PUT U OTADŽBINU KROZ ČELIČNU ZAVESU KURŠUMA: Proboj solunskog fronta ubrzao kraj Prvog svetskog rata

Akademik: Mira Radojević/Akademik: Ljubodrag Dimić

13. 11. 2024. u 13:00

PREMA ratnim planovima pravljenim krajem 1917. godine u Parizu, Solunski front je prevashodno trebalo da ima defanzivnu ulogu. Angažovane trupe imale su zadatak da spreče prodor Centralnih sila u Grčku. Tek su u drugom planu bile ideje o organizovanju ofanzivnih akcija prema neprijatelju.

ПУТ У ОТАЏБИНУ КРОЗ ЧЕЛИЧНУ ЗАВЕСУ КУРШУМА: Пробој солунског фронта убрзао крај Првог светског рата

Regent Aleksandar sa vojvodama i generalima uoči početka proboja na Solunskom frotu, Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Radi što boljeg ispunjenja odbrambenih zadataka, jedinice su bile grupisane u tri celine. Istočno (desno) krilo fronta držale su britanske trupe i Prva grupa divizija.

Na centralnom delu fronta bile su raspoređene srpske jedinice, a zapadni deo je bio pod kontrolom Francuza. Osnovu odbrane činila je ideja da planinski masiv u centru fronta, koji su zaposele srpske jedinice, mora biti branjen po svaku cenu, dok je na krilima linije sukoba bilo predviđeno manevrisanje u skladu sa situacijom. Osnovna pretpostavka na kojoj je počivao plan operacija bila je da se Bugarska neće moći primorati na kapitulaciju, a Srbija osloboditi, pre nego što se na Zapadnom frontu ili italijanskom ratištu odigra odsudna, rešavajuća bitka. Ovi su stavovi bili saglasni sa ubeđenjima političkih vođa Antante da se na Balkanu ne može dobiti bitka koja će odlučiti rat. Iz tih razloga, Solunskom frontu je data uloga drugorazrednog ratišta.

POČETAK NEMAČKE prolećne ofanzive iz osnova je promenio defanzivni karakter i ulogu Solunskog fronta. Instrukcijom od 4. aprila 1918. godine glavnokomandujućem generalu Gijomi je naloženo da trupe kojima komanduje udvostruče svoju aktivnost i „privežu“ sve neprijateljske snage na balkanskom frontu, te da bude spreman „da pređe u ofanzivu ako prilike budu to zahtevale“. Protivnika je trebalo stalno uznemiravati, sprečavati njegove operativne akcije i napadati osetljive ciljeve. U skladu s datim naređenjima, operacije su oživele. U isto vreme dok su pod pritiskom nemačke ofanzive na Zapadnom ratištu tražile pojačanu aktivnost, Francuska i Velika Britanija su počele da redukuju svoje snage na Solunskom frontu. Jedinice koje su prebacivane na Zapadni front zamenjivane su grčkim i italijanskim kontingentima. Rađeno je i na privlačenju austrougarskih zarobljenika srpskog i jugoslovenskog porekla, s ciljem da kao dobrovoljci stupe u redove srpske vojske ili novoformirane jugoslovenske jedinice.

Za samu Srbiju situacija na frontovima je bila povoljna. Države koje su držale njenu teritoriju ili imale aspiracije na prostor naseljen Jugoslovenima bile su vojno, politički i moralno oslabljene. Prelazak sa defanzivnih zadataka na ofanzivne akcije dao je priliku srpskoj Vrhovnoj komandi da i sama planira operacije ofanzivnog karaktera, čiji je krajnji cilj bilo oslobođenje otadžbine. Srpski predlog da proboj Solunskog fronta bude izveden na pravcu između Crne reke i Arijanske planine, prihvatio je kao najbolji i general Franše d’Epere, novopostavljeni komandant savezničkih snaga. Navedeni predlog, međutim, nije se uklapao u instrukcije dobijene 2. jula 1918. godine iz Pariza kojima je zahtevano da savezničke Istočne armije lokalnim akcijama pre jeseni „razbiju bugarski defanzivni sistem“ i tako srpskoj i grčkoj vojsci „otvore pristup izgubljenoj teritoriji“.

* * * * * * * * *

Zakulisne političke kalkulacije u Londonu i Rimu

UPOZNAVŠI SE SA terenom bojišta general Franše d’Epere je realnijim smatrao plan srpske Vrhovne komande. U realizaciji je računao sa vojnim znanjem, veštinom i iskustvom srpskih oficira, kao i sa visokim moralom i fanatičnom borbenošću vojnika. Umesto „prikivanja“ protivnika za front, prednost je davao „rešavajućoj ofanzivi“, koja bi slomila bugarski otpor na frontu i otvorila perspektivu oslobođenja Srbije.

Planirao je da proboj započnu dve srpske i dve francuske divizije, kojima bi se potom pridružile četiri srpske divizije, srpska i francuska konjica. Glavni napad trebalo je izvesti na uskom frontu širine 12-14 km u rejonu Dobro polje, Veternik i Kozjak, s ciljem da bude zaposednuta linija Kavadarci - Negotin. Uporedo s tim, planirani su udari na Strumu i front na liniji Vardar - Dojran. Komandu nad celom operacijom D’Epere je poverio vojvodi Živojinu Mišiću, koji je, počev od 20. juna 1918. godine, vršio dužnost načelnika štaba srpske Vrhovne komande. U susretu sa vojvodom Mišićem početkom jula i u sumarnom projektu buduće ofanzive koji mu je dostavio nekoliko dana kasnije, D’Epere je jasno naveo da je cilj ofanzive „razbijanje bugarske vojske“ i proboj srpskih jedinica na svoju državnu teritoriju. Veoma važnim smatrao je da srpske trupe u celoj operaciji proboja fronta imaju pomoć savezničkih snaga. Saglasnost savezničkih komandi za ovo obećanje dobio je, međutim, tek 10. septembra 1918. godine.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

General Franše de ’Eper, regent Aleksndar i vojvode Mišić i Bojović obilaze front

Nezavisno od političkih kalkulacija Londona i Rima, pripreme za proboj Solunskog fronta otpočele su sredinom jula. Kolebanja nije bilo ni kod vojvode Mišića i srpskih oficira i vojnika, ali ni kod generala D’Eperea. I sama francuska vlada je, posle analize celokupne situacije na ratištu, došla do zaključka da ofanziva na Balkanu, s obzirom na kolebljivost Bugarske, ima političko opravdanje.

U VOJNOM SMISLU, Pariz je procenjivao da će napor saveznika imati svrhu ukoliko postignuti rezultati prekorače lokalne okvire. U skladu s tim, Vrhovni ratni savet je 29. jula definitivno dao dozvolu za ofanzivu na Solunskom frontu. Posle višenedeljnog ubeđivanja, vlada u Londonu je 4. septembra dala pristanak za otpočinjanje proboja fronta, a 9. septembra to je učinila i vlada u Rimu. Na osnovu dobijene saglasnosti, general D’Epere je doneo odluku da artiljerijska priprema celokupne operacije otpočne 14. septembra 1918. godine.

Savezničke trupe su na Solunskom frontu raspolagale sa 685.026 vojnika - 202.061 Francuza, 117.344 Srba, 183.229 Grka, 136.831 Britanaca, 2.296 Albanaca.  Nasuprot njih, bilo je oko 626.000 neprijateljskih vojnika. Obe strane imale su po 1.800 topova, ali su saveznici imali premoć u avijaciji (200 naspram 80 aviona). Snage su bile raspoređene na frontu dugom 450 kilometara.

JUNACI, NAPRED U SRBIJU

U NAREDBI Vrhovne komande, koju je potpisao vojvoda Mišić,  pročitane  u svim srpskim jedinicama 13. septembra,  između ostalog se kaže: “Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja od strane neprijatelja, jer se njome postižu rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage... Junaci, napred u otadžbinu.”

Na osnovu instrukcija koje je dobio od generala D’Eperea, vojvoda Mišić je već 4. septembra, u ime regenta Aleksandra, izdao zapovest srpskim armijama. Druga armija imala je zadatak da posle izvršenog udara na glavnom i pomoćnom pravcu izbije na liniju Demir Kapija - Negotin - Kavadarci. Zadatak Prve armije bio je da odbaci neprijatelja preko Crne reke i tu obrazuje mostobran, a zatim izvrši prodor ka Prilepu. U operacijama srpske vojske bilo je predviđeno da sadejstvuju savezničke jedinice. Posle artiljerijske pripreme, direktive za napad su nalagale istovremeni siloviti pešadijski udar prve linije Druge armije i levog krila Prve armije, s ciljem da se ovlada strateškim pozicijama neprijatelja i bez zaustavljanja izvrši što dublji prodor iza linija njegove odbrane.

* * * * * * * * *

Austrougarska vojska bez snage da zadrži Balkan

BRZINA NADIRANjA imala je važno mesto u celokupnom planu operacije. Prema mišljenju njenih planera, napredovanje bez odmora, do poslednjeg ostatka snage vojnika, trebalo je da izazove paniku i „dezintegraciju neprijatelja“, otklanjajući mogućnost njegovog konsolidovanja i protivudara. Celokupna operacija je u taktičkom smislu bila zasnovana na nadmoćnosti savezničke artiljerije, ali se računalo i sa boljom opremljenošću, snabdevanjem i fizičkom pripremljenošću jedinica. Na potezu proboja fronta, gde su bile grupisane srpske jedinice, bila je ostvarena trostruka nadmoćnost u broju bataljona, mitraljeza i aviona, a četvorostruka u artiljerijskim oruđima. Akcije savezničkih istočnih armija iz tih su razloga trebalo da budu podređene uspehu koji na frontu postigne srpska vojska. Zadatak anglo-francusko-grčkih trupa bio je da posle proboja fronta i izbijanja srpskih jedinica na liniju Negotin - Kavadarci izvrše prodor do Vardara, s ciljem ovladavanja ključnim komunikacijama koje su išle njegovom dolinom.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

U Vranju: marš srpske vojske poprimio je karakter epopeje

Planeri operacije su računali s krizom koja je zahvatila bugarske jedinice posle odluke nemačke vrhovne komande da svoje raspoložive kapacitete povuče na Zapadni front. Bugarske trupe dovedene sa Rumunskog fronta nisu imale visok borbeni moral. Istrošene u borbama, pritisnute oskudicom, pokolebane revolucionarnim idejama i suočene sa nemačkim porazima, kako prema savezničkim tako i prema nemačkim obaveštajnim procenama, gubile su volju za daljim ratovanjem.

NAGOMILAVANjE TRUPA i naoružanja, kao i pripreme savezničkih armija za ofanzivna dejstva, nisu promakli bugarskim i nemačkim vojnim komandama. Prema njihovim procenama, napad je trebalo očekivati u reonu Dobrog polja. Bugarska strana je potcenjivala jačinu udara, smatrajući da će celokupna operacija imati lokalni značaj.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Mitraljesko gnezdo srpske vojske u toku proboja Solunskog fronta

Nemački oficiri pak nisu se preterano pouzdavali u otpor bugarskih trupa. Bez uređenih pozadinskih položaja, sa nedovoljnom operativnom rezervom, ipak su se nadali da linije fronta neće biti probijene. Istovremeno, austrijske vojne vlasti u Srbiji uočavale su sve izraženije neprijateljstvo srpskog naroda. Po njihovom mišljenju, sa kojim su bili upoznati Beč i Berlin, u slučaju eventualnog uspeha saveznika i proboja Solunskog fronta trebalo je računati sa izbijanjem ustanka srpskog naroda, što bi dodatno otežalo celokupnu situaciju Centralnih sila. Suočena, međutim, sa predstojećom ofanzivom na Italijanskom frontu, Austrougarska više nije imala snage i mogućnosti da vojno zaštiti ugrožene pozicije na Balkanu, na kome je upravo zato primenjivala brutalan teror.

* * * * * * * * *

„Dođoste nam junaci naši! Srećo naša!“


PROBOJ FRONTA počeo je velikim artiljerijskim napadom 14. septembra 1918. godine. Narednog dana, 15. septembra, Francuzi i Srbi su napali bugarske položaje kod Dobrog polja i probili liniju odbrane. Pokrenuvši ofanzivu duž svih svojih linija, saveznici su prisilili bugarske snage na ubrzano, gotovo panično povlačenje i predaju. Odlučnu ulogu u ovim operacijama imale su srpske trupe, koje su krajem septembra izbile na granicu Bugarske. Nalazeći se u rasulu, bugarska vojska se još jednom upustila u nekontrolisanu pljačku oblasti koje je držala pod okupacijom. U ubrzanom vojnom raspletu, general Franše d’Epere je 29. septembra 1918. godine zaključio primirje sa Bugarskom, čime je ona „izbačena iz rata“.

TVRDOGLAVA STOIČKA VOLjA

FRANCUSKI general Žino Gambeta, koji je jahao za srpskim trupama gotovo preko celog Balkana, nije krio svoje oduševljenje: “Nikada ljudi nisu pokazali više tihe upornosti, više tvrdoglave stoičke volje, više istrajne želje da se pobedi. Obučeni u stare uniforme, na kojima je blistao samo sjaj njihovog besprekorno održavanog oružja, išli su po kiši, vetru, suncu ili zimi, uprkos blatu i umoru, bez zaliha i prtljaga, udarajući svojim pohabanim čizmama sveto tlo njihove ponovo osvojene otadžbine, očiju uprtih u Dunav, ka Beogradu, gde se činilo da više ništa ne može da ih spreči da do njega stignu.”

Napredujući dalje, srpska vojska je produžila ka Srbiji. U nezadrživom jurišu, neprestano pod borbom, njena je pešadija toliko hitala da ju je jedva stizala francuska konjica. Pokušaji nemačke Vrhovne komande da na svaki način zaustavi prodor srpskih armija nije dao rezultate. Nije pomoglo ni dovlačenje dodatnih vojnih formacija sa drugih ratišta. 

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Primirje potpisano krvlju srpskoh ratnika: Smotra pukovskih zastava u Beogradu

Cela Srbija je „uzavrela“, te su se okupatorske jedinice suočavale sa bujanjem otpora koji je pružalo stanovništvo i oživelim ustaničkim pokretom. Iz tih razloga, jedinicama na terenu je naređeno da 2% muškog stanovništva drže kao taoce, koji će životima garantovati da u njihovom kraju neće biti napada ustanika. Nemački oficiri su u izveštajima sa fronta naglašavali da će srpske jedinice, ukoliko ne budu zaustavljene, u kratkom roku ugroziti granice Austrougarske, što se i dogodilo. Srpske trupe su 24. septembra oslobodile Skoplje. Prva srpska armija porazila je nemačke divizije kod Niša i oslobodila grad 12. oktobra. Napokon, 1. novembra 1918, posle tri godine okupacije, oslobođen je Beograd. Za samo sedam nedelja srpske trupe su prešle više od 700 kilometara.

SVAKI DAN PO JEDNA POBEDA

GLAVNI komandant balkanskog ratišta, general Franše D`Epere, 16. oktobra u svoj dnevnik zapisuje: “Marš srpskih trupa kroz bugarske linije deluje kao čudo. Da bi mogli poneti više municije, krenuli su bez namirnica: pobeda će im ih obezbediti. Svaki dan vidi se po jedna nova... Za šest dana neprekidne borbe, srpska vojska je napredovala 60 kilometara.Taj marš kroz Srbiju poprimio je karakter epopeje. Austrijske, nemačke, mađarske divizije, padale su jedna po jedna kao kule od karata. Narod se digao i išao ispred naših trupa uznemirujući osvajača. Sećam se jedne srpske žene čija je noga bila odsečena jer je bila nosila hranu svom ocu pobunjeniku koji se skrivao u šumi. Napravila je sebi drvenu nogu, i s puškom u ruci marširala je u predvodnici. Nisam mogao da odolim da joj ne dodelim ratnu medalju.” O političkoj mudrosti regenta Aleksndra Karđorđevića, D`Epere beleži:  “Zamolio me je da njegove trupe ne učestvuju u okupaciji Bugarske. Bugarski zločini okrvavili su Srbiju. Princ se plašio da će njegovi ljudi spontano izvršiti odmazdu: nije želeo da rizikuje da između Srbije i Bugarske odnosi postanu nepopravljivi. Video je daleko...”

SMATRAJUĆI DA TREBA iskoristiti socijalne nemire i nacionalne pokrete koji su zahvatili Austrougarsku, Vrhovna komanda je naredila da srpske jedinice pređu granične reke - Drinu, Savu i Dunav, te da zaposednu oblasti naseljene Srbima, Hrvatima i Slovencima. Prelazak je otpočeo 4. novembra 1918. godine, a potom i ulazak srpskih trupa u važne gradove: Novi Sad, Sarajevo, Zagreb, Rijeku... Raspoloženje naroda u Vojvodini na najbolji je način izrazio dr Ignjat Pavlas, potpredsednik Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu, koji je 9. novembra pozdravio srpsku vojsku: „...junaci srpski, dični sokolovi, uzdanice naše! Otvaraju se kapije tamnice, prvi sunčani zraci obasjaše nas, otvorismo oči i videsmo oslobođenje svoje.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Novi Sad je 9. novembra1918. pozdravio srpsku vojsku...

Kidaju se lanci, zakucaše srca, potekoše suze i odjeknu silno: ’Mi smo slobodni’.

Dočekali smo čas da sputane ruke raširimo, da vas snažno prigrlimo na svoje ruke i da u uzvišenom zanosu viknemo svima: niko nas više rastaviti neće, niko nas više rastaviti ne sme! Dođoste nam junaci naši! Srećo naša! Ostaviste domove svoje, ostaviste ubave doline i brda svoja, ostaviste sve svoje milo i drago i dođoste da nas oslobodite, jer ste razumeli teške uzdisaje naše.“

U većini gradova na ulicama je raspoloženje okupljenog naroda bilo slično. Ljubljanu su zauzeli oslobođeni srpski vojni zarobljenici. Austrougarska je bila u potpunom rasulu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

ODRŽIVA ARHITEKTURA: Važnost energetske efikasnosti