni je od starta krenulo kako ne treba. Otrovao sam se nekom paeljom u Valensiji, dobio dijareju i uprkos stomačnim tegobama insistirao kod Tošaka da me stavi u tim za prijateljsku utakmicu protiv Milana. Odigrao sam loše i tu kreću moje muke u Madridu.

Mičel (vezni red)

Moderan tip veznog igrača koji trči od gola do gola i ne staje 90 minuta. Stizao je da centrira, asistira, šutira ka golu, udvaja, pokriva, pomaže u defanzivi. Izuzetno koristan igrač. Van terena je bio vrlo duhovit. Stalno je smišljao neke smicalice i gledao kako da se našali u društvu. Ni mene nije štedeo, ali mu nisam ostajao dužan. Kada napravi foru, ja ga podsetim na Veronu i pokažem mu kako je Piksi slao Martina Vaskeza po burek. I mogu vam reći da mu nije bilo pravo. E pa... nisam ni ja mutav. Mi smo par dana pre Mundijala u Italiji izgubili od Španije u prijateljskoj utakmici u Ljubljani. Šalio sam se često sa Mičelom i Butragenjom da smo ih svesno pustili i zavarali, a onda dotukli kada je bilo najvažnije.

Fernando Jero (vezni red)

Imao je tada 21 godinu i to mu je bila tek druga sezona u Realu. Ostao je još 14 godina, odigrao preko 400 utakmica, postigao preko 100 golova i ispisao istoriju "kraljevskog kluba". Zajedno smo se radovali trofeju u Superkupu Španije protiv Barselone. Dobili smo ih 1:0 na "Nou Kampu" i 4:1 u Madridu. Igrao sam i dve utakmice u Kupu šampiona u kojima je Real dao 15 golova(!?). Odenzeu šest i Tirolu devet. Ispali smo u četvrtfinalu od Spartaka iz Moskve. U Rusiji sam sedeo na klupi, bilo je 0:0. U Madridu nisam igrao, poveli smo golom Butragenja, ali je Dmitrij Radčenko bio nerešiva enigma i Spartak je izborio polufinale sa Marseljom.

Osasuna (1991-1994)

Roman Kosecki (napad)

Imali smo nekoliko Poljaka u ekipi, Kosecki se u tandemu sa Janom Urbanom nadavao golova u La ligi. Posle je branio boje Atletiko Madrida, Nanta, Monpeljea, a karijeru je završio u MLS ligi kao član Čikago Fajera. Zanimljivo je da sam sa Osasunom opet naleteo na Slaviju iz Sofije u Kupu UEFA. Slično kao i sa Partizanom, lako smo otišli u naredno kolo, izbacili Štutgart i onda ispali od Ajaksa. Holanđani su imali moćan tim sa Bergkampom, De Burom, Vinterom, Vant Šipom... stigli su do finala i osvojili trofej protiv Torina. Real me je ustupio Osasuni na tri godine uz pravo otkupa ugovora za dvostruku vrednost obeštećenja. Naravno, nije bilo teorije da se vratim u Madrid.

Marbelja (1994-1995)

Miloš Bursać (napad)

Bukija sam upoznao u Marbelji kao člana jugo-kolonije sa Vladanom Lukićem, Simom Krunićem i Dragoslavom Šekularcem. Okupio ih je kontroverzni biznismen Bob Petrović nakon što je preuzeo klub od Hezusa Hila. Mene su doveli sasvim slučajno. Rešio sam posle Osasune da se odmorim od fudbala i otišao sam u Marbelju da se sunčam i kupam. Oni su me zamolili da treniram sa njima i malo po malo odigram neku ševu na treningu. Onda su došli na ideju da potpišem ugovor i da nastupim na par utakmica u prvenstvu. Bursać je voleo noćni život, bio je mrak za devojke u Španiji. Naše druženje je preraslo u porodična okupljanja. Drag mi je i čujemo se povremeno telefonom.

Reprezentacija Jugoslavije (1988-1991)

Dragan Stojković (vezni red)

Piksi i ja smo bili jedini Srbi u Osimovom timu na Svetskom prvenstvu u Italiji, čak i cimeri u jednom periodu. Mnogo sam ga poštovao kao lidera reprezentacije i smatram ga najboljim našim igračem svih vremena. Ulivao je celoj ekipi ogromno samopouzdanje, znali smo da u svakom trenutku možemo da se oslonimo na njegove vanserijske kvalitete. Nije se plašio da preuzme odgovornost, da podvikne kad ne ide. Golovi protiv Španije su potezi umetnika. Napravio je sada odličnu atmosferu u reprezentaciji, igrači ga poštuju i slušaju, nacija mu veruje i svi jedva čekamo utakmice u Kataru. Dobro je što prvo igramo protiv Brazila. I mi smo u Italiji startovali protiv najjače reprezentacije u grupi, pa dogurali među osam najboljih. Samo se nadam da ovaj Kamerun nema ništa zajedničko sa onim Milinim iz 1990. godine.

Trener: Ivica Osim

Bez dileme najbolji trener sa kojim sam sarađivao u karijeri. Kod njega je svaki detalj bio na svom mestu i tačno se znalo šta je čiji zadatak. Dokazao je da reprezentaciju ne čini 11 najboljih igrača u zemlji, već grupa momaka koja se najbolje uklapa u taktičke zamisli selektora i koja kao kolektiv funkcioniše besprekorno. U mene je imao maksimalno poverenje čak i u periodu kada sam sklonjen iz prvog tima Reala. Treninzi su mu bili zanimljivi i dinamični, puni ritma i uvek sa loptom. Dešavalo se da radimo 2-3 sata, a da ne osetimo. Ne možemo da stojimo na nogama, a svi srećni i nasmejani. Imao je viziju i niko nije smeo da mu se meša u posao.

Rekao sam ženi: "Ovi me zezaju za Real"

TRANSFER Predraga Spasića iz Partizana u Real iz Madrida dugo je bio jedna od najvećih misterija evropskog i svetskog fudbala. Ko ga je pratio, ko preporučio, ko je vodio pregovore, kako je dobio prednost u odnosu na mnogo zvučnija imena iz drugih zemalja poput Engleza Vokera ili Rumuna Lupeskua... Pitanja na koja niko nije imao konkretan odgovor. Znali su se samo finansijski detalji ugovora: Partizan i Spasić su podelili na ravne časti 1.650.000 dolara, a plata "Vojvode od Ilićeva" iznosila je oko 30.000 dolara mesečno.
- Predsednik Mendoza je bio u Italiji 1990. godine i pratio sve utakmice na Svetskom prvenstvu. Mnogo sam mu se dopao i kada je sreo Zečevića i Ćurkovića u Cirihu na žrebu za evro-kupove, zakazao je sastanak u Rimu. Ja sam u to vreme bio na odmoru, Zeka me je pozvao telefonom i rekao mi da se hitno vratim u Beograd jer treba da završimo neki važan posao. Nije mi bilo ni na kraj pameti da je reč o Realu. Dojurio sam na stadion i kada sam čuo o čemu se radi, mislio sam da se šali. Otišao sam kući i rekao ženi: "ovi me zezaju". Sutradan smo otputovali za Madrid i sve je bilo završeno vrlo brzo. Da je duže trajalo, nešto bi se sigurno iskomplikovalo. Organizovali su promociju, prošetali me trofejnom salom, dali mi da žongliram, bocnuo sam loptu dva-tri puta i šutnuo je nebu pod oblake. Da skratim muke. Razmišljam u sebi: "nisam došao ovde da pimplujem, nego da uklizavam i brijem". Uselio sam se u apartman koji je koristio Dražen Petrović, dali su mi klupski " reno 21". Sve je bilo kao u snu, do tog prokletog autogola protiv Barselone - kaže Spasić.

Ne može se praznih stomaka na Romu

SPASIĆEVE dve sezone u dresu Partizana obeležili su nezaboravni mečevi na međunarodnoj sceni.
- Protiv Rome smo imali odličan rezultat iz prve utakmice (4:2), ali su se u Rimu dešavale čudne stvari uoči revanša. Meni je bilo neshvatljivo da smo odseli u elitnom hotelu, a umesto ručka u restoranu, donose nam sendviče i špagete. Na večeru smo išli 50 kilometara autobusom kod nekih naših prijatelja. Navodno, plašili su se da nam Italijani ne ubace nešto u hranu. To mi se uopšte nije dopadalo. Bukvalno smo gladni otišli na utakmicu i izgubili sa 2:0. Naredne sezone se dogodio Seltik. Golca sam izuzetno cenio zbog njegovog hrabrog pristupa fudbalu i igre na gol više. Seo je na klupu Partizana dan uoči puta za Glazgov i znate i sami kako smo odigrali u Škotskoj. Ta utakmica je ušla u sve anale srpskog fudbala, a meni je i dalje pred očima akcija iz 89. minuta kada sam centrirao iz punog trka u njihov šesnaesterac u nadi da će bilo ko od naših napadača uspeti da ugura loptu u mrežu. Posrećilo se da je Milko odigrao idealan povratni pas, a Šćepović se u engleskom stilu bacio i zakucao pod prečku. Protiv Groningena je do izražaja došla klasa Milka Đurovskog, a u četvrtfinalu smo platili ceh lošem terenu u Podgorici i indolentnom pristupu pojedinih igrača. Kao da nisu bili svesni šta dobijamo pobedom protiv Dinama iz Bukurešta i plasmanom u polufinale Kupa pobednika kupova".

Kod Antića autogol pao u zaborav

IGRAO se 62. minut "Klasika" na stadionu "Nou Kamp", kada je bek Barselone Euzebio centrirao sa desne strane, a Spasić neometan na drugoj stativi poslao loptu u sopstvenu mrežu.
- Meni ni dan danas nije jasno kako sam dao taj autogol. Golman Jaro se javio da će izaći na centaršut, ja sam loše postavio glavu i umesto da izbacim loptu u korner, ona je završila u mreži. Ceo stadion je skandirao moje ime u pežorativnom smislu i to mi je najbolniji trenutak u karijeri. Tu je definitivno završena moja priča sa Realom, jer je predsednik Mendoza posle utakmice insistirao kod trenera Tošaka da me više ne stavlja u tim. Čak je u nekim intervjuima aludirao da sam namerno postigao autogol, verovatno pod pritiskom javnosti. Nisam gubio nadu i dolazak Radomira Antića u finišu sezone uspeo je nekako da me vrati iz mrtvih. Rekao sam mu da od dolaska u Madrid nisam imao normalne pripreme. Dao mi je dve nedelje da se spremim i obećao mi da ću igrati sve utakmice do kraja sezone. Tako je i bilo. Preporodio sam se i u dva navrata biran u idealan tim španskog prvenstva. Namestilo se da poslednju utakmicu u dresu Reala odigram u pretposlednjem kolu protiv Barselone. Pobedili smo sa 1:0, dobro sam čuvao Salinasa i domaća publika me je ovacijama ispratila u svlačionicu. To mi je bila najlepša moguća satisfakcija za sve što sam doživeo pod vođstvom Tošaka, Di Stefana i Kamača. Realu sam kasnije kao član Osasune dao gol, što mi je takođe veoma prijalo, bez obzira na ubedljiv poraz u toj utakmici - ističe nekadašnji sjajni defanzivac.

Još ne verujem da nismo ušli u polufinale SP

Preporučujemo

Fudbal

0 0

GOTOVO JE! Juventus objavio, Filip Kostić stigao u Torino (FOTO+VIDEO)

11. 08. 2022. u 11:54

Fudbal

1 5

HRVATI DIVLjALI, PA DOBILI PO NOSU! Navijači Hajduka izvukli deblji kraj (VIDEO)

11. 08. 2022. u 11:45

Fudbal

1 5

BOMBA U HUMSKOJ: Partizan vraća Adema Ljajića

11. 08. 2022. u 10:40

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije