OPASNO DVOVLAŠĆE ZAVLADALO RUSIJOM: Kraljevina Srbija i privremena Vlada posle Februarske revolucije

PO JEDNOM navodu, Nikola Pašić je za vreme boravka u Rusiji, prilikom poseta fabrikama naoružanja i municije maja 1916. godine, pomoćniku Jovanu Jovanoviću Pižonu izjavio da mu „miriše na revoluciju”.

Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv SANU, Iz knjige, „Veliki pokrovitelj pravi saveznik“, Fejsbuk, Vikipedija...

Ako je zaista to rekao, predsednik srpske vlade nije bio daleko od istine. Unutrašnja kriza u Rusiji, prouzrokovana carevim neprihvatanjem da pođe u susret zahtevima liberalne opozicije za vladom odgovornom pred Dumom, uz česte smene i nesposobnost državnog vrha da rešava sve teže ekonomske i socijalne probleme, proizvodili su sve veće nezadovoljstvo. Ideja o prevratu počela je da zahvata širi krug političke i vojne elite. U napetoj atmosferi jedna varnica pretila je da zapali vatru. Povod se javio u vidu masovnih radničkih protesta u Petrogradu, koji su prerasli u pobunu. Na stranu demonstranata 12. marta prešla je vojska i uhapsila članove carske vlade. Pokušaj cara Nikolaja II da revoluciju uguši nasilnim putem nije uspeo. Monarh je primoran da abdicira, a vlast u Rusiji 14. marta preuzela je Privremena vlada. Levi elementi, istovremeno, nastavili su da deluju pod okriljem Petrogradskog sovjeta radničkih i vojničkih deputata. Rađalo se opasno dvovlašće.

Ne čudi uznemirenost nastala u privremenom sedištu srpske vlade na Krfu, zbog događaja u Petrogradu. Došlo je do strukturalne promene u decenijama građenim i negovanim uzajamnim odnosima. Dešavanja u Rusiji su postala „prva i najveća briga” za srpski vrh.

Interesovanje i zabrinutost počinjali su od premijera. Pašić je sa nespokojstvom primao vesti o Februarskoj revoluciji i svrgavanju Nikolaja II sa trona.

OD POSLANIKA Miroslava Spalajkovića Pašić je tražio da što češće šalje izveštaje i drži ga u toku stvari. Državnik koji se tokom 40 godina bavljenja politikom uglavnom oslanjao na pravoslavnu monarhiju sa istoka, osetio je prazninu. Ali, nije bio jedini.  Ruski vojni izaslanik general Artamonov primetio je kako „svi Srbi” tuguju za „Gospodara Imperatora, zaštitnika srpskog naroda”, te da se boje za svoju budućnost.

Vojni izaslanik, pukovnik Lontkijević, u poslednjoj audijenciji kod bivšeg monarha, 20. marta, zahvalio mu se za sve što je učinio za srpsku državu i vojsku. U emotivnom razgovoru rekao je da se „neće nikad zaboraviti 1914. godina”, kada je „Car digao svoj moćni glas u zaštitu Srbije”. Osećanja nisu izostala ni kod sagovornika. Nikolaj Romanov je objasnio kako je on uvek imao simpatije za „bratski srpski narod” i izrazio nadu da će Antanta izvojevati konačan uspeh, a Srbija ostvariti svoje ideale. Prilike su postale takve da je smatrao za potrebno odreći se prestola, u želji „da se rat dovede do pobedničkog kraja”. Uz pozdrav regentu Aleksandru i zahvalnost Lontkijeviću na službi, Romanov se oprostio rečima: „milostivi Bog neka zaštiti srpski narod”.

Promena je bila vrlo ozbiljna. Na ključnim mestima u Rusiji došli su „novi ljudi”, sa kojima nije postojalo ili je bilo tek „vrlo slabih veza” . Ni sastav Privremene vlade nije davao razloga za optimizam. Na mestu ministra inostranih dela našlo se znano lice, ali ne po dobrom. Radilo se o osobi čiji su prethodni stavovi, po utisku ruskog otpravnika poslova na Krfu, zaista izazivali zabrinutost. Bio je to političar koji je najviše naginjao Bugarima, lider kadeta profesor Pavle Miljukov. Obaveštavajući poslanika Spalajkovića 20. marta o promeni u državnom vrhu, on je doduše izrazio želju da se održe „intimni veze prijateljstva i saveza” između dve zemlje . Vladu na Krfu uveravao je da su „političke simpatije” Rusije prema Srbiji „ostale neizmenjene” .

* * * * * * * * * * *

Pašić diplomatiju prilagođava novim okolnostima

U ODGOVORU NA PRVI telegram Miljukova, tri dana kasnije, Pašić je „sa primetnim zadovoljstvom” uzvratio na lepim rečima i radost što „prevrat nije povukao za sobom mnoge žrtve, nego se je svršio brzo i bez potresa moći i prestiža bratske nam Rusije”.

Srbija, „kao najčistija slovenska demokratska država” pozdravljala je „demokratsku Rusiju” i poželela joj da „nadmaši staro autokratsko” gospodarstvo „u slavi, moći, kulturi i napretku”. Zanimljivo da je Spalajković, u završnoj verziji note novom ministru inostranih dela, izostavio deo Pašićeve poruke o „uzvišenom činu patriotizma” cara, koji se odrekao prestola radi „uspostavljanja jedinstva celokupnog ruskog naroda” . Srpska diplomatija se prilagođavala prilikama. U tome je umnogome pratila držanje saveznika. Posle odobrenja regenta Aleksandra, Pašić je 29. marta obavestio Spalajkovića da i Srbija priznaje novu vladu. Promenu je nazvao unutrašnjom stvari Rusije i izrazio želju, da se zbog ratnih prilika problemi što pre reše.

Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv SANU, Iz knjige, „Veliki pokrovitelj pravi saveznik“, Fejsbuk, Vikipedija...

Nestabilno stanje postavilo je dilemu o daljem ruskom učešću u ratu. Za Srbiju je to bilo pitanje od posebne važnosti. Podrška Rusije u prethodnom periodu pomogla je više puta u borbi za ostvarenje srpskih interesa kod zapadnih članica Antante. Privrženost Privremena vlada savezničkim obavezama predstavljala je dobru vest. Miljukov je nastavio da podržava i stav kako se konačna pobeda ne može ostvariti na glavnim frontovima. On i general Mihail Aleksejev, koji je i formalno postao glavnokomandujući ruske vojske, obećali su potporu za jačanje Solunskog fronta.

Srbija je blagonaklon odnos nove vlasti u Petrogradu pokušala da iskoristi za pritisak na Rumuniju. Ideja je potekla od poslanika u Bukureštu Pavla Marinkovića, posle prvih poraza rumunske vojske, početkom septembra 1916. godine. Odstupanje od Vojne konvencije, zbog očekivanog dolaska dodatnih ruskih trupa, po njemu, pružalo je mogućnost za traženje revizija ugovora...Posle Februarske revolucije, Marinković je cenio da je pri promenjenim okolnostima u Rusiji, najzad, izvodljivo pokretanje inicijative za zaseban sporazum o Banatu. U tom smislu, predlagao je da se pošalje jedna misija u Petrograd. Zgodna prilika stvorila se u drugoj polovini aprila. 

Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv SANU, Iz knjige, „Veliki pokrovitelj pravi saveznik“, Fejsbuk, Vikipedija...

INICIJATIVA JE TADA dobila i podršku sa Krfa. Po Pašićevim instrukcijama, akcija je trebalo da ide u dva pravca. Dok su Marinković i Spalajković dobili zadatak da pripreme teren kod ruske vlade, novi vojni izaslanik u Rumuniji, bivši komandant Dobrovoljačke divizije pukovnik Hadžić, u paketu sa Lontkijevićem, imao je da ubedi generala Aleksejeva da rumunskom premijeru sugeriše potrebu sporazuma sa Srbijom.

Nije dobro počelo. U prethodnom „opipavanju pulsa”, iz Ministarstva inostranih dela su 7. maja otvoreno stavili do znanja da još uvek nije pravi momenat. Rusija, uprkos tome što je stajala na strani Srbije, tek je dala izjavu o poštovanju savezničkih ugovora, te bi sa zapada mogli da posumnjaju u njeno držanje. Preporuka je bila da je najbolje sve ostaviti za docnije... Uz sve to i Miljukov je bio na klimavim nogama na poziciji ministra...,

Ostala je, uskoro prazna reč, da će to učiniti prvom prilikom.

Više sreće su imali izaslanici Hadžić i Lontkijević koji su 13. maja od Aleksejeva dobili uveravanja, kad bude preduzeo opštu ofanzivu, da će „za svaku stopu oslobođene” teritorije postavljati uslove Rumuniji, po kojima će morati da se odrekne svojih „velikih i neopravdanih apetita”, ne samo u Banatu, već i u Bukovini . I on je mislio, ipak, da usled rumunskog kolebanja, naklonosti ka separatnom miru i nepoverenja prema Rusiji, pre početka nastupanja ne treba ništa činiti.  Uprkos neuspehu, ostao je utisak da je postavljena dobra osnova, pogotovu jer se Bratijanu, rumunski premijer,  sam izlanuo i sa dvojicom srpskih diplomatskih predstavnika počeo da govori o Banatu. Srbija je mogla da podrazumeva pitanje kao „zvanično otvoreno”.

* * * * * * * * * * *

Zakulisne radnje novog ruskog ministra spoljnih poslova

PAVLE MILjUKOV je više puta tokom 1916. govorio da Bugarsku treba pridobiti ostavljanjem Makedonije pod njenom vlašću. To je izjavio i neposredno pre dolaska na mesto ministra decembra 1916. u pariskom  Žurnalu. A sada je odjednom bio blizak sa Srbijom i zalagao se za njene pretenzije. Pašić je od početka osećao da se novom šefu diplomatije ne može pokloniti puno poverenje. Upozoravao je Spalajkovića na oprez. Po njemu, postojala je opasnost „da će on tajno, gde može, pomagati Bugarima”  ili čak uputiti kao poslanika na Krf nekog bugarofila, koji bi vršio pritisak za sporazum sa Sofijom. Nakon zločina koje su Bugari učinili u okupiranoj Srbiji, predsednik srpske vlade držao je da „nije moguće ni pomisliti” na tako nešto. Zato je preporučivao da se sa Miljukovim održavaju dobri odnosi, ali da se motri na njegov zakulisni rad...

Spalajković je sa punim optimizmom, na drugoj strani, rezonovao da će Miljukov kao ministar biti „manje opasan”, nego kao opozicionar, te da su „u slobodnoj Rusiji” nemoguće zakulisne radnje. Nije se prvi put desilo da je napravio lošu procenu. Sumnje u Miljukova pokazale su se opravdanim, pošto nije odustao od toga da Bugarskoj, zarad izlaska iz rata ili promene tabora, treba dati „prirodne granice”. Potvrđena su tri kanala, preko kojih je pokušao da stupi dodir sa Bugarima: 1. poslanik u Bernu i ruska obaveštajna služba u Švajcarskoj, sa zadatkom da pronađu vezu sa bugarskim emisarima; 2. poslanik u Hristijaniji, na osnovu pokušaja diplomatskog predstavnika Bugarske u Berlinu, pominjanog Dimitra Rizova, s početka godine; 3. ruski konzul u Solunu, koji je poslao pet bugarskih zarobljenika sa pismima za rusofilske političare u Sofiji...
No, srećna zvezda Miljukova nije dugo sijala. Čvrst stav povodom nastavka rata i poštovanja ugovornih obaveza, ponajviše u svrhu zaštite prava na moreuze, sudario se sa jačanjem levičarskih ideja. Šef diplomatije je sredinom maja, pred pritiskom Petrogradskog sovjeta, bio primoran da odstupi. Zamenio ga je bogati industrijalac Mihail Tereščenko, koji je nastavio da vodi sličnu politiku, ali u uvijenoj formi i sa drugačijim odnosom prema javnosti. Povoljna novost za srpsku vladu ogledala se u potezu novog šefa ministarstva da prvu posetu napravi Spalajkoviću, te izjavi kako „želi učiniti sve za Srbiju i u svakoj prilici zastupaće njene interese” . I u telegramu notifikacije Krfu, on je uveravao u simpatije i nameru Privremene vlade da produži borbu do konačne pobede. Zbog političkog neiskustva Tereščenka, Spalajković je mislio da može postići veći uticaj na njega i kako će uspeti da ga usmeri na „pravu stranu”.

Poslanik Miroslav Spalajković sa suprugom dok je službovao u Rusiji, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv SANU, Iz knjige, „Veliki pokrovitelj pravi saveznik“, Fejsbuk, Vikipedija...

Preporučio mu je da se za balkanske stvari oslanja na srpsku vladu, što će ga „sačuvati od pogrešnih koraka”. Inicijalno, uspeh je postigao odmah. Ministar je, na intervenciju Srbije, dao instrukcije i razgovarao sa savezničkim ambasadorima u pravcu održanja postojećeg stanja na Makedonskom (Solunskom) frontu.

Povod se lako može pretpostaviti. Konstantne žalbe Velike Britanije na teškoće sa pomorskim transportom ljudi i ratnog materijala dobile su epilog na međusavezničkom savetovanju u Parizu, 5. maja. Neuspeh prolećne ofanzive generala Saraja utvrdio je britanski državni vrh u odluci da povuče jednu diviziju i dve brigade konjice sa Balkana. Pred kompromisom za svrgavanje grčkog kralja, Francuska nije uspela da spreči naum saveznice. Pobunili su se Rusija, Italija i Srbija. Vlada na Krfu uputila je državama Antante cirkular sa upozorenjem da ne prima odgovornost za „strašne posledice” takvih odluka po moralno stanje srpskih trupa. U njemu je molila da se odustane od nameravane mere i da se jedinice održe na nivou utvrđenom na Rimskoj konferenciji, kad se već zbog „opšte teške situacije” front ne može pojačati i „dok se stanje u Rusiji ne bi konsolidovalo te da ova može odgovoriti svojoj dužnosti”.

* * * * * * * * * * *

Unutrašnja anarhija i vojni neuspesi krnje ugled Petrograda

REGENT ALEKSANDAR, istovremeno sa akcijom vlade,,  je uputio zahtev generalu Aleksejevu da ne dozvoli slabljenje efektive u Makedoniji. Pored „sudbonosnog značenja” za srpsku vojsku, nepovoljno rešenje je u perspektivi stvaralo opasnost i za položaj na rusko-rumunskom bojištu. Aleksandar je podsetio i da potpuno podržava ideju Aleksejeva o ofanzivi sa „Dunavskoga i Solunskog fronta”, koja bi „slomila Bugarsku” . I pored dobre volje, obraćanje Rusiji nije puno vredelo. Kategorični protesti Privremene vlade ostali su bez odziva na sprovođenje odluke britanskog vrha za povlačenje dela trupa.
Uz rusku pomoć, bez obzira na pređašnji neuspeh, na savezničkoj konferenciji u Parizu (25-26. jula) učešće je sa savetodavnim glasom uspela da dobije i Srbija. Velika Britanija je na tom skupu pokušala, pod opravdanjem nemogućnosti ofanzive sa Jugozapadnog ili Rumunskog fronta - kao uslov za nastupanje sa juga Balkana, da provuče zahtev za povlačenje još jedne divizije iz Soluna. Novo slabljenje Istočne armije sprečilo je oštro protivljenje Rusije, Francuske i Srbije. To je bio krajnji domet akcije u korist Makedonskog fronta tokom 1917. godine. Savezničke pozicije u narednim mesecima ostale su nepromenjene, a inicijative su se vrtele u krug. Za novembar se spremala nova konferencija u Parizu, gde je učešće sa ruske strane, uz blagonaklonog Tereščenka, trebalo da uzme general Mihail Aleksejev, što je zbog njegovih stavova bilo dobro za srpske interese. Postojale su indicije da će Francuzi, uz pomoć ruskog generala, pokušati da sprovedu plan za ofanzivu sa Balkana. Izbijanje Oktobarske revolucije omelo je ispunjenje zamisli. Na Solunskom frontu „do daljnjeg” ostale su snage dovoljne samo za defanzivne ciljeve. 

TOKOM 1917. GODINE sve više se postavljalo pitanje koliko Srbija može da računa na pomoć Rusije. Unutrašnja anarhija i vojni neuspesi, praćeni aktivnom agitacijom boljševika, krnjili su njene međunarodne pozicije. Stanje na Istočnom frontu karakterisala su dezorganizacija, nesnabdevenost i sveopšti pad discipline. Opozicija generala Aleksejeva „demokratizaciji” vojske i pokušaj da uvede strožiju disciplinu rezultirao je njegovom smenom, početkom juna. Ruska vojska nije imala snagu da se u direktnom boju izbori ni protiv oslabljenog protivnika. Letnja ofanziva, nazvana po ministru vojnom, budućem premijeru Aleksandru Kerenskom, posle početnih uspeha, praćenih čestitkom Pašića, u nastavku je doživela debakl. Neprijatelj je u kontraudaru probio front, zauzeo delove Galicije i Bukovine na jugu, a septembra i grad Rigu na severu. U pozadini, uporedo sa vojnim operacijama, boljševici su tokom 16. i 17. jula organizovali masovne proteste... Neuspešni pokušaji reorganizacije oružane sile i odbijanje Privremene vlade da preduzme energične mere protiv unutrašnjeg neprijatelja, izazvali su tokom prve polovine septembra i pokušaj glavnokomandujućeg, generala Lavra Kornilova, da izvrši državni udar radi uspostavljanja vojne diktature. Kerenski je uspeo da odgovori izazovu i pobedi protivnika, upravo zahvaljujući pomoći krajnje levih elemenata. Ulazeći u prećutni sporazum, između ostalog i sa boljševicima, on im je otvorio put za preuzimanje vlasti.

Preporučujemo

Društvo

0 11

RATNA POZORNICA BEOGRADSKE OPERACIJE: Bitka koja je ušla u svetsku istoriju Drugog svetskog rata

23. 10. 2024. u 09:21

Društvo

0 0

U BEOGRAD SE VRATIO ŽIVOT I SLOBODA: Navršilo se 80 godina od velike bitke za prestonicu

22. 10. 2024. u 18:00

Društvo

0 3

MISTERIJA TREĆEG METKA: Kontroverze i nedoumice u Marseljskoj tragediji 9. oktobra 1934.

16. 10. 2024. u 22:00

Društvo

0 1

IZ BEOGRADA ATENTATORIMA JAVLjENO DA ALEKSANDAR NEĆE NOSITI PANCIR: Svetski špijun koji je promenio noćni život glavnog grada

16. 10. 2024. u 21:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije