ПРЕДРАГ Спасић (57), некадашњи играч репрезентације Југославије и Реал Мадрида, љубимац навијача Партизана, после 30 година ћутања, коначно је отворио душу и проговорио о најзанимљивијим поглављима своје фудбалске приче, у оквиру рубрике "Мојих ТОП 11".

FOTO: Profimedia

Звали су га "југословенски Бригел", што довољно говори о његовим фудбалским квалитетима. А ту је и један статистички податак, који га сврстава у групу кандидата за Гинисову књигу рекорда:

- Дебитовао сам за репрезентацију против Швајцарске у августу 1988. године. Славили смо са 2:0 головима Радмила Михајловића и Владислава Ђукића, добро сам чувао Кубилаја Туркилмаза и већ на старту стекао велико поверење Ивице Осима. Наредне три године нисам пропустио ниједну утакмицу најбољег државног тима. Нанизао сам 31 наступ, повезао два квалификациона циклуса и одиграо максималних 480 минута на Светском првенству у Италији. А онда су ме преко ноћи прецртали за сва времена. У финишу квалификација за Европско првенство у Шведској, морао сам због два жута картона да пропустим меч у Бечу против Аустрије. После тога никада више нисам добио позив у репрезентацију.

Тако прича човек који је играма на Мундијалу 1990. године заслужио позив славног Реала из Мадрида. Стицајем несрећних околности (аутогол против Барселоне), већ после годину дана морао је да напусти "Сантјаго Бернабеу" и да се пресели у Осасуну. Шпански медији нису имали милости према стаситом Крагујевчанину, који је одмах по завршетку каријере одлучио да се повуче из јавности и пронађе мир у родном Илићеву (Крагујевац).

Раднички Крагујевац (1984-1988)

Миодраг Савић (одбрана)

Играли смо у тандему на позицији центархалфа у Другој савезној лиги, када су екипу чинили претежно играчи из Крагујевца и околине. Милија Илић, Палчић, Дуца Симић, Глођевац... одлична генерација. Никоме није било лако против Радничког, једне сезоне смо избацили Партизан из Купа Југославије.
Била су то лепа и безбрижна времена. Све је деловало некако искреније. Почео сам каријеру у родном Илићеву са 15 година, дали су ми специјалну лекарску дозволу да бих наступао за једини клуб у земљи који носи име Србија. Одатле сам прешао у подмладак Радничког и врло брзо потписао професионални уговор на четири године.

Партизан (1988-1990)

Гордан Петрић (одбрана)

Стигли смо и истом прелазном року у Партизан и одмах почели да се дружимо. Остали смо пријатељи и после каријере, Гордан је много добар човек. Увек је био задужен за новајлије у клубу, да их прихвати, да им изађе у сусрет, покаже град, помогне у невољи. Обожавао сам његов смисао за хумор. Увек насмејан, ведро расположен, најзаслужнији за добру атмосферу која је била заштитни знак те генерације Партизана. Живео сам близу стадиона, што ми је знатно олакшало процес адаптације на нову средину по доласку из Крагујевца.

Горан Пандуровић (голман)

Дао сам му предност у односу на Франциска Буја, и то довољно говори само по себи. Пандур је био голман модерног кова, бранио је све оно што треба да се брани, али је умео да се снађе и са лоптом у ногама. Наследио је Фахрудина Омеровића на голу Партизана и оставио дубок траг у Хумској. Проводили смо много времена заједно. То је била стандардна екипа: Петрић, он, Брна, Владислав Ђукић, ја... Предиван период који ће ми заувек остати у најлепшој успомени. Бујо је такође био феноменалан голман, али у репрезентацији никако није могао да дође до изражаја поред неприкосновеног Зубизарете.

Милко Ђуровски (напад)

Можда и најталентованији фудбалер који се појавио на просторима бивше Југославије. Штета што није волео да тренира и што против слабијих ривала уопште није имао мотив. Играо је само велике утакмице. Сетите се гола против Гронингена у београдском реваншу, то су потези својствени само играчима вансеријске класе. Није се слагао са Јусуфијем и отишао је у војску, после се вратио на терен и био наш најбољи играч у походу на четвртфинале Купа победника купова. Да је имао главу како треба, играо би у најјачим европским клубовима. У Букурешту се рвао са три играча Динама, ја сам се пришуњао и затресао мрежу. То ми је једини "европски" гол у каријери.

Драгољуб Брновић (одбрана)

За две године у Партизану, само сам једном успео да срушим Црвену звезду а стрелац гола за победу од 1:0 био је управо Драгољуб Брновић. Сећам се да је Ђорђевић на тој утакмици сјајно чувао Пиксија Стојковића. Звезду смо те сезоне избацили из Купа Југославије и спектакуларном игром у финалу против Вележа вратили трофеј маршала Тита после 32 године у витрине Партизана. Са Брном сам и у репрезентацији имао одличан однос. Не знам како се десило да дође до рокаде између њега и Хаџибегића у пенал-серији против Аргентине. Осиму је у том тренутку позлило, однели су га у свлачионицу и тек је тамо сазнао коначан резултат.

РЕАЛ МАДРИД (1990-1991)

Ћендо (одбрана)

Легенда клуба и много драга особа. Нису га случајно задржали после играчке каријере да ради у Реалу. Бранио је боје шпанске репрезентације на два Светска првенства. Мене је брзо прихватио и помогао ми да се снађем у Мадриду. Искрено, није ми било свеједно када сам потписао за Реал. У тако великом клубу, најтеже је одбрамбеним фудбалерима. Када се изгуби, ко је крив, онај што није сачувао гол. Ако се тражи само један кривац у задњој линији, онда је то странац. Мени је од старта кренуло како не треба. Отровао сам се неком паељом у Валенсији, добио дијареју и упркос стомачним тегобама инсистирао код Тошака да ме стави у тим за пријатељску утакмицу против Милана. Одиграо сам лоше и ту крећу моје муке у Мадриду.

Мичел (везни ред)

Модеран тип везног играча који трчи од гола до гола и не стаје 90 минута. Стизао је да центрира, асистира, шутира ка голу, удваја, покрива, помаже у дефанзиви. Изузетно користан играч. Ван терена је био врло духовит. Стално је смишљао неке смицалице и гледао како да се нашали у друштву. Ни мене није штедео, али му нисам остајао дужан. Када направи фору, ја га подсетим на Верону и покажем му како је Пикси слао Мартина Васкеза по бурек. И могу вам рећи да му није било право. Е па... нисам ни ја мутав. Ми смо пар дана пре Мундијала у Италији изгубили од Шпаније у пријатељској утакмици у Љубљани. Шалио сам се често са Мичелом и Бутрагењом да смо их свесно пустили и заварали, а онда дотукли када је било најважније.

Фернандо Јеро (везни ред)

Имао је тада 21 годину и то му је била тек друга сезона у Реалу. Остао је још 14 година, одиграо преко 400 утакмица, постигао преко 100 голова и исписао историју "краљевског клуба". Заједно смо се радовали трофеју у Суперкупу Шпаније против Барселоне. Добили смо их 1:0 на "Ноу Кампу" и 4:1 у Мадриду. Играо сам и две утакмице у Купу шампиона у којима је Реал дао 15 голова(!?). Одензеу шест и Тиролу девет. Испали смо у четвртфиналу од Спартака из Москве. У Русији сам седео на клупи, било је 0:0. У Мадриду нисам играо, повели смо голом Бутрагења, али је Дмитриј Радченко био нерешива енигма и Спартак је изборио полуфинале са Марсељом.

Осасуна (1991-1994)

Роман Косецки (напад)

Имали смо неколико Пољака у екипи, Косецки се у тандему са Јаном Урбаном надавао голова у Ла лиги. После је бранио боје Атлетико Мадрида, Нанта, Монпељеа, а каријеру је завршио у МЛС лиги као члан Чикаго Фајера. Занимљиво је да сам са Осасуном опет налетео на Славију из Софије у Купу УЕФА. Слично као и са Партизаном, лако смо отишли у наредно коло, избацили Штутгарт и онда испали од Ајакса. Холанђани су имали моћан тим са Бергкампом, Де Буром, Винтером, Вант Шипом... стигли су до финала и освојили трофеј против Торина. Реал ме је уступио Осасуни на три године уз право откупа уговора за двоструку вредност обештећења. Наравно, није било теорије да се вратим у Мадрид.

Марбеља (1994-1995)

Милош Бурсаћ (напад)

Букија сам упознао у Марбељи као члана југо-колоније са Владаном Лукићем, Симом Крунићем и Драгославом Шекуларцем. Окупио их је контроверзни бизнисмен Боб Петровић након што је преузео клуб од Хезуса Хила. Мене су довели сасвим случајно. Решио сам после Осасуне да се одморим од фудбала и отишао сам у Марбељу да се сунчам и купам. Они су ме замолили да тренирам са њима и мало по мало одиграм неку шеву на тренингу. Онда су дошли на идеју да потпишем уговор и да наступим на пар утакмица у првенству. Бурсаћ је волео ноћни живот, био је мрак за девојке у Шпанији. Наше дружење је прерасло у породична окупљања. Драг ми је и чујемо се повремено телефоном.

Репрезентација Југославије (1988-1991)

Драган Стојковић (везни ред)

Пикси и ја смо били једини Срби у Осимовом тиму на Светском првенству у Италији, чак и цимери у једном периоду. Много сам га поштовао као лидера репрезентације и сматрам га најбољим нашим играчем свих времена. Уливао је целој екипи огромно самопоуздање, знали смо да у сваком тренутку можемо да се ослонимо на његове вансеријске квалитете. Није се плашио да преузме одговорност, да подвикне кад не иде. Голови против Шпаније су потези уметника. Направио је сада одличну атмосферу у репрезентацији, играчи га поштују и слушају, нација му верује и сви једва чекамо утакмице у Катару. Добро је што прво играмо против Бразила. И ми смо у Италији стартовали против најјаче репрезентације у групи, па догурали међу осам најбољих. Само се надам да овај Камерун нема ништа заједничко са оним Милиним из 1990. године.

Тренер: Ивица Осим

Без дилеме најбољи тренер са којим сам сарађивао у каријери. Код њега је сваки детаљ био на свом месту и тачно се знало шта је чији задатак. Доказао је да репрезентацију не чини 11 најбољих играча у земљи, већ група момака која се најбоље уклапа у тактичке замисли селектора и која као колектив функционише беспрекорно. У мене је имао максимално поверење чак и у периоду када сам склоњен из првог тима Реала. Тренинзи су му били занимљиви и динамични, пуни ритма и увек са лоптом. Дешавало се да радимо 2-3 сата, а да не осетимо. Не можемо да стојимо на ногама, а сви срећни и насмејани. Имао је визију и нико није смео да му се меша у посао.

Рекао сам жени: "Ови ме зезају за Реал"

ТРАНСФЕР Предрага Спасића из Партизана у Реал из Мадрида дуго је био једна од највећих мистерија европског и светског фудбала. Ко га је пратио, ко препоручио, ко је водио преговоре, како је добио предност у односу на много звучнија имена из других земаља попут Енглеза Вокера или Румуна Лупескуа... Питања на која нико није имао конкретан одговор. Знали су се само финансијски детаљи уговора: Партизан и Спасић су поделили на равне части 1.650.000 долара, а плата "Војводе од Илићева" износила је око 30.000 долара месечно.
- Председник Мендоза је био у Италији 1990. године и пратио све утакмице на Светском првенству. Много сам му се допао и када је срео Зечевића и Ћурковића у Цириху на жребу за евро-купове, заказао је састанак у Риму. Ја сам у то време био на одмору, Зека ме је позвао телефоном и рекао ми да се хитно вратим у Београд јер треба да завршимо неки важан посао. Није ми било ни на крај памети да је реч о Реалу. Дојурио сам на стадион и када сам чуо о чему се ради, мислио сам да се шали. Отишао сам кући и рекао жени: "ови ме зезају". Сутрадан смо отпутовали за Мадрид и све је било завршено врло брзо. Да је дуже трајало, нешто би се сигурно искомпликовало. Организовали су промоцију, прошетали ме трофејном салом, дали ми да жонглирам, боцнуо сам лопту два-три пута и шутнуо је небу под облаке. Да скратим муке. Размишљам у себи: "нисам дошао овде да пимплујем, него да уклизавам и бријем". Уселио сам се у апартман који је користио Дражен Петровић, дали су ми клупски " рено 21". Све је било као у сну, до тог проклетог аутогола против Барселоне - каже Спасић.

Не може се празних стомака на Рому

СПАСИЋЕВЕ две сезоне у дресу Партизана обележили су незаборавни мечеви на међународној сцени.
- Против Роме смо имали одличан резултат из прве утакмице (4:2), али су се у Риму дешавале чудне ствари уочи реванша. Мени је било несхватљиво да смо одсели у елитном хотелу, а уместо ручка у ресторану, доносе нам сендвиче и шпагете. На вечеру смо ишли 50 километара аутобусом код неких наших пријатеља. Наводно, плашили су се да нам Италијани не убаце нешто у храну. То ми се уопште није допадало. Буквално смо гладни отишли на утакмицу и изгубили са 2:0. Наредне сезоне се догодио Селтик. Голца сам изузетно ценио због његовог храброг приступа фудбалу и игре на гол више. Сео је на клупу Партизана дан уочи пута за Глазгов и знате и сами како смо одиграли у Шкотској. Та утакмица је ушла у све анале српског фудбала, а мени је и даље пред очима акција из 89. минута када сам центрирао из пуног трка у њихов шеснаестерац у нади да ће било ко од наших нападача успети да угура лопту у мрежу. Посрећило се да је Милко одиграо идеалан повратни пас, а Шћеповић се у енглеском стилу бацио и закуцао под пречку. Против Гронингена је до изражаја дошла класа Милка Ђуровског, а у четвртфиналу смо платили цех лошем терену у Подгорици и индолентном приступу појединих играча. Као да нису били свесни шта добијамо победом против Динама из Букурешта и пласманом у полуфинале Купа победника купова".

Код Антића аутогол пао у заборав

ИГРАО се 62. минут "Класика" на стадиону "Ноу Камп", када је бек Барселоне Еузебио центрирао са десне стране, а Спасић неометан на другој стативи послао лопту у сопствену мрежу.
- Мени ни дан данас није јасно како сам дао тај аутогол. Голман Јаро се јавио да ће изаћи на центаршут, ја сам лоше поставио главу и уместо да избацим лопту у корнер, она је завршила у мрежи. Цео стадион је скандирао моје име у пежоративном смислу и то ми је најболнији тренутак у каријери. Ту је дефинитивно завршена моја прича са Реалом, јер је председник Мендоза после утакмице инсистирао код тренера Тошака да ме више не ставља у тим. Чак је у неким интервјуима алудирао да сам намерно постигао аутогол, вероватно под притиском јавности. Нисам губио наду и долазак Радомира Антића у финишу сезоне успео је некако да ме врати из мртвих. Рекао сам му да од доласка у Мадрид нисам имао нормалне припреме. Дао ми је две недеље да се спремим и обећао ми да ћу играти све утакмице до краја сезоне. Тако је и било. Препородио сам се и у два наврата биран у идеалан тим шпанског првенства. Наместило се да последњу утакмицу у дресу Реала одиграм у претпоследњем колу против Барселоне. Победили смо са 1:0, добро сам чувао Салинаса и домаћа публика ме је овацијама испратила у свлачионицу. То ми је била најлепша могућа сатисфакција за све што сам доживео под вођством Тошака, Ди Стефана и Камача. Реалу сам касније као члан Осасуне дао гол, што ми је такође веома пријало, без обзира на убедљив пораз у тој утакмици - истиче некадашњи сјајни дефанзивац.

Још не верујем да нисмо ушли у полуфинале СП

Препоручујемо

Фудбал

0 0

ГОТОВО ЈЕ! Јувентус објавио, Филип Костић стигао у Торино (ФОТО+ВИДЕО)

11. 08. 2022. у 11:54

Фудбал

1 5

ХРВАТИ ДИВЉАЛИ, ПА ДОБИЛИ ПО НОСУ! Навијачи Хајдука извукли дебљи крај (ВИДЕО)

11. 08. 2022. у 11:45

Фудбал

1 5

БОМБА У ХУМСКОЈ: Партизан враћа Адема Љајића

11. 08. 2022. у 10:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације