PROSTORI NEŽNOSTI

DA, poezije nema bez metafizičkog sagovornika. Naročito one koju baš čitamo kroz naočare žanra nazvanog ljubavna poezija.

Foto privatna arhiva

Na ono prastaro pitanje - o čemu još govorimo, kada govorimo o ljubavi? - jedan od najesencijalnijih odgovora jeste i onaj - govorimo o prostorima nežnosti. Pišemo jednu vrstu izveštaja o tome kako živeti u jeziku, ali i kako pronaći prostore nežnosti u njemu.

Znamo, mi nismo sami i nismo celi, duše moraju da se nadopunjuju, a mi u stavri celoživotno tražimo odgovor na pitanje, gde su te tačke u kojima se može stići do celine? Gde mi to najviše jesmo?

U prostorima nežnosti se traje na drugačiji način. To je svet koji se direktno opire svakodnevici koja je jasna i predvidljiva, često sasvim banalna.

To je prostor posebne estetike, ali i apsolutne etike. Pisati pesmu, pisati je putopis boravka u tom svetu, svetu koga za ovu priliku nazivamo prostorom nežnosti, vrlo je poseban zahtev. Ljubavna pesma mora da je uvek živa, da otkriva sebe u drugom, i drugog u sebi, da bude transmisija zauvek mogućeg.

Ako je svakodnevica ovaj matriks koji nam se čini da živimo, a koji upravo njegova predvidljivost potire i kao život, i kao smisao, onda prostori nežnosti koji se otvaraju kroz treperenje sa drugom dušom, bivaju put koji se može nazvati i zauvek. Pravo mesto.

Svet onoga što jeste. Prostor nežnosti, dakle. U njemu smo najzaštićeniji, baš onda kada smo najnesigurniji. I ta slatka nesigurnost temelj je postojanja ovog prostora.

Logika vidljivog, nije logika ljubavi. Predvidljivo potire smisao. Uvek. A smisao je u permanentnom iznenađenju. Ta nežnost, maska je protiv bola koji se jedini sa lepotom.

Naravno, plašim se i reči, koje ovako zapisane, a i nazvane ljubavnom poemom, nisu više vibracija u svemiru, prepoznavanje, duša, bića, pa i tela, astralnih i zemaljskih, ovakvih i onakvih, u nama i van nas, prošlih i budućih, u isto vreme.

Sve izrečeno, ne mora biti ono što se izriče, ali pesnik kada se usudi da kaže, iako sve to izgleda u vremenu, daje šansu rečima da budu van vremena, skoro na isti način kao i sama ljubav.

A kada uđemo u prostore nežnosti, postavljamo ona uobičajena pitanja:

Gde se duše nalaze? Kada se one izbegavaju? Kako se duše uopšte traže?

Poezija i počiva na izbegavanju konačnog odgovora i upravo zato ona jeste prostor koji traje. Ljubavne poezije ima u svakoj poeziji, baš zato što ona jeste taj prostor koji postoji. Dođe mu nešto kao metametafora za vakcinu kojom se provocira život unutar jezika. Kojom se podaruje trajnost smisla.

Ljubav je dovoljno neuhvatljiva dok postoji. A mora postojati samo kao neuhvatljiva priča.

Barem za ove naše zemaljske i očevidne parametre. Reč, naravno, nije dovoljna da iskaže ljubav, ali uspeva da zadobije jednu vrstu postojanja u tom pokušaju. Možda izgleda da govorim mistično, ali mistika je ona vrsta više realnosti koja može da prizove ljubavnu pesmu.

Realnost svakodnevice nas uporno pritiska. Jedini prostor u kojem taj pritisak možemo izbeći jeste prostor nežnosti. A ljubav je baš ona centralna tačka u kojoj se razvrstava postojanje od nepostojanja. Odluka da se bude drugačiji, da se poveruje u prostor drugoga, kao prostor nežnosti, ključna je u opredeljenju za postojanje.

Zadati životi su nam mali, predvidljivi i pravolinijski. Onaj ko sme da napravi iskorak, da se povede za stvarima duše, taj u stvari sme da otvori prostore nežnosti. I onda se sreće sa drugom dušom tamo gde i treba da se sreće, u prostorima bezrazložne sreće, tamo gde zaista jeste.

Ljubavna pesma daje nam matricu sveta kakav zaista jeste. Daje energiju u veri da mi jesmo zaista mi, a ne ja, jednostavno i samo, nedovoljno.

Neprimetno je u prostorima nežnosti uvek primetno. Saznajemo uvek brže ono što ne znamo, od onoga što znamo. U tom prostoru, sa ivice nepostojanja, stiže se u sferu smisla.

Inače, ko može da planira ljubavnu pesmu. Pesma se piše sama. Na pesniku je samo da je prepozna. I to usred ovog sveta koji je dobrano uništio smisao svih prepoznavanja. Usred sveta prebogatog mehanizmima koji postaju argumenti u procesu koji se bavi nama i koji bi baš da utvrdi da nas nema. Pa čak, i kako, i kada nas nema.

Jednostavno je reći, moraš da osetiš da bi znao, ali ključno pitanje oko kojeg se ovaj svet zauvek ne slaže jeste smeš li da znaš? Zato i tragamo za prostorima nežnosti, jer nežnost nas brani od predvidljivih strana sveta. A to su one granice koje se uvek moraju prelaziti ako hoćemo da prepoznajemo vlastito postojanje.

Nećemo sada dalje da pričamo, jer već pričamo o poslednjim stvarima koje vidimo. Zasada je dovoljno da zatvorite oči i pokušate prepoznati vaš prostor nežnosti.
Uostalom, pesnička reč sledi onu metafizičku nit koja se ne sme prekinuti u našem životu.

Hvala vam što prepoznajete ovu priču kao prostor koji traje. Kao prostor nežnosti.

(Izgovoreno 16. novembra, u Srbobranu, na uručenju nagrade "Lenkin prsten" za najlepšu ljubavnu pesmu)

Preporučujemo

Kultura

0 0

REGIONALNA KNjIŽEVNA NAGRADA „JOVAN POPOVIĆ“: Prvi dobitnik Danilo Stojić iz Beograda (FOTO)

18. 11. 2024. u 19:22

Dodatak Kultura

0 4

JOVANKIN LIK OTRGNUT OD ZABORAVA: Knjiga Olge Radić “Žena koja je pušila ‘žitan’” u izdanju “Službenog glasnika” o našem arhitekti

21. 11. 2024. u 12:00

Dodatak Kultura

0 1

SKUPLjANjE KOŠČICA NjEGOŠEVIH: Šest sahrana nismo ukopavali pesnika, već one koji su to silom činili

21. 11. 2024. u 13:00

Dodatak Kultura

0 4

EKSKLUZIVNO - DOSAD NEVIĐEN AUTOPORTRET MILENE PAVLOVIĆ BARILI: "Izgubljene" slike čuvene umetnice brižno čuva njena imenjakinja u SAD (FOTO)

13. 11. 2024. u 12:39

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije