POLA VEKA OD ODLASKA LEGENDARNE HEROINE MILUNKE SAVIĆ: Muški sa puškom i životnim nedaćama

U TRI rata je ratovala i junački se borila za slobodu Srbije, rame uz rame sa podvižnicima koji su krvlju ispisivali slavnu srpsku epopeju od 1912. do 1918. Jedina žena s puškom u ruci tokom čitavog vojevanja srpska heroina Milunka Savić, poput legendarne Francuskinje Jovanke Orleanke, upisala se, ne samo u legendu, već u našu najopipljiviju stvarnost.

Vikimedija

Kada se, danas, na pedesetogodišnjicu njenog odlaska iz života, u malenoj Kamenici nadomak Jošaničke Banje, na njenom rodnom ognjištu širom otvore vrata obnovljene kuće, iznova će poteći priča o čudesnom putu mlade žene u paklu ratova. Ali gotovo ništa manjoj patnji s kojom je bila suočena u miru, uprkos plemenitoj misiji da na ivici siromaštva podiže tuđu decu kao svoju, školuje i na sopstvenom primeru uči kako se dostojanstveno ide kroz život.

Vikimedija

Imala je devetnaest godina kada je izvesno bilo da počinje Prvi balkanski rat. Kralj Petar je objavio mobilizaciju i Milunka Savić se prijavila kao dobrovoljac Milun.

- Zamenila sam brata - prisećala se Milunka u jednom od malobrojnih razgovora za novine. - Brat je bio nežan, bolešljiv. A jedinac nam bio. Otac star, kud će on. Posekla sam pletenice, utegla bluzu, šajkaču navukla do samih obrva i primili su me. Bila sam dobar borac. Bombaš, ali i nišandžija. Samo sam se Bogu molila: ako me metak rani da to ne bude u prsa, da me ne otkriju i vrate kući. Pre bih sama sebi presudila.

Arhiva "Novosti"

Ratovala je, tako, Milunka Savić više od godine. Pa i kad je u Bregalničkoj reci ranjena i kad već više nije mogla da krije da s junacima juriša žena ratnik, niko nije mogao da je odvoji sa fronta. Upisala se među pobednike u oba balkanska rata, ali i podnela stradanje i na kraju ponela slavu srpske vojske u Velikom ratu. Prošla je golgotu Albanije, neoporvaljena od teškog ranjavanja u borbama u Makedoniji, neposredno pre povlačenja preko Prokletija. Promrzla, gladna,izdržala je.

- Malo sam se oporavila na Krfu, pa su nas prebacili u Bizertu. Lepo su nas negovali, a ja sam samo mislila kada ću ustati i vratiti se u borbu - govorila je.

I vratila se. U redovima Gvozdenog puka osvajala Kajmakčalan. O užasima tih borbi nije govorila, ali o proboju Solunskog fronta jeste.

- Mi smo jurišali i pevali. Čudili se saveznici. Pitali se kakvi su ovo borci. Od čega su - sećala se.

Vikimedija

Dvanaest puta je ranjavana, a devet puta odlikovana najsjajnijim odličjima za ratne zasluge. Orden Karađorđeve zvezde primila je od kralja Aleksandra Karađorđevića, a Legiju časti od komandanta savezničkih snaga Franša D'Eperea. Pred njom je u stavu mirno stajao i Šarl de Gol. Svetski mediji pisali su o Milunki, kao o srpskoj Jovanki Orleanki iz malene Kamenice kod Raške.

Ništa je nije promenilo ni uzvisilo. Ali, u novoj državi koja je odličja iz Velikog rata bacala deci da se igraju u prašini, pokušali su da je ponize. Heroini su namenili posao čistačice i seosku kućicu, najpre nadomak Novog Sada, a tri godine pred smrt, oronuli dom na beogradskom Voždovcu. Poslednje godine života provela je na ivici gladi, sa ćerkom Milenom. Jedan dan su jele jabuke i hleb, drugi - jabuke i šljive. Nisu je ponizili. Poručila je da "čovek samo sam sebe može da ponizi, samo on, niko drugi".

U poslednjem susretu sa novinarima zamolila je:

- Ali, nemojte napisati da gladujem, to se samo ponekad desi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije