ISTORIJSKI DODATAK - PISMO ZAUSTAVILO REVIZIJU: Izgrađivana su u SFRJ tri neusklađena pravna sistema koji su se sve više udaljavali

TEKST RADNE grupe Predsedništva SR Srbije, strogo poverljiv dokument pod naslovom "Socijalistička Republika Srbija i autonomne pokrajine u njenom sastavu - ustavni položaj i praksa", kolokvijalno već nazvan "Plava knjiga", 11.marta 1977. godine upućen je najužem krugu republičkih i pokrajinskih funkcionera.

10. kongres SKJ, Beograd 1974. godine / Arhiva

Autori su vrlo precizno analizirali ustavnopravni položaj Republike i socijalističkih autonomnih pokrajina prema republičkom ustavu i sa jakom argumentacijom pokazali da organi Republike (Skupština, Predsedništvo, Izvršno veće, organi uprave, pravosudni organi, savetodavna tela) "više po formi, a manje po sadržini deluju kao organi koji predstavljaju celu SR Srbiju".

O unutrašnjim i bezbednosnim poslovima je konstatovano da se: "u praksi ne obezbeđuje u dovoljnoj meri jedinstveno vršenje svih poslova od interesa za Republiku kao celinu u ovoj oblasti. Rešenja sadržana u propisima federacije, kojima se uređuju odnosi u oblasti bezbednosti, ne pružaju mogućnost da Republika uspešno vrši sve funkcije od značaja za bezbednost."

U odnosima sa inostranstvom pokrajine su se na potpuno istovetan način organizovale kao republika. Formirale su komisije, komitete, sekretarijate, stručne službe za odnose sa inostranstvom i o svojim aktivnostima uopšte nisu ni na koji način informisali Beograd. Takav odnos primorao je jednom prilikom Dražu Markovića, da povišenim tonom priupita: "Pa majku mu, gde su granice Srbije, jesu li one samo prema Bugarskoj i delom prema Rumuniji... republički organi nemaju nikakav uvid niti evidenciju o kretanju stranaca na Kosovu i Vojvodini."

Paradoksalno je bilo i to da su predstavnici pokrajina bili članovi svih republičkih tela koja su se bavila odnosima sa inostranstvom i bili upućeni u sve događaje, iz pokrajine nisu slati nikakvi materijali niti su republički funkcioneri pozivani na sednice njihovih odgovarajućih tela.

Tito i Kardelj / Arhiva

JOŠ PARADOKSALNIJI je bio odnos prema školskim programima i planovima. Na Kosovu su uvoženi udžbenici iz Albanije, a vojvođanski autonomaši su na silu menjali školski sistem da je bilo nemoguće da se u Srbiji i Vojvodini, koriste isti udžbenici. Autori "Plave knjige" zaključuju "Stvaranje različitih obrazovnih sistema, počev od osnovnog obrazovanja do univerziteta, negativno se odražava i na jedinstvo nacionalne kulture i nacionalni identitet srpskog naroda, o čemu se mora voditi računa".

- Opšti je utisak - pišu tvorci ovog poverljivog dokumenta - da savezni organi nisu pravili razliku između pokrajina i Republike, koja se "sve više svodi na uže područje". Analiza saveznih propisa je pokazala da nigde ne "ističe posebnost SR Srbije kao jedinstvene zajednice u odnosu na prava i dužnosti federacije i socijalističkih autonomnih pokrajina". Kao primere ovakvog odnosa u "Plavoj knjizi" se navode "odnosi koji se uspostavljaju u oblasti narodne odbrane, unutrašnjih poslova, međunarodnih odnosa, školstvu i u drugim oblastima". I sledi zaključak da smo svedoci "izgrađivanja tri nedovoljno usklađena pravna sistema koji se sve više međusobno udaljuju, jake tendencije ka teritorijalnom zatvaranju i slabljenje unutrašnje povezanosti Republike i teškoća u komunikacijama i nesmetanom kretanju ljudi".

Petar Stambolić i Josip Broz Tito / Arhiva

Nije dugo moralo da se čeka na reakcije iz pokrajinskih centara. Prvi su reagovali oni koji su bili bliži. Svoje nezadovoljstvo i neslaganje sa porukama "Plave knjige" pokazali su Stevan Doronjski i Dušan Popović. Ovaj drugi napisao je odgovor na trideset i pet strana koji je, usput budi rečeno, polovinom aprila 1977. jednoglasno prihvatio politički aktiv Vojvodine. Za njega nije bilo dileme iza fasade odnosa "Republike i pokrajina krije se velikosrpski nacionalizam" i da je reč o dokumentu koji je dijametralno suprotan odlukama Desetog kongresa SKJ i Ustavu SFRJ, prema suštinskim tekovinama revolucije i kursu socijalističkog samoupravljanja". Osporio je pravo bilo kome "sa užeg područja Republike" pravo da govori u ime srpskog naroda. Istovremeno on je insistirao da javnost ne obaveštava o ovom sporu. Najverovatnije plašio se "strahovite reakcije" jer su izveštaji sa terena govorili o "negativnom raspoloženju Banaćana u odnosu na "pokrajinski centralizam i izolacionizam, distanciranje od SR Srbije".

Stav društveno-političkih partija je bio jednoglasan da su teze iz "Plave knjige" neprihvatljive kao platforma za političke razgovore o problemima ostvarivanja Ustava u SR Srbiji.

USLEDILA SU OŠTRA reagovanja sa Kosova. Tamošnje rukovodstvo je, takođe, bilo jedinstveno u kritici "Plave knjige". Najoštriji je bio Mahmut Bakali: "Taj materijal ne može biti osnova za razvoj i za odnose u SR Srbiji, jer mogao bi da vodi samo ka zahtevu za promenu Ustava." Za njim nije zaostajao Dušan Ristić tvrdeći da na Kosovu vlada "nikad veće poverenje" i da je stanje takvo da "oduševljava". To je onaj isti Dušan Ristić, koji će desetak godina kasnije, biti ključni čovek iz senke, srpskog organizovanog pokreta na Kosovu i Metohiju koji su predvodili Miroslav Šelević i Kosta Bulatović.

U raspravama koje će uslediti, krajem juna i početkom jula i trajale tri dana, na Koordinacionom telu Predsedništva CK SK Srbije u Beogradu, nezadovoljstvu predstavnika pokrajine priključiće se političari iz Srbije poput Miloša Minića, Mirka Popovića, Živana Vasiljevića, Momčila Dugalića. Uvodno izlaganje Tihomira Vlaškalića podržali su Draža Marković, Petar i Ivan Stambolić, Dušan Čkrebić, Đorđe Lazić i Saša Gligorijević. Zagovornici revizije ustavnog položaja Srbije najednom ostali su u manjini. Dobili su čak pomalo podrugljiv naziv: ustavoreformatori. I našli su se na meti "ustavobranitelja" iz pokrajine i "domaćih izdajnika" iz uže Srbije, koji su " Plavu knjigu" napali kao nacionalističku, etatističku i centralističku i tražili su partijsku odgovornost za njen nastanak. Najradikalnije kritičari su bili Stevan Doronjski, Mahmut Bakali i Miloš Minić. Ovaj poslednji je tih dana govorio da je sazrelo vreme da pokrajine prerastu u republike.

Događaji oko "Plave knjige" svedoče o nejedinstvu u srpskom rukovodstvu, upravo kakvo je bilo i pet godina ranije prilikom smene Marka Nikezića i njegovih liberala. Istovremeno, razvoj događaja oko pokušaja promene ustavopravnog položaja Srbije pokazuje svu limitiranost pristalica "Plave knjige" koji se nisu usuđivale da pređu granicu koju je partijski sistem određivao, naravno ako su hteli da ostanu na vlasti.

Nikola Ljubičić, Slobodan Milošević , Bogdan Trifunović i Ivan Stambolić / Arhiva

OVAJ NAGLI obrt razjasnio je jedan od "ustavoreformatora" Dušan Čkrebić. Po njegovom svedočenju sve se završilo kada je Stane Dolanc, predsednik Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, poslao pismo koje je raspolućenom rukovodstvu Srbije pročitao Tihomir Vlaškalić, predsednik Predsedništva CK SKS.

"Naime - kaže Čkrebić - Stevan Doronjski, Fadilj Hodža, Živan Vasiljević, Mirko Popović - razgovarali su sa Stanetom Dolancom koji je obavestio Tita sa predlogom da ne bi trebalo usvajati tu „Plavu knjigu" i vršiti promene u Ustavu zato što bi na taj način oslabio međunarodni položaj Jugoslavije. A Tito je na to bio osetljiv i dao im za pravo. I kad smo se sastali trećeg dana dobili smo pismo Izvršnog biroa i Titovu sugestiju da ne treba sada ići u nove ustavne promene, nego da se držimo Ustava iz 1974. godine. Tako je „Plava knjiga" stavljena ad akta." Ili bolje rečeno odložena za čitavu jednu deceniju.

Ali tu nije kraj priče. Tihomir Vlaškalić, Mahmud Bakali i Dušan Alimpić odlaze 27. jula kod Tita na Brione i obaveštavaju ga da je materijal o odnosima republike i pokrajina "jednostran i da nije u skladu sa ustavnim rešenjima i idejno-političkim opredeljenjima SK s tim u vezi, kao i da je distribucija "Plave knjige" obustavljena. Tito je pohvalio ovakav ishod: "da je dobro što su ti razgovori obavljeni i zadovoljan sam kako je rasprava zaključena... važno što su ova pitanja pokrenuta pre jedanaestog kongresa, jer na kongres moramo ići jedinstveni. Ne bi valjalo da su ovi problemi izbili na kongresu."

* * * * * * * * * *

UŠAN ČKREBIĆ: USTAV IZ 1974. NAMETNUT PARTIJSKOM DISCIPLINOM

SRBI SE PODELILI OKO POKRAJINA

USTAV iz 1974. godine je nametnut Srbiji partijskom disciplinom. Međutim, tri godine kasnije u Srbiji se videlo da mnoge stvari ne funkcionišu po tom Ustavu. Na primer, Republika Srbija nije mogla tri godine da donese Zakon o državljanstvu zbog protivljenja pokrajina. Pokrajine su imale čak i veto prema Republici, kao što su imale i prema Federaciji. Kada smo videli da je Srbija, u stvari, država samo na užem području a ne na celoj svojoj teritoriji, onda je Predsedništvo na inicijativu Dragoslava Markovića oformilo jednu grupu koja je napravila "Plavu knjigu". Ona se samo fokusirala na odnose između Republike i pokrajina, ne ulazeći u status pokrajina u Federaciji.

Dušan Čkrebić i Nikola Ljubičić / Arhiva

U STVARI, u junu i julu 1977. vođeni su trodnevni razgovori predstavnika pokrajina i Srbije. Pokrajinski političari su žestoko napali "Plavu knjigu", koja je trebalo da ide u Predsedništvo kao radni materijal, pa posle toga da se vidi sa čim ići u Federaciju. Međutim, oni nisu ni dozvolili da se održi sednica Predsedništva Srbije da bi se ta knjiga verifikovala kao dokument, nego su tražili raspravu na kojoj su se Srbi podelili. Pre svega, obe pokrajine su bile protiv, a onda i pojedini političari iz Srbije. Na primer, Miloš Minić, Živan Vasiljević, predsednik Skupštine, Mirko Popović, član Predsedništva CK - bili su protiv da se pitanja iz "Plave knjige" raspravljaju na Predsedništvu Srbije. Smatrali su da ne treba menjati Ustav, branili su stavove pokrajina, izlazili su sa raznim argumentacijama. Naročito se ispoljio Dušan Popović iz Vojvodine, i ne samo on nego i mnogi drugi.

* * * * * * * * * * * * *

PETAR STAMBOLIĆ: ZAŠTO SU SE VOJVOĐANI ODVAJALI OD SRBIJE

OTVORENA VRATA ZA OTCEPLjENjE KOSOVA

NISAM bio neposredno angažovan na izradi Ustava Jugoslavije i Srbije 1974. godine, kada su ti odnosi definisani. Te poslove na izradi Ustava je nosio Draža. Videći kako stvari idu prilikom primene Ustava, Draža je predložio da se izradi materijal o odnosima između Republike Srbije i pokrajina. Na tom materijalu su radili Najdan Pašić i Radoslav Ratković Era i drugi, koji je nazvan "Plava knjiga". Živan Vasiljević je hteo da razgovara o spornim pitanjima u Srbiji. Ja sam tada njemu rekao da još mogu da razumem drugove sa Kosova da oni predstavljaju veliku etničku grupu i da su zaostali, nismo bili dovoljno uporni da u Srbiji postavimo pitanje razvoja Kosova i mogu reći da do 1957. godine i ja snosim deo odgovornosti, ali ne razumem Vojvođane zašto odvajaju Vojvodinu od Srbije i zašto su autonomaši. U trenutku kada sam otputovao u Japan, Živan je otišao kod Doronjskog i preneo mu naš razgovor. Ovaj ga je uputio kod Dolanca, sekretara Izvršnog komiteta CK SKJ, koji mu je rekao da napravi o tom razgovoru zabelešku i tako je otpočela diskusija o "Plavoj knjizi" i toj Živanovoj zabelešci. Na sednici Predsedništva CK SKS, 1977. godine, dva sata je trajala diskusija šta pre staviti na dnevni red, "Plavu knjigu" ili Živanove zabeleške. Predsedništvo je odbacilo Živanove zabeleške jer je njegova namera bila da zajedno sa Minićem, Doronjskim, Mirkom Popovićem, Momom Dugalićem, Kolj Širokom da manipulisanjem oko pokrajina naprave novi slučaj u Srbiji. U mom dnevniku iz 1977. godine, pišem o kampanji protiv nacionalizma u Srbiji na zborovima 7. jula, tada su govorili o tome Minić i Vasiljević, a Mirko Popović je tražio da se na sednici CK stavi pitanje srpskog nacionalizma. Svi su oni podržavali pokrajine".

Petar Stambolić i Josip Broz Tito / Arhiva

ODJEDNOM, Minić je počeo da podržava pokrajine u svim diskusijama koje su vođene o njihovom položaju u Srbiji i Federaciji. Albanci sa Kosova su tražili da njihovim razgovorima kod Tita prisustvuje Minić, čemu sam se energično suprotstavio, da se moja uloga kao predsednika CK minorizuje. Sve u svemu Minić je tih godina podržavao stavove pokrajina, koji su ih odvajali od Srbije. On je to činio i kasnije, povodom rasprave o "Plavoj knjizi" da se redefinišu odnosi sa pokrajinama, optužujući Dražu i mene za srpski nacionalizam i pokušavajući uz pomoć Živana Vasiljevića i Mirka Popovića da nas pomeri sa vlasti, ali u tome nije uspeo. Minić je poslužio pokrajinama i drugim republikama razbijajući SK Srbije i njegovo jedinstvo. Ostaje zagonetka o Miniću zašto se toliko strasno zalagao za jednogodišnji mandat u Partiji i državi i sa tim svojim stavom došao u sukob sa SK Srbije. Pretpostavljam zato, što je to tražio Tito. Neuspeh rasprava o „Plavoj knjizi", o odnosima između Republike Srbije i pokrajina 1977. godine direktno je uticao na blokiranje komunikacija Republika - pokrajine i održavanje formalnih veza, i otvorilo vrata nacionalističkim snagama na Kosovu da brzo razvijaju svoju akciju.

Preporučujemo

Društvo

5 1

SVOĐENjE SRBIJE OD UŽICA DO BEOGRADA: Kako je sprečen pokušaj da se 1977. promeni ponižavajući položaj najveće republike

13. 04. 2021. u 14:04

Društvo

6 37

SUSRET SA ISTORIJOM: Kako je italijanska vojska sprečila da ustaše otmu Tita

31. 01. 2021. u 18:20

Društvo

0 0

PROFESORI U BESPUĆIMA DNEVNE POLITIKE: Nekadašnji praksisovci, šezdesetosmaši i disidenti u večnoj pomračini balkanskog strančarenja

13. 02. 2021. u 17:14

Društvo

0 3

­MORALNA POBEDA FILOZOFSKOG FAKULTETA: Šta su o svom stradanju ispričali sami profesori

12. 02. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije