РЕДИТЕЉ И СЦЕНАРИСТА ФИЛМА "БАУК", ГОРАН РАДОВАНОВИЋ: Кроз дечји поглед најлакше је дочарати апсурд рата

НАЈНОВИЈИ играни филм сценаристе и редитеља Горана Радовановића, "Баук", вечерас ће доживети премијерну пројекцију у нашој земљи, и то пред публиком и жиријем Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи, да би већ 20. августа био приказан и на отварању друге смотре остварења седме уметности, Дунав Филм Феста у Малом граду Смедеревске тврђаве. Снимање филма који носи снажну антиратну поруку а говори о последицама НАТО бомбардовања - и то кроз снолики доживљај света из визуре деветогодишњег дечака, почело је 24. марта 2022, а априла ове године, на Међународном филмском фестивалу у Москви, "Баук" је први пут ступио у мрак биоскопске дворане.

Новости/ З. Јовановић

На дан када је, 23 године раније, почело бомбардовање наше земље, почели сте да снимате филм о томе. Када је сам сценарио почео да се рађа, сматрате ли правом одлуком да причу уобличите баш тако, да понудите дечје виђење света/свега?

- Управо кроз дечији поглед на свет најлакше је дочарати апсурд и дијаболичну природу рата! Невиност и душевна чистота против силе и агресије. Уједно, оваква позиција омогућиила ми је и чврсти антиратни став! Наравно, нисам ја онај који је измислио ту драматуршку формулу! Сетимо се, на пример, филма "Иди и гледај" Елема Климова, и многих других у светској кинематографији"

Какав је пријем филм доживео на светској премијери, у Москви?

- Изванредан! Иако је било приметно благо одсуство публике што је и разумљиво, јер се све дешавало само десет дана након трерористичког напада на трговински центар у Москви који је однео више стотина невиних жртава! Критике су биле одличне!

Шта очекујете од предстојеће, српске премијере - будући да је овог пута реч о специјализованом фестивалу, сценарија, а да сте сами и сценариста?

- Врњачка Бања је фестивал сада са већ озбиљном традицијом. Два пута сам га и освајао, са филмовима "Октоберфест"и "Енклава". За мене ће ово бити премиејрни сусрет са српском публиком! А то је увек за аутора посебно узбудљиво и непредвидиво.

Аутор сте једног од свега пар филмова о деценијској табу теми - животу на Косову. Како стоје ствари са бомбардовањем СРЈ, колико пута се тај догађај обрео на филму, и да ли је икада како ваља филмски исприповедан?

- Не бих рекао да је тема Косова табу тема на филму! Однос према Косову више рефлектује наш политички однос и социјални став: а то је друштвена инерција, општа летаргија, дух дефетизма, политичка пропаганда. Наравно, са времена на време се пробудимо, али само на кратко, када у нашој окупираној јужној покрајини појави нека баш видљива неправда. И онда поново назад у мрак мишије рупе. Највећа нада је млад свет који није контаминиран титоизмом, југословенством као политичким идеалом, глобализмом као наметнутом вредношћу нити је корумпиран лнеолибералним вредностима.

Што се тиче бомбардовања као теме - она је за мене била напросто највећа српска трагедија после Другог светског рата и као таква заслужује место на филму!

Филмове, чини се, снимате о стварима, људима, темама, о којима већина као да избегава да проговори кроз уметност. Како, у том смислу, видите савремену (нашу) продукцију - има ли храбрости, има ли поштења у начину на који се причају приче?

- Ја не правим филмове само за садашњег гледаоца! Већ и за будућег! Мислим да ми је он чак и важнији јер у историјској перспективи видим своје место у некаквом замишељеном зиду српског колективног сећања. Дакле, ја имам и свест да ће моји филмови једног дана бити примарни и кредибилни историјски извор не само за изучавање српског друштва у коме стварам, већ и за очување духовнох идентитета, на просто јер сам сведок! И ако у мојим филмовима буде ухваћен и дух лепоте и доброте - ето и непролазних вредности које ће моје сведочење можда померити ка вечности.

Наша савремена продукција има обележја провинцијализма јер њоме влада дух скоројевића који или не могу да препознају или се стиде савремених горућих српских тема: Косово, бела куга, пропаст села, имитативни однос према Западу, општа корупција, страх од традиције, дивљење према тоталитараном наслеђу титоизма (не заборавимо, ми смо готово једина европска земља чији парламент није осудио оба тоталитарна покрета у XX веку: фашизам и комунизам)! Као да је наслеђе српске левице једини легитимни и искључиви поглед на свет! И даље међу српским филмовима одзвања дивљење према култу личности Ј.Б. Броза, несврстаности и самоуправљању.

Како се борите са наметањем одредница, дефиниција које нам, у зависности од актера, поједине војне интервенције представљају као агресију, док су друге (па и НАТО бомбардовање СРЈ) - тек само то, интервенција, и то као одраз жеље за цивилизовањем?

- У мом филму "Чекајући Хандкеа" на телопу на почетку филма лепо пише: "После НАТО АГРЕСИЈЕ 1999". То је мој вид "борбе".

Рекосте: "одраз жеље за цивилизовањем!?" То је као када би силоватељ био обучен по најновијој моди у фирмираној гардероби са брендираним мирисом у коси. Авај, он би и даље био сурови одвратни силоватељ.

Избегавање покајања у овом случају ја видим у ширем контексту: као одраз цивилизације чију декаденцију рефлектује гола сила праћена либералном пропагандом о "новом човеку" који се купа у бескрајном океану људских права! Што више људских права све мање хуманизма! То је свет данас.

Пробрана екипа

ОСМОГОДИШЊЕГ Саву, главног јунака, игра Јакша Прпић, његову мајку Сара Климоска, а у филму улоге тумаче и Војин Ћетковић, Милош Биковић, Анђелија Филиповић, Гордана Гаџић и други.

Чувени руски директор фотографије Владислав Опељантс, познат по својим сарадњи са Никитом Михалковим на филмовима "Варљиво сунце 2" и "Сунчаница", снимио је овај филм. Настанку "Баука" допринели су и сценограф Владислав Лашић, костимографкиња Катарина Циглић, директор филма је Младен Петровић...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације