SRBIJA JE PONUDILA RUKU POMIRENJA: Jugoslavija je rođena u vreme ratne drame koja je podelila južnoslovenske narode

NAŠ razgovor je umnogome uslovljen dvama faktorima. Prvo, razgovaramo u trenutku krize. Taj trenutak pokazuje da živimo u društvu koje ne samo da je dozvolilo da nastanu lokalne birokratije, nego da se u posleratnom razdoblju razvija jedino srednji sloj, naklonjen malograđanskom mentalitetu, koji postaje sveprožimajući, a i sama birokratija regruguje se iz tog sloja.

Proglašenje Ustava 1974. godine

Unutrašnjim preuređivanjem države (konačno 1974), došlo se do parcelizacije u kojoj je izgleda postao mogućan samo "lokalni malograđanin". Od toga se neko brani radom, neko erudicijom, neko je svestan svega toga i pokušava da izbegne tu sudbinu... Otuda se ponašamo tipično u velikoj društvenoj krizi koja ugrožava opstanak (ili, bar preti opstanku) jedne države: lokalni vidokruzi su premoćni i naravno, postaju odlučujući", napisao je istoričar Andrej Mitrović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Katedri za istoriju, krajem osamdesetih na stranicama "Književnih novina".

Mitrović je bio jedan od intelektualaca koji su tada učestvovali u anketi o opstanku i stabilnosti Jugoslavije, ali i o srpskom pitanju u okviru jugoslovenskog.

"Jugoslovenska država okupila je u celini prostor koji je oko hiljadu i pet stotina godina bio podeljen. Nastala je na prostoru na kojem se tokom duge istorije u više mahova nešto prepolovljavalo. Tu su se sretali i kulturni uticaji i i vojske, različita viđenja i Boga i čoveka, suprotne politike i konkurentska privredna htenja. Gotovo po pravilu, linija je išla ili kroz teritoriju Bosne ili po njenim granicama. Grubo rečeno, oba konglomerata imaju zajedničku okosnicu u tome što je istorijski razvitak i u jednom i u drugom bio više puta presečen i što su se na celom prostoru prepleli različiti narodi i vere, a zajedničko im je postalo i to što se na celom području često i mnogo ratovalo. Jugoslovenstvom je premošćeno hiljadugodišnje raspolućivanje, a uporedo i okupljena dva heterogena prostora."

PIŠUĆI o podelama, Mitrović je podsetio na dilemu koju je profesor Milorad Ekmečić slikovito formulisao: "Važno je znati zbog čega nemački car kreće u svetski rat, ali za nas je ipak najvažnije zašto se tada mi međusobno pokoljemo."

"Jugoslavija je čak i rođena u vreme jednog takvog svetskog rata koji je podelio Jugoslovene", podseća Mitrović. "Podela je u Prvom svetskom ratu bila razumljiva, živelo se u različitim državama, a one su u ratu bile neprijateljice. Došlo je do preteške drame jugoslovenstva i mislim da je dobro da to priznamo, jer se time stvara mogućnost da se istorija prevazilazi na osnovu činjenica. Tako se stvara ideološka koherencija zemlje."

Drama jugoslovenstva, smatrao je Mitrović, odigrala se na okupiranim teritorijama Srbije (jesen 1915. - jesen 1918) i Crne Gore (januar 1916. - jesen 1918).

"Tu se, više nego na frontu, gde se pucalo u uniforme a ne u ljude, dakle, u obeležja neprijateljskih država, a ne u pripadnike neke nacije, suočilo ratom raspolućeno jugoslovenstvo", piše Mitrović.

On navodi da su okupacione uprave postale okrutne kada su se u njima našli ljudi iz jugoslovenskih krajeva. Među njima su se izdvajali Srbin, general Babić, zamenik generalnog guvernera u Bojnom generalnom guvernmanu u Srbiji, Slavko Kvaternik, koji je bio šef političkog odeljenja (jedan kasniji izvor kaže da je bio srbožder u ratu, a potom postao jugoslovenski general). Kapetan, potom major, Vilhelm Stipetić bio je carsko-kraljevski obaveštajac na balkanskom bojištu, a posle rata je, zajedno s generalom Sarkotićem, bio jedan od vođa predustaške hrvatske emigracije, dok je kapetan Bečić komandovao Bosansko-hercegovačkim žandarmerijskim bataljonom, jedinicom koja je u Srbiju dolazila u trenucima nestabilnosti okupacionog režima da bi gonila ustanike ili komite...

Mitrović podseća da je bez obzira na različito ratno iskustvo, u jesen 1918. godine Jugoslavija nastupila kao država istorijskog pomirenja. I sastav prve vlade, kojoj je predsedavao Stojan Protić, svedoči o pokušaju istorijskog pomirenja.

"Po političkim snagama koje je u sebi okupila, ona je verovatno jedinstvena u tadašnjoj Evropi: u njoj su bile predstavljene sve u tom trenutku uobličene političke struje od većeg značaja sa celog jugoslovenskog tla", piše Mitrović. "Pokazalo da su uz sva 'tri plemena' zvanično priznata, bile su zastupljene i sve glavne veroispovesti, kao i većina istorijskih oblasti. Svi jugoslovenski političari iz Austro-Ugarske bili su prihvaćeni, kao i predstavnici naprednjaka koji su ostali u Srbiji - Stojan Ribarac i Vojislav Veljković - i uveliko sarađivali s okupacionim vlastima. U delegaciji za Konferenciju mira bili su uključeni Nikola Pašić - koga regent Aleksandar nije hteo u vladu, Josip Smodlaka - koji nije hteo da uđe u vladu, Ivan Žolger - mada je bio ministar u austrijskoj vladi poslednjeg habzburškog cara, a ranije je pripadao krugu Franje Ferdinanda). Sem najogorčenijih pristalica bivše monarhije, niko nije imao potrebe da ode u emigraciju. Posle ujedinjenja, usledile su dve decenije sukoba, prvenstveno nacionalnih, a diktatura uvedena u januaru 1929, dalekosežno je radikalizovala političke prilike."

NOVI svetski rat je, po Mitrovićevom mišljenju, ponovo rasplamsao jugoslovensku dramu, ali je jugoslovenstvo ostalo čvrsto, pa je i Jugoslavija obnovljena.

"Mislim da je Titov pokret dobio rat na doslednom jugoslovenskom programu", smatrao je ugledni istoričar.

Mitrović je napisao da je Austrougarska do 1918. u mnogo čemu bila nerazvijenija od Zapadne Evrope. Da su jugoslovenske pokrajine bile zaostale provincije unutar najzaostalije velike sile toga doba.

"Srbija je ostala otvorena za uticaje iz svih delova Evrope, a uzori su joj bili Francuska, Belgija, Švajcarska. To je bila i crvena nit dotadašnje istorije ove mlade države. Srbija je stupila u rat i pokazala da je svoje snage razvila do vrhunca upravo onda kada je njen politički život bio ispunjen slobodnom borbom ili takmičenjem najrazličitijih političkih viđenja i htenja. S tim nasleđem, Srbija je stupila i u jugoslovensku državu. Tako je u jesen 1918. godice Kraljevina SHS spojila oprečnosti koje su sobom u nju unele jugoslovenske pokrajine pod uticajem svoje vezanosti za Srednju Evropu i Srbija i Crna Gora, koje su se razvile kroz (težak) proces političkog, privrednog i kulturnog emancipovanja Balkanskog poluostrva, pri čemu su u Srbiji na kraju prevagnuli zapadni uzori."

Jedan od umnijih austrijskih političara, predstavnik liberalnih uverenja Jozef-Marija Bernrajter zapisao je 1912. u svoj dnevnik da po Beču stalno sluša razgovore kako Austrougarska treba da umaršira i anektira Srbiju i da se on čudi kako niko ne razmišlja o tome šta će stara Austrija s "jednim potpuno demokratskim narodom koji ne zna ni za plemstvo ni za veleposednike i čija je država već decenijama slobodna".

"Bernrajter je video da je reč o društveno i politički dva različita sveta, a da je Srbija predstavnik pokreta emancipacije balkanskih država i, kao takva, nastoji da se osloni na zapadnoevropske uzore i da već u svojoj političkoj suštini nosi neke njegove osnovne crte", piše Mitrović.

U PRVOJ polovini 20. veka, navodi ovaj istoričar, srednja Evropa je bila trusno područje, a ne Balkan:

"U toj deceniji 20. veka se u njoj pojavio autoritarni nacionalizam, s fašističkim pokretima i organizacijama, koje su istina privremeno ostale bez većeg značaja, što se ne bi moglo reći za nešto ranije snažno politički nagovešten kasnije ekstremni antisemitizam. Iz tih jezgara se nešto kasnije razmahao nacizam na nemačkom tlu."

Srbija je, piše Mitrović, imala koncept rušenja Austrougarske monarhije, a srpska vlada je težila da habzburško carstvo prosto nestane u eksploziji koja bi ga raznela.

"Ovo je imalo svoje praktične posledice po jugoslovensku državu, to znači i po sporove oko njenog uređenja i pre i nakon njenog stvaranja. Na drugoj strani, tezom da Austrougarska mora nestati u eksploziji, pretpostavljalo se da su snage i procesi rušenja autohtoni, što su i bili. U jugoslovenskim pokrajinama njih su predstavljali deklaracijski pokret i Hrvatsko-srpska koalicija. Kroz ovaj samostalni proces, politički predstavnici jugoslovenskih pokrajina dojučerašnje carevine stekli su samostalne pregovaračke pozicije prema Srbiji, čija je pozicija inače proistekla iz učešća i žrtava u ratu na strani pobedničke koalicije, savezničkih i pridruženih sila. I na ovaj način se otkriva dvostrana osnova jugoslovenskog pitanja, a s njim i problem njenog prevazilaženja", zaključio je Mitrović.

Preporučujemo

Društvo

0 2

SLOMOM JUGOSLAVIJE OKONČANA JEDNA EPOHA: „Istorijski forum Književnih novina“ predstavlja dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu

30. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 1

STVORENA IZ IDEALA ILI NUŽDE? Pokušaj srpskih intelektualaca da na „Istorijskom forumu“ 1988. pronađu formulu za opstanak Jugoslavije

29. 12. 2020. u 17:14

Društvo

1 1

NACIONALNE PARANOJE I EKONOMSKE LUDOSTI: Kardeljevi SOURI i OURI su delegatsko-dogovorna naivna mešavina boljševizma i anarhizma

26. 12. 2020. u 17:14

Društvo

0 4

GRAĐANIN JE OSNOVA DRUŠTVA A NE NACION: Mogućnost opstanka zajedničke države Dobrica Ćosić je video u temeljnoj demokratskoj reformi

25. 12. 2020. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije