ПРОСТОРИ НЕЖНОСТИ

ДA, поезије нема без метафизичког саговорника. Нарочито оне коју баш читамо кроз наочаре жанра названог љубавна поезија.

Фото приватна архива

На оно прастаро питање - о чему још говоримо, када говоримо о љубави? - један од најесенцијалнијих одговора јесте и онај - говоримо о просторима нежности. Пишемо једну врсту извештаја о томе како живети у језику, али и како пронаћи просторе нежности у њему.

Знамо, ми нисмо сами и нисмо цели, душе морају да се надопуњују, а ми у ставри целоживотно тражимо одговор на питање, где су те тачке у којима се може стићи до целине? Где ми то највише јесмо?

У просторима нежности се траје на другачији начин. То је свет који се директно опире свакодневици која је јасна и предвидљива, често сасвим банална.

То је простор посебне естетике, али и апсолутне етике. Писати песму, писати је путопис боравка у том свету, свету кога за ову прилику називамо простором нежности, врло је посебан захтев. Љубавна песма мора да је увек жива, да открива себе у другом, и другог у себи, да буде трансмисија заувек могућег.

Ако је свакодневица овај матрикс који нам се чини да живимо, а који управо његова предвидљивост потире и као живот, и као смисао, онда простори нежности који се отварају кроз треперење са другом душом, бивају пут који се може назвати и заувек. Право место.

Свет онога што јесте. Простор нежности, дакле. У њему смо најзаштићенији, баш онда када смо најнесигурнији. И та слатка несигурност темељ је постојања овог простора.

Логика видљивог, није логика љубави. Предвидљиво потире смисао. Увек. А смисао је у перманентном изненађењу. Та нежност, маска је против бола који се једини са лепотом.

Наравно, плашим се и речи, које овако записане, а и назване љубавном поемом, нису више вибрација у свемиру, препознавање, душа, бића, па и тела, астралних и земаљских, оваквих и онаквих, у нама и ван нас, прошлих и будућих, у исто време.

Све изречено, не мора бити оно што се изриче, али песник када се усуди да каже, иако све то изгледа у времену, даје шансу речима да буду ван времена, скоро на исти начин као и сама љубав.

А када уђемо у просторе нежности, постављамо она уобичајена питања:

Где се душе налазе? Када се оне избегавају? Како се душе уопште траже?

Поезија и почива на избегавању коначног одговора и управо зато она јесте простор који траје. Љубавне поезије има у свакој поезији, баш зато што она јесте тај простор који постоји. Дође му нешто као метаметафора за вакцину којом се провоцира живот унутар језика. Којом се подарује трајност смисла.

Љубав је довољно неухватљива док постоји. А мора постојати само као неухватљива прича.

Барем за ове наше земаљске и очевидне параметре. Реч, наравно, није довољна да искаже љубав, али успева да задобије једну врсту постојања у том покушају. Можда изгледа да говорим мистично, али мистика је она врста више реалности која може да призове љубавну песму.

Реалност свакодневице нас упорно притиска. Једини простор у којем тај притисак можемо избећи јесте простор нежности. А љубав је баш она централна тачка у којој се разврстава постојање од непостојања. Одлука да се буде другачији, да се поверује у простор другога, као простор нежности, кључна је у опредељењу за постојање.

Задати животи су нам мали, предвидљиви и праволинијски. Онај ко сме да направи искорак, да се поведе за стварима душе, тај у ствари сме да отвори просторе нежности. И онда се среће са другом душом тамо где и треба да се среће, у просторима безразложне среће, тамо где заиста јесте.

Љубавна песма даје нам матрицу света какав заиста јесте. Даје енергију у вери да ми јесмо заиста ми, а не ја, једноставно и само, недовољно.

Неприметно је у просторима нежности увек приметно. Сазнајемо увек брже оно што не знамо, од онога што знамо. У том простору, са ивице непостојања, стиже се у сферу смисла.

Иначе, ко може да планира љубавну песму. Песма се пише сама. На песнику је само да је препозна. И то усред овог света који је добрано уништио смисао свих препознавања. Усред света пребогатог механизмима који постају аргументи у процесу који се бави нама и који би баш да утврди да нас нема. Па чак, и како, и када нас нема.

Једноставно је рећи, мораш да осетиш да би знао, али кључно питање око којег се овај свет заувек не слаже јесте смеш ли да знаш? Зато и трагамо за просторима нежности, јер нежност нас брани од предвидљивих страна света. А то су оне границе које се увек морају прелазити ако хоћемо да препознајемо властито постојање.

Нећемо сада даље да причамо, јер већ причамо о последњим стварима које видимо. Засада је довољно да затворите очи и покушате препознати ваш простор нежности.
Уосталом, песничка реч следи ону метафизичку нит која се не сме прекинути у нашем животу.

Хвала вам што препознајете ову причу као простор који траје. Као простор нежности.

(Изговорено 16. новембра, у Србобрану, на уручењу награде "Ленкин прстен" за најлепшу љубавну песму)

Препоручујемо

Култура

0 0

РЕГИОНАЛНА КЊИЖЕВНА НАГРАДА „ЈОВАН ПОПОВИЋ“: Први добитник Данило Стојић из Београда (ФОТО)

18. 11. 2024. у 19:22

Додатак Култура

0 4

ЈОВАНКИН ЛИК ОТРГНУТ ОД ЗАБОРАВА: Књига Олге Радић “Жена која је пушила ‘житан’” у издању “Службеног гласника” о нашем архитекти

21. 11. 2024. у 12:00

Додатак Култура

0 1

СКУПЉАЊЕ КОШЧИЦА ЊЕГОШЕВИХ: Шест сахрана нисмо укопавали песника, већ оне који су то силом чинили

21. 11. 2024. у 13:00

Додатак Култура

0 4

ЕКСКЛУЗИВНО - ДОСАД НЕВИЂЕН АУТОПОРТРЕТ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ: "Изгубљене" слике чувене уметнице брижно чува њена имењакиња у САД (ФОТО)

13. 11. 2024. у 12:39

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације