CRVENA ARMIJA REŠAVA ODLUČUJUĆU BITKU ZA SRBIJU: Prvi nagoveštaji razlaza na relaciji između Beograda i Moskve

U RAZGOVORIMA sa Staljinom sklopljen je sporazum o načinu ulaska Crvene armije u granične predele Jugoslavije.

Dogovor o podeli sveta na Jalti: Čerčil, Ruzvelt i Staljin, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Tito se tog dela razgovora sećao na sledeći način: "Jedna od prvih stvari o kojoj smo diskutovali bilo je pitanje zajedničkih operacija između naših dveju vojski. Bilo je to u njegovoj kancelariji u Kremlju... Dalje, dogovorili smo se koliki dio Jugoslavije da se oslobodi zajedničkim snagama, dokle njihove trupe idu, a dokle naše i konačno koliko vremena njihove trupe da ostanu kod nas. Tu smo utvrdili da nam oni daju kao pomoć za oslobođenje Beograda jedan tenkovski korpus, a da zatim njihove snage napuste Jugoslaviju, pošto bude oslobođen Beograd i time bude učvršćeno njihovo lijevo krilo za napad na Budimpeštu. Poslije ovih razgovora zajednički smo napisali kominike, u kome je gornji sporazum preciziran..." Taj dogovor je dodatno operacionalizovan u Krajovi 5. oktobra 1944. Iz naredbi koje je J. B. Tito uputio iz Krajove vojnim komandantima bilo je jasno da su operacije Crvene armije i NOVJ u Srbiji bile usaglašene.

Poziv Crvenoj armiji da zakorači i na prostor Jugoslavije iz međunarodnih razloga definisan je kao sovjetska "molba". Time je učinjen presedan koji je i druge saveznike politički i vojno obavezivao. Saglasnost za ulazak na teritoriju Jugoslavije tražena je od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije, a ne od kraljevske vlade u izbjeglištvu. Tim "formalnim činom" Sovjetski Savez je dodatno pojačao međunarodnu poziciju Tita i pokreta na čijem se čelu nalazio i posredno priznao novu Jugoslaviju. [...]

KASNIJE, PRISEĆAJUĆI se boravka u Moskvi, Tito je prvi susret sa Staljinom opisivao kao "vrlo hladan", na momente "mučan". Osnovnim razlogom za to smatrao je pojedine telegrame koje je tokom rata dostavljao Kominterni. "...Staljin me je počeo da uvjerava kako treba da vratimo kralja Petra na prijestolje. Meni prosto krv udari u glavu, kako može da nam to savjetuje. Pribrao sam se, pa sam mu odgovorio da je to nemoguće, da bi se kod nas narod pobunio, da je on u Jugoslaviji oličenje izdaje, da je pobjegao i ostavio narod u najtežim časovima, da je dinastija Karađorđević omražena u narodu zbog korupcije i terora. Staljin ćuti pa mi onda reče kratko:

- Ne morate ga vratiti za sva vremena. Privremeno, pa mu poslije udarite u zgodnom trenutku nož u leđa... Staljin ćuti, pa mi onda postavlja direktno pitanje:

- Recite mi vi, Valter, šta bi vi radili ako bi se Englezi zbilja silom iskrcali u Jugoslaviji?

Ja sam mu odgovorio da bismo im dali najodlučniji otpor. Staljin je ćutao. Očigledno da mu se ovaj odgovor nije dopao..."

Sećao se da su Staljinove procene, zasnovane na nedovoljnom poznavanju jugoslovenskih prilika, bile različite od njegovih stavova kada je u pitanju precenjivanje snage buržoazije u Srbiji i spremnost da se kralj Petar II privremeno prihvati. Nezavisno od toga, Titov boravak u Moskvi predstavljao je de fakto priznanje narodnooslobodilačkog pokreta i izvedene revolucionarne smene vlasti.

Prvi susret Tita i Staljina je bio "hladan i mučan“, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Neznatno po odlasku J. B. Tita iz Moskve dva događaja od važnosti za dalji razvoj prilika u Jugoslaviji gotovo da su se slila u jedan. Na sastanku održanom u Moskvi 18. oktobra 1944. vlade SSSR i Velike Britanije "saglasile" su se "da u Jugoslaviji vode zajedničku politiku u cilju koncentracije svih snaga u borbi protiv Nemaca koji se povlače i u cilju rešavanja unutrašnjih teškoća Jugoslovena putem ujedinjenja jugoslovenske kraljevske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta". U Moskvi je dogovoreno da politički uticaj Moskve i Londona u Jugoslaviji bude podjednak. Time je najdirektnije "otvoren" prostor za novi sporazum Tita i Šubašića. Ali samo dva dana kasnije, 20. oktobra 1944, bilo je jasno da je britanska politika jednakog političkog uticaja u Jugoslaviji poražena. Pobeda u Beogradskoj operaciji bila je zajednički trijumf Crvene armije i Narodnooslobodilačkog pokreta u borbi protiv fašizma. Tim činom partizanski pokret je dobio odlučujuću bitku za Srbiju.

* * * * * * * *

TITO TRAŽI DOZVOLU DA AMNESTIRA "HRVATSKE DOMOBRANCE"

U DANIMA KOJI su neposredno sledili, J.B. Tito se 29. oktobra 1944. godine pismom obratio sovjetskom državnom i partijskom vrhu skrećući pažnju na ekcese koji kvare dobre političke odnose i vojnu saradnju. Po svemu sudeći, ukazivanje na pljačku, devastiranje imovine, ignorisanje organa narodne vlasti, nedisciplinu, "nezgodne postupke" pojedinih pripadnika Crvene armije Tito je smatrao svojom "komunističkom dužnošću". Skrenuo je pažnju Staljinu na "mnogobrojne nezgodne postupke" nekih vojnika i oficira Crvene armije, uz napomenu da to "našoj vojsci i našem narodu pada teško na srce, s obzirom na to što naš narod i vojska obožavaju Crvenu armiju, idealizuju je". Tito je smatrao da ekcesi nastaju kao posledica činjenice da prilikom ulaska u Jugoslaviju delu crvenoarmejaca nije rečeno "da Jugoslavija nije ni Rumunija, ni Mađarska, pa ni Bugarska, već zemlja koja je od prvih dana, još pre napada na Sovjetski Savez, dala snažan otpor nemačkim i drugim okupatorima". Ponašanje kao da je u pitanju neprijateljska zemlja, mešanje u unutrašnja politička pitanja, oslobađanje zatvorenika koje je uhapsio narodnooslobodilački pokret, zaposedanje fabrika, demontaža mašina i odnošenje alata neki su od incidenata na koje je Tito skretao pažnju. Pri tom je isticao da se nova Jugoslavija jedino može osloniti na SSSR i njegovu "efikasnu pomoć". Na isti način istupao je i Milovan Đilas.

Sovjetsko rukovodstvo na čelu sa Staljinom 1946. godine, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

U odgovoru koji je datiran 31. oktobra 1944. Staljin je podsećao na velike žrtve i napore koje ulaže Sovjetski Savez da bi pomogao novoj Jugoslaviji i da otuda "poražava činjenica da se pojedinačni incidenti i greške pojedinih oficira i boraca Crvene armije kod vas generalizuju i primjenjuju na celu Crvenu armiju".

STALjIN JE PRIMEDBE doživljavao kao uvrede armije koja "pomaže da proterate Nemce i koja krvari u borbama protiv nemačkih osvajača"... Navedeno, kako se pokazalo, nije bila samo "epizoda", već "slučaj" koji neće biti lako prevladan u odnosima dva politička i državna rukovodstva.

Kontakti su u novembru i decembru 1944. postali intenzivniji. Titovo pismo Staljinu i Molotovu, upućeno 12. novembra 1944, izražavalo je zahvalnost zbog saveta da budu amnestirani četnici Dragoljuba Mihailovića. Tito je isticao da je savet "politički od ogromne važnosti" i da doprinosi ne samo unutrašnjoj konsolidaciji zemlje već ima i međunarodni značaj. U skladu sa tim pisao je da smatra važnim da amnestija bude data i "hrvatskim domobrancima", kao i svima drugima koji polože oružje. Takvi stavovi govorili su u prilog teze da je Tito dobro razumeo međunarodni kontekst i uklopio se u njega...

Neposredno posle toga Tito je zahvalio Sovjetima na datom oružju, tražio je nove kontingente naoružanja, iskazivao nadu da će Sovjeti uputiti svoje vojne stručnjake neophodne u procesu preoružanja, reorganizacije i formiranja savremene armije, čestitao rođendan vođi svih komunista sveta. Odlazak delegacije NKOJ u Moskvu početkom januara 1945. i razgovori koje je njen šef Andrija Hebrang imao sa J. V. Staljinom bili su nesumnjiv znak da su odnosi jugoslovenske revolucionarne vlade i sovjetskog državnog vrha uzdignuti na viši nivo... Deo razgovora ticao se etapnog formiranja Balkanske federacije čije bi članice bile Jugoslavija, Bugarska i Albanija.

* * * * * * * *

APSOLUTNO UVAŽAVANjE VOĐE KOMUNISTA ČITAVOG SVETA

PRIVREMENA VLADA Demokratske Federativne Jugoslavije formirana je 7. marta 1945. Njenim nastankom prestao je dotadašnji paralelizam vlada. Tito je uvažio sugestije Londona da u vladu uđe Milan Grol sa ciljem da u njoj bude i jedan istaknuti predstavnik srpskog građanstva. Sovjeti su, opet, Grola smatrali velikosrbinom, pristalicom monarhije i političarem koji će sputavati rad vlade. Konačni sastav Privremene vlade DFJ, u kojoj su komunisti držali sve ključne resore, bio je zasnovan na vlastitim procenama KPJ i nije bio posledica "konsultovanja" sa SSSR. Takvo "samostalno" ponašanje jugoslovenskih komunista bilo je kritikovano u Moskvi koja je očekivala obavezno "konsultovanje" po svim pitanjima. U skladu sa tim, i prvo obraćanje predsednika Privremene vlade DFJ Josipa Broza Tita ocenjeno je u Moskvi kao "ne baš sasvim zadovoljavajuće" i "bezbojno". Za delove "Deklaracije" koji su govorili o doprinosu SSSR isticano je da ne odgovaraju stvarnim činjenicama i da "prećutkivanje" neće doneti koristi demokratskoj Jugoslaviji.

Ulazak Crvene armije u oslobođeni Beograd , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

U odgovoru na sovjetske kritike Politbiro CK KPJ i Josip Broz Tito su 15. marta 1945. još jednom istakli da "za Jugoslaviju postoji samo jedan put: ići samo sa Sovjetskim Savezom i pod njegovim rukovodstvom". Tom prilikom je napomenuto da će ubuduće sva pitanja biti rešavana tako što "ćemo se savjetovati sa Vama". Najvećom greškom ocijenjeno je "prećutkivanje u Deklaraciji ogromne oslobodilačke uloge, političke i materijalne pomoći našoj zemlji od strane Sovjetskog Saveza". Greškom je smatrano i nedovoljno informisanje SSSR o "jugoslovenskim mjerama i namjerama". [...]

Tokom 1945. i u prvim mesecima 1946. godine odnosi Tita i Staljina bili su u znaku apsolutnog uvažavanja autoriteta "vođe komunista čitavog sveta" i oslanjanja na SSSR kao najbližeg ideološkog, političkog i ekonomskog saveznika. Kontakti su održavani putem neposredne prepiske Tita i Staljina, preko partijske prepiske i veza KPJ i SKP(b), državnom linijom saradnje, u sferi ideologije gde je Staljinov autoritet bio neprikosnoven. Izvesni nesporazumi oko ponašanja sovjetskih oficira i stručnjaka, zahteva za konsultacijama, ekonomskoj saradnji po "svetskim cenama" svesno su potiskivani. Nije bilo ni kritičkih opservacija o odnosima koji vladaju u komunističkom pokretu i između zemalja u kojima se izgrađuje socijalizam (SSSR i zemlje "narodne demokratije"). Uočljivo je da je u tom periodu gotovo sasvim iščezlo Staljinovo nezadovoljstvo jugoslovenskim partijskim i državnim rukovodstvom.

SLEDEĆI SUSRET Josipa Broza Tita i Josifa Visarionoviča Staljina usledio je tokom boravka jugoslovenskog predsednika u Moskvi od 5. do 17. aprila 1945. Tito je 11. aprila 1945. potpisao Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoći i posleratnoj saradnji između SSSR i Jugoslavije. U pitanju je bio međunarodni pravni akt koji je, istovremeno, bio temelj jugoslovenske spoljne politike i osnova međunarodne nezavisnosti nove Jugoslavije. Počivao je na principima koje je afirmisala saveznička antifašistička koalicija i bio je osnova na kojoj su SSSR i zemlje "narodne demokratije" temeljile svoju bezbednost u posleratnoj Evropi. Za samog Tita oslon na SSSR bio je način da u budućnosti jugoslovenski narodi obezbede "svoj slobodni razvoj", a potpisani ugovor "osnova mirnog izgrađivanja naše budućnosti" i ostvarenje "težnji da jugoslovenski narodi žive u tijesnom prijateljstvu sa velikim sovjetskim narodom". Ostala je nepoznanica o čemu je sve J. B. Tito razgovarao sa svojim domaćinima.

Tito je u Moskvi dobio počasti koje prema protokolu pripadaju stranim državnicima. U njegovu i čast jugoslovenske vladine delegacije J. V. Staljin je priredio ručak kome je prisustvovao ceo sovjetski državni vrh (J. V. Staljin, V. M. Molotov, A. I. Mikojan, L. P. Berija, G. M. Maljenkov, L. M. Kaganovič i drugi). Tita je primio i predsednik Prezidijuma vrhovnog Sovjeta SSSR M. I. Kalinjin. Veoma škrti izvori govore da su tokom posete potvrđeni srdačni odnosi, iskazana nada da će potpisani ugovor doprinieti slomu nacističke Nemačke i "poslužiti" uspostavljanju "čvrstog mira i sigurnosti u Evropi"...

Ugovor je smatran doprinosom jedinstvu "slobodoljubivih naroda" i pouzdanom osnovom za dalji razvoj ekonomskih odnosa, kulturne saradnje, prijateljstva, bezbednosti...

* * * * * * * *

ČERČIL ODUSTAJE OD TRKE ZA UTICAJEM U JUGOSLAVIJI

O MOGUĆEM SADRŽAJU razgovora koje je Tito imao u Moskvi malo se šta moglo naslutiti i iz informacija kojima su raspolagale zapadne diplomate u Beogradu i Moskvi. Kao i prilikom Titove prve posete SSSR, Zapad je bio iznenađen i zatečen. U Londonu je ta poseta doživljena kao jasno opredelenje Jugoslavije da napusti "ravnotežu" uspostavljenu kroz "politiku kompromisa" i svrsta se uz SSSR. Britanci su smatrali da poseta ima "vojni i politički karakter". V. Čerčil je zaključivao da "nema svrhe utrkivati se sa Rusijom u pružanju maksimalne pomoći maršalu Titu". On je smatrao da treba prepustiti da se Tito ubuduće "oslanja pre svega na Sovjetski Savez".

Analizirajući raspoložive činjenice, američki ambasador u Moskvi Hariman je potencirao da je to Titova "prva poseta ovde kao stranog zvaničnika" i da otuda i za Moskvu ona ima funkciju značajne "političke demonstracije" i svojevrsnog priznanja.

Tito, general Ficroj Meklajn i maršal Tolbuhin u oslobođenom Beogradu, Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Hariman je zaključivao da kraj rata naprosto nameće potrebu da se u okviru "neposrednih konsultacija između sovjetskih vođa i Tita" razmotri nekoliko hitnih pitanja "u vezi sa Titovom spoljnom politikom". Kao moguće teme razgovora Staljina i Tita, Hariman je na prvo mesto stavljao "vrlo bitno pitanje" austrijske Koruške. Pretpostavljao je da druga važna tema Titovih razgovora u Moskvi može biti vezana za prilike u Julijskoj krajini (Venecija Đulija). Iz analize sovjetske štampe, Hariman je zaključivao da je sporazum Čerčila i Staljina iz oktobra 1944. sve manje prihvatljiv za Moskvu i da otuda i tema o južnoslovenskoj federaciji, koju bi činili Makedonija, Bugarska, Jugoslavija i Albanija, može biti jedno od važnih pitanja u razgovorima Staljina i Tita.

O JUGOSLOVENSKOM ZAHTEVU da se obrazuje "savez" Jugoslavije i SSSR koji bi bio sličan anglo-sovjetskom sporazumu iz maja 1942. Hariman je saznao od Višinskog 9. aprila 1945. i o tome odmah izvestio Vašington. Hariman je napominjao da je smisao saveza "borba protiv agresije" i da on, prema dobijenim informacijama, neće biti u sukobu sa načelima "svetske organizacije".

Britanski ambasador Stivenson je krajem aprila izveštavao iz Beograda o Titovim utiscima da je poseta Moskvi "vrlo dobro protekla"... I "britanski čovek" u vladi Demokratske Federativne Jugoslavije Ivan Šubašić smatrao je da potpisani sporazum ne znači da je politika Jugoslavije isključivo orijentisana prema SSSR.

Tito potpisuje ugovor o prijateljstvu i saradnji sa Sovjetskim Savezom , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Na kraju, ostaje činjenica da je Tito po povratku iz Moskve na sastanku Politbiroa CK KPJ od 23. aprila 1945. bio izrazito optimistički raspoložen. "Sjajno su nas primili. SSSR će nas pomoći u svakom pogledu. Ugovor je u SSSR ima(o) ogroman odjek. Narod SSSR voli Jugoslaviju."

Averal Haroman, američki ambasador u Moskvi , Foto Profimedija, Dokumentacija „Novosti“ i „Borba“, Arhiv Jugoslavije, Muzej Jugoslavije, Vikipedija i Fejsbuk

Govoreći 10. juna 1945. na vanrednom zasedanju predsedništva AVNOJ, Tito je potpisivanje ugovora označio kao rezultat davnašnjih težnji naroda "koje su izražene u dugotrajnoj borbi naroda kroz 25 godina". Nenarodne režime je optužio za pokušaje da Jugoslaviju "što više izoluju od pravih prijatelja" i označio da je vlada DFJ svojom "prvom dužnošću" smatrala potrebu da osigura zemlju od sličnih "katastrofa" koje onemogućavaju mirni razvitak i izgradnju. Tito je posebno naglasio da potpisivanje Ugovora o uzajamnoj pomoći, prijateljstvu i posleratnoj saradnji, kao pravo jugoslovenskih naroda stečeno u ratu, nije naišlo na razumevanje Zapada. Takvo držanje dojučerašnjih saveznika on je upozoravajuće označio nepravdom koja se "duboko usađuje u dušu naših naroda i vrlo se teško zaboravlja". [...]

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije