PRAVOSLAVNA crkva, iako sastavljena od više (ukupno 14) autokefalnih crkava, jedinstvena je u dogmatskom i kanonskom smislu, jer je "Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine" (1. Tim. 3, 15).

Komentari (2)

Milos

22.01.2023. 15:09

Satanizam iz USA na celu sa CIA se zestoko trudi da unisti sve duhovne i moralne vrednosti u ostatku sveta i prenese njihov bolesni sistem vrednosti. Iskreno se nadam da nikada u tome nece uspeti.

MILAN LEKIĆ

22.01.2023. 18:56

Добар текст у целини са малом датумском грешком која захтева добронамерну исправку због додатног разјашњења односа Српске Цркве са Цариградском патријаршијом. Године 535. основана је Јустинијана прима Цариградске патријашије (ЈПЦП) а не Охридска архиепископија Цариградске патријаршије (ОАЦП), која је уздигнута 1018. године. У борби за патријаршијски престо после пада Цариграда 1204. Д. Хоматијан и његов савременик Јован Апокавк епископ Наупактоса који се спомиње у тексту, неоправдано су оспоравали титулу „васељенског патријарха“, Михајла IV Атерианоса (1206-1212) коју је овај преузео од свог претходника Јована X Каматероса (1198-1206). „Латинско царство“, забранило је унутар зидина Константинопоља коришћење титуле „цариградског патријарха“, али су је сви патријарси током изганства у Никеји редовно користили. Титула „васељенског патријарха“, иначе, уведена је после Халкедонског сабора 451. Око ње, сем у време папе Гргура Великог који се јогунио није било спорова све до католичке шизме 1054, затим пада Источноромејског Царства 1453., а посебно после Тридентског сабора, када је из познатих разлога то питање проблематизовано позивањем на лажну Константинову даровницу. Из Папских биографија (Liber pontificalisa, прво и друго издање) знамо да ни на једном екуменском сабору није забележено присуство римских епископа (папа) што је најтврђи доказ да Римска црква прије 1204. није могла имати апсолутно никакав утицај на источној обали Јадрана. Српска Црква је недавно, оправдано, омогућила аутономију-аутокефалију својој епископији О.А. на простору Северне Македоније зато што та територија није била у саставу Србије (Српске земље Далмације, Босне, Захумља, Травуније и Раса) у тренутку проглашења њене аутокефалије СПЦ на, Васкрс 1220. Тачније, тада су од некадашње ОАЦП под јурисдикцијом СПЦ остала сједишта и Јустинијане приме (Царичин Град) и Јустинијане секунде (Улпијана, Грачаница) која је Немања раније добио као поклон од цара Манојла Комнена, као и Призрен и Милеје скадарске. Признање аутокефалије „Цркве Охридске архиепископије у Сев. Македонији“ (којој СПЦ уступа на коришћење своје храмове) је славе вредан канонски потез СПЦ поздрављен и од Руске цркве. Тим чином, премудрим, Светосавска црква сведена је на територију из времена свог оснивања, чиме је блокирана свака идеја паписта из Константинопоља и њихових спонзора у Берлину, Риму, Лондону и Вашингтону да би се у Босни, Црној Гори, Далмацији и на Косову могао применити „украјински“ модел разбијања њене вјековне структуре која са Светосављем, косовским и видовданским заветима представља нераскидиве кохезионе принципе свесрпског духовног јединства.