ČESTO, baš često pomislim šta bi moj deda Miloš rekao kad bi znao da sada živim ovde, u Islamu Grčkom, sa suprugom i sinom. Da li bi mu srce bilo puno? Da li bi se sa ponosom blago osmehnuo ili bi mu iskra sa suzom radosnicom zasjala u oku? Ili, možda, sve odjednom... Ne znam, ali znam da smo Mladen, Matija i ja srećni u našem Islamu Grčkom, kao što smo i u Beogradu i Novom Sadu, da smo i ovde u Dalmaciji svoji na svome kao što smo i u Srbiji.

Marko

26.07.2023. 12:38

I sam poticem iz tog kraja, otjeran 1995. I kako idem stariji sve me vise vuče rodni kraj, tuče nostalgija. A opet, ne želim svojoj porodici ni 1% onoga što sam ja dozivio, ne želim da mi djeca sama odrastaju, da razmišljam šta je ako odu do obližnjeg gradića u školu i slično. Većina ljudi je krenula naprijed ali i dalje ima mnogo ludaka, proslava Oluje i poruke koje se salju tada su dokaz da su strasti samo skrivene, nikako nestale. Pozdrav i svako dobro ovim divnim mladim ljudima kao i legendi dr Jokicu!

Pedja

26.07.2023. 15:47

Sve je to lepo, ali uskoro ce i njihov sin kad krene u skolu i kada mu pocnu ispirati mozak sa hrvastvom, jer im je to u skolskom programu, osetiti gde se nalazi, i jednostavno utopiti u okolinu. I Jokicev naslednik ce postati jedan od konvertita, kao sto su u ostalom i skoro svi hrvati (pokatoliceni srbi) iz ovog kraja postali pod pritiskom kroz istoriju. Nazalost, mi smo iako smo prosli mnoge golgote uceni da oprastamo, ali oni nisu, i to ce do veka ostati tako.