REDITELJ I SCENARISTA FILMA "BAUK", GORAN RADOVANOVIĆ: Kroz dečji pogled najlakše je dočarati apsurd rata

NAJNOVIJI igrani film scenariste i reditelja Gorana Radovanovića, "Bauk", večeras će doživeti premijernu projekciju u našoj zemlji, i to pred publikom i žirijem Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji, da bi već 20. avgusta bio prikazan i na otvaranju druge smotre ostvarenja sedme umetnosti, Dunav Film Festa u Malom gradu Smederevske tvrđave. Snimanje filma koji nosi snažnu antiratnu poruku a govori o posledicama NATO bombardovanja - i to kroz snoliki doživljaj sveta iz vizure devetogodišnjeg dečaka, počelo je 24. marta 2022, a aprila ove godine, na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, "Bauk" je prvi put stupio u mrak bioskopske dvorane.

Novosti/ Z. Jovanović

Na dan kada je, 23 godine ranije, počelo bombardovanje naše zemlje, počeli ste da snimate film o tome. Kada je sam scenario počeo da se rađa, smatrate li pravom odlukom da priču uobličite baš tako, da ponudite dečje viđenje sveta/svega?

- Upravo kroz dečiji pogled na svet najlakše je dočarati apsurd i dijaboličnu prirodu rata! Nevinost i duševna čistota protiv sile i agresije. Ujedno, ovakva pozicija omogućiila mi je i čvrsti antiratni stav! Naravno, nisam ja onaj koji je izmislio tu dramaturšku formulu! Setimo se, na primer, filma "Idi i gledaj" Elema Klimova, i mnogih drugih u svetskoj kinematografiji"

Kakav je prijem film doživeo na svetskoj premijeri, u Moskvi?

- Izvanredan! Iako je bilo primetno blago odsustvo publike što je i razumljivo, jer se sve dešavalo samo deset dana nakon trerorističkog napada na trgovinski centar u Moskvi koji je odneo više stotina nevinih žrtava! Kritike su bile odlične!

Šta očekujete od predstojeće, srpske premijere - budući da je ovog puta reč o specijalizovanom festivalu, scenarija, a da ste sami i scenarista?

- Vrnjačka Banja je festival sada sa već ozbiljnom tradicijom. Dva puta sam ga i osvajao, sa filmovima "Oktoberfest"i "Enklava". Za mene će ovo biti premiejrni susret sa srpskom publikom! A to je uvek za autora posebno uzbudljivo i nepredvidivo.

Autor ste jednog od svega par filmova o decenijskoj tabu temi - životu na Kosovu. Kako stoje stvari sa bombardovanjem SRJ, koliko puta se taj događaj obreo na filmu, i da li je ikada kako valja filmski ispripovedan?

- Ne bih rekao da je tema Kosova tabu tema na filmu! Odnos prema Kosovu više reflektuje naš politički odnos i socijalni stav: a to je društvena inercija, opšta letargija, duh defetizma, politička propaganda. Naravno, sa vremena na vreme se probudimo, ali samo na kratko, kada u našoj okupiranoj južnoj pokrajini pojavi neka baš vidljiva nepravda. I onda ponovo nazad u mrak mišije rupe. Najveća nada je mlad svet koji nije kontaminiran titoizmom, jugoslovenstvom kao političkim idealom, globalizmom kao nametnutom vrednošću niti je korumpiran lneoliberalnim vrednostima.

Što se tiče bombardovanja kao teme - ona je za mene bila naprosto najveća srpska tragedija posle Drugog svetskog rata i kao takva zaslužuje mesto na filmu!

Filmove, čini se, snimate o stvarima, ljudima, temama, o kojima većina kao da izbegava da progovori kroz umetnost. Kako, u tom smislu, vidite savremenu (našu) produkciju - ima li hrabrosti, ima li poštenja u načinu na koji se pričaju priče?

- Ja ne pravim filmove samo za sadašnjeg gledaoca! Već i za budućeg! Mislim da mi je on čak i važniji jer u istorijskoj perspektivi vidim svoje mesto u nekakvom zamišeljenom zidu srpskog kolektivnog sećanja. Dakle, ja imam i svest da će moji filmovi jednog dana biti primarni i kredibilni istorijski izvor ne samo za izučavanje srpskog društva u kome stvaram, već i za očuvanje duhovnoh identiteta, na prosto jer sam svedok! I ako u mojim filmovima bude uhvaćen i duh lepote i dobrote - eto i neprolaznih vrednosti koje će moje svedočenje možda pomeriti ka večnosti.

Naša savremena produkcija ima obeležja provincijalizma jer njome vlada duh skorojevića koji ili ne mogu da prepoznaju ili se stide savremenih gorućih srpskih tema: Kosovo, bela kuga, propast sela, imitativni odnos prema Zapadu, opšta korupcija, strah od tradicije, divljenje prema totalitaranom nasleđu titoizma (ne zaboravimo, mi smo gotovo jedina evropska zemlja čiji parlament nije osudio oba totalitarna pokreta u XX veku: fašizam i komunizam)! Kao da je nasleđe srpske levice jedini legitimni i isključivi pogled na svet! I dalje među srpskim filmovima odzvanja divljenje prema kultu ličnosti J.B. Broza, nesvrstanosti i samoupravljanju.

Kako se borite sa nametanjem odrednica, definicija koje nam, u zavisnosti od aktera, pojedine vojne intervencije predstavljaju kao agresiju, dok su druge (pa i NATO bombardovanje SRJ) - tek samo to, intervencija, i to kao odraz želje za civilizovanjem?

- U mom filmu "Čekajući Handkea" na telopu na početku filma lepo piše: "Posle NATO AGRESIJE 1999". To je moj vid "borbe".

Rekoste: "odraz želje za civilizovanjem!?" To je kao kada bi silovatelj bio obučen po najnovijoj modi u firmiranoj garderobi sa brendiranim mirisom u kosi. Avaj, on bi i dalje bio surovi odvratni silovatelj.

Izbegavanje pokajanja u ovom slučaju ja vidim u širem kontekstu: kao odraz civilizacije čiju dekadenciju reflektuje gola sila praćena liberalnom propagandom o "novom čoveku" koji se kupa u beskrajnom okeanu ljudskih prava! Što više ljudskih prava sve manje humanizma! To je svet danas.

Probrana ekipa

OSMOGODIŠNjEG Savu, glavnog junaka, igra Jakša Prpić, njegovu majku Sara Klimoska, a u filmu uloge tumače i Vojin Ćetković, Miloš Biković, Anđelija Filipović, Gordana Gadžić i drugi.

Čuveni ruski direktor fotografije Vladislav Opeljants, poznat po svojim saradnji sa Nikitom Mihalkovim na filmovima "Varljivo sunce 2" i "Sunčanica", snimio je ovaj film. Nastanku "Bauka" doprineli su i scenograf Vladislav Lašić, kostimografkinja Katarina Ciglić, direktor filma je Mladen Petrović...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije