Kultura

ČEŠĆE MI JE MOMO U GLAVI NEGO NJEGOV ŠEŠIR NA GLAVI: Matija Bećković čuva dragocenu zbirku poklona prijatelja - znamenitih Srba (FOTO)

Dragana MATOVIĆ

12. 08. 2022. u 11:00

KAD oseća besmrtnost života, akademik i pesnik Matija Bećković nosi šešir Mome Kapora, upali cigaretu upaljačem Dušana Radovića, prebira brojanice ave Justina Popovića, piše penkalom Milovana Đilasa, sedi ispod Lubardine slike "Sumrak bogova", kotrlja lopticu voska koju mu je pružio Atanasije Jevtić, okružen fotografijama Stevana Raičkovića i Borislava Mihajlovića Mihiza, gleda ikonu mitropolita Amfilohija.

ЧЕШЋЕ МИ ЈЕ МОМО У ГЛАВИ НЕГО ЊЕГОВ ШЕШИР НА ГЛАВИ: Матија Бећковић чува драгоцену збирку поклона пријатеља - знаменитих Срба (ФОТО)

Tada, kako kaže, oseća ljubav koja se preliva na oba sveta. Možda je to razlog zašto se ne razdvaja ni od "Lenkinog prstena". Podseća ga na njegovu prvu i najveću ljubav. Otkako ga je dobio za najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku, za "Parusiju za Veru Pavladoljsku", uvek je na njegovoj levoj ruci.

Primajući nagradu te 2006, pesnik je rekao da mu je najmilija od svih: "Nije čest slučaj da najlepša pesma bude posvećena najlepšoj devojci jednoga naroda i da ta devojka bude iz najplemenitije porodice grada Srbobrana. Lenka Dunđerski je nadahnula velikog pesnika Lazu Kostića da je u pesmi obesmrti." A, kao što je Lenka inspirisala Lazu Kostića da napiše Santa Maria della salute, tako je i Matiju njegova neprežaljena supruga Vera Pavladoljska podstakla na stvaranje najlepših stihova.

Uspomene su postale deo Bećkovićevog života.

- Da nema uspomena ne bi bilo ni prijatelja. Život je pripremanje budućih sećanja. Računam da još nije kucnuo čas za konačni inventar - kaže nam pesnik.

- Moja riznica se može pažljivim čitanjem popisati u mojim pesmama, recimo u knjigama "100 mojih portreta", "Mojih 80" i "Onamo namo", objavljenim u Kompaniji "Novosti". Tu sam se svojim prijateljima stihovima oduživao, a plašim se da nabrajam ko mi je šta dao i čime me je zadužio. Neka taj popis pravi neko drugi. Taj neće nikoga zaboraviti i preskočiti.

NAUK SVETOG LUKE

PITAMO Matiju da li sebe smatra bogatim čovekom, s obzirom na dragocenosti koje su mu prijatelji darovali.
- Bogat je onaj ko daje a ne ko prima - kaže pesnik. - Naše je ono što smo dali drugima. To je nauk Svetog Luke koji je moja krsna slava.

Matija kaže da je lakše utvrditi kako je došao do Kaporovog šešira, nego ko ga je njemu dao i kako je dospeo u njegove ruke.

- Meni je češće Momo u glavi, nego njegov šešir na glavi, koga ponekad nosim u letnje dane - kaže nam. - Momo se stalno žalio na svoju pametnu glavu, što nije dovoljno okrugla da se može šišati na nularicu. Sad je kome ću ga ja zaveštati.

Šešir i kapa su neki simboli u Matijinom životu. Seća se ranih stihova:

POGLEDAJ GALERIJU

"Otkada glavu
promolih iz majke
Ja se samo sklanjam od bezumne hajke

Umesto da sam na
dugačkom štapu
Otuda prvo
isturio kapu

I dok potroše uk
ispamećenja
Odlagao muku i slavu rođenja"

Pitamo Matiju otkud kod njega penkalo najpoznatijeg disidenta Milovana Đilasa.

- Ne znam na koje penkalo mislite, razmenili smo ih više od jednog za 30 godina prijateljevanja - odgovara nam. - Dragocenija od penkala je aluminijumska olovka u koju se stavlja grafitna mina kojom je dugo pisao na robiji. I nju mi je poklonio. Imam uokviren i jedan list toalet papira na kojem je nekoliko redova "Izgubljenog raja" Džona Miltona koji je on preveo tamnujući u zatvoru u Sremskoj Mitrovici.

Kada ga pitamo otkud kod njega upaljač Duška Radovića, Matija se uozbilji i kaže:

- Ako nastavite sa takvim pitanjima dovešćete mi izvršitelje na vrata. Duško i ja smo rođeni u isti dan, pa smo tada razmenjivali i poklone. Ali, svi ti darovi su sitni u odnosu kakav je prijateljski dar bio on sam. Nemojte nikome reći, ali taj upaljač mi je darovala njegova žena a ne on. Duško mi je doneo iz Njujorka Bogorodicu naslikanu na koži koju je kupio od nekog Indijanca.

Okreće se Matija prema Lubardinoj slici "Sumrak Lovćena".

- Moramo se nadati da sumrak neće večno trajati i da ćemo posle sumraka na Lovćenu videti i izlazak sunca - govori pesnik. - Sutradan, pošto je u Domu omladine predstavljen časopis "Umetnost" posvećen odbrani kapele na Lovćenu, u navečerju Srpske nove godine, na vratima mog stana pojavila se Lubardina supruga Vera: "Ovo vam je poslao Petar". "A gde je on?" "Eno ga u taksiju. Nosi dar i Skenderu Kulenoviću." Skender je za isti časopis napisao sonet "Tarih za Lovćen" čiji je prvi stih posvećen Meštrovićevoj skulpturi Njegoša: "Samar orla ne tovari na me".

Pored stola - končana brojanica.

- Ava Justin mi je uz prvu knjigu "Žitija svetih za januar" poklonio ovu brojanicu. Kada sam to otkrio mati Glikeriji, rekla je: "To je veliki blagoslov".

Pokazuje nam Matija kuglicu od voska koju je na litijama u Nikšiću dobio od vladike Atanasija Jevtića.

- Vosak koji mu je sa sveća kapao po rukama, skupljao je u lopticu i pružio meni. Sačuvao sam je. Kada sam na Bogoslovskom fakultetu govorio o njemu i Amfilohiju pokazao sam tu lopticu i zamolio publiku da mi objasne zašto je čuvam. Oni bi to morali da znaju bolje od mene. Mitropolit Amfilohije je jedan od onih posle čijeg odlaska ne verujem u reči: Nikad više. Videćemo se mi opet - gleda prema ikoni na kojoj je naslikan njegov prijatelj.

Godinama je Matija među prijateljima bio najmlađi, a kada su oni otišli postao je najstariji.

USPELA RAZMENA SA MONAHOM

KAO posebnu dragocenost, Bećković nam pokazuje hemijsku koju je doneo iz manastira Optina pustinja u Rusiji. Optina je ruski Hilandar koji je u komunizmu bio pretovren u koncentracioni logor.
- Bio sam sa vladikama Amfilohijem i Irinejem na službi - priča nam. - Pored mene je jedan monah nešto zapisivao prostom, providnom hemijskom olovkom. Pošto mu se mina slomila, on ju je prevezao koncem i unutra ispleo čitavu vodenicu da bi mogla da radi. Izvadio sam zlatni "kros" i ponudio mu razmenu. Brzo me je razumeo i to prihvatio. To je bio jedan vrlo uspeo "čejndž".

- Mihiz mi je bio i prijatelj i istomišljenik - priča nam. -Dramatizovao je "Među Vuka Manitoga" za Narodno pozorište i bolje od mene je govorio rovačkim dijalektom. Napisao sam mu u jednoj posveti: Borislavu Mihajloviću Rovčaninu, Matija Bećković Mihiz. Sa Stevanom Raičkovićem sam bio u Senti, Subotici, Kolašinu i u Hilandaru pre 46 godina. Nas dvojica smo bili jedini koji su se kupali u Egejskom jezeru. Monasi se kupaju noću, ili se u ćelijama, kako sam čuo, čiste maslinovim uljem. Stevan i ja smo se razdragali kao deca. Nikad kao tad nismo bili manji i bliži jedan drugom. Nakupili smo belutake iz mora, pa ih overavali hilandarskim štambiljem i donosili prijateljima na poklon. I na njegovom i na mom stolu, ti beluci stajali su kao pritiskači za papir. Hilandarski štambilj je izbledeo, pa moram ponovo otići da još jednom taj belutak overim i zapečatim.