Feljton

PRVE PRIČE O POREKLU PORODICE: Progonila ga je priča roditelja da su njegovi prapreci prešli u islam da bi sačuvali imetak

Радован Поповић

24. 07. 2020. u 21:15

JUNAK ove priče rodio se jednog tmurnog dana u poslednjoj nedelji aprila 1910. godine. Padala je dosadna proletnja kiša, a potoci sa padina ovog rudarskog naselja nosili su prljavštinu i uginulu živinu.

ПРВЕ ПРИЧЕ О ПОРЕКЛУ ПОРОДИЦЕ: Прогонила га је прича родитеља да су његови прапреци прешли у ислам да би сачували иметак

Foto Dokumentacija "Novosti"

Paši i Aliji Selimović, upravo tada, 26. aprila, rodio se sin Mehmed, potonje Meša, pisac koji će tek u poznim godinama doživeti počasti i slavu. Bio je viši od ostale dece - za glavu. Odrašće u tuzlanskoj mahali, i tu će čuti i prve priče o svome poreklu i one će se duboko urezati u njegovo pamćenje. Sam će tu svoju muku o poreklu zapisati i javno saopštiti:

"Moji su svi iz Bileće i sada ima tamo Selimovića, u gradu Bileći. Bili su bogataši. Djed mi je bio, i preci uopšte bili su zlatari... Otac je bio posjednik... Živio je lako, lagodno, dosta neodgovorno. On je prototip za Hasana u 'Dervišu', to je moj otac... On nije čovjek knjige uopšte. On je čovjek od akcije, dosta avanturista, jedan vedar čovjek, sposoban, ali izdržljiv... Živio je uglavnom od prodavanja imanja... Volio je konje, automobile, volio je žene, volio lov, piće, društvo. Veliki veseljak... On je bio apsolutni gospodar. Mi smo smjeli ući u sobu njegovu samo dvaput godišnje, na dva praznika. I to se uđe, pokloni se..."
I DOK je oca obožavao (sam je na njega i fizički i psihički ličio), Meša je sa puno nostalgije govorio o majci, koja je imala vidnog uticaja na njegovo duhovno formiranje, pre svega u tradiciji dobre muslimanske kuće.
"Majka je živjela za oca... ona je obožavala tog čovjeka... Bila je jedno petnaestak-dvadeset godina mlađa od njega, ali ona je znala za život samo preko njega... A kad je otac umro, ona je jednostavno prestala da živi... Ona je bila dosta tiha, povučena. Ona je vjerovala, klanjala je stalno..."
Gligor, kako su Aliju sugrađani zvali, bio je izuzetno snažna ličnost - ulivao je strahopoštovanje bilo gde da se pojavio. Osnovao je prvu špediciju u Tuzli - imao je štajerske konje i bavio se prevozom majevičkog uglja.
Njihove kćeri Mulija (1908), Safija (1916) i Fadila (1922) među prvima su se u Tuzli evropski oblačile.
Aliju su Tuzlaci smatrali odvajkada dođošem. Zvali su ga - seljakom. On za to nije mario.

IZMEĐU ZMAJA I JAKŠIĆA

U ZAKLjUČNOM delu diplomskog rada Meša piše: "I kad bi hteli da rezimiramo sve što smo naveli, i da povučemo glavnu razliku između njih, mogli bismo reći da je Zmaj pesnik domaće idile, jak u svojoj pripadnosti i neposrednosti izražaja, dok je Jakšić, nagonski boem, pesnik nemira i nezadovoljstva sa životom. A kad bi trebalo odlučiti se za jednog ili drugog, čovek bi se našao pred dilemom: da li da odabere prirodnost i čist osećaj, ili uznemirenu strofu jedne složene duše. I zaista, teško je reći koji je bolji: i jedan i drugi su jaki na svoj način."

DECA su rasla okružena ljubavlju majke Paše. Bila su vezana za majku, a i međusobno su se pazila. Njegovi drugovi iz mladih dana bili su, pre svih, Dejan Vujasinović (kasnije sveštenik) i Rade Popović... Bila je to, uglavnom tuzlanska sirotinja.
Mešini savremenici se sećaju: čitao je mnogo, oduvek. Naravno, najpre Andersenove bajke, potom Zmaj-Jovine pesme, romane Karla Maja, Dikensa, a onda Dostojevskog, koji ga je opčinio i kojem će se vraćati i u poznim godinama. Piše prvu pripovetku poput "Prvi put s ocem na jutrenje" Laze Lazarevića. Sestra Safija mu je rekla da je "to slučaj s ocem" njihovim, koji je na menicu izgubio ceo imetak i propao.
U ČETVRTOM razredu tuzlanske Gimnazije izdavao je školski list "Prvijenče" i u njemu je objavio svoju prvu priču. Svirao je gitaru, igrao fudbal, plivao. U školi je osvajao većinu nagrada za pismene sastave. Družio se, takoreći, isključivo sa Srbima. Jednostavno, progonila ga je priča koju je u kući svojih roditelja čuo: da su njegovi prapreci prešli u islam da bi sačuvali imetak... Smatrao je da će se na taj način vratiti svojim etničkim korenima.
Veliku maturu položio je školske 1928/1929. Bila je to poslednja generacija tuzlanske Gimnazije koja je na kraju školovanja dobila štitove, kao znak zrelosti. Bilo ih je svega četrnaest na maturi: srpsko-hrvatski ispitivao je Muharem Zubčević, istoriju i geografiju Radovan Jovanović, a matematiku Jovan Bijelić.
Između studija u Zagrebu i Beogradu, opredelio se, bez dvoumljenja, za Beograd.
U JESEN 1929. godine upisao se na Pravni fakultet. Te školske godine položio je crkveno pravo (6), diplomatsku i političku istoriju Srba, Hrvata i Slovenaca (kod Grgura Jakšića - 5), istoriju slovenskih prava (6), rimsko privatno pravo (6), teorijsku i narodnu ekonomiju (6), enciklopediju prava (4), rimsko obligaciono pravo (3) i istoriju prava Južnih Slovena (4).
Prava ga, očito, nisu oduševljavala. Početkom naredne školske godine, 21. novembra 1930, piše molbu rektoru Beogradskog univerziteta da mu dozvoli prelaz sa Pravnog na Filozofski fakultet i to iz ovih razloga:
"Mesto da se, prema sposobnostima i želji, upišem na Filozofski fakultet, upisao sam se na Pravni još prošle godine, samo zato što nisam mogao da se izdržavam stalno u Beogradu, i što prema tome nisam mogao redovno da posećujem predavanja na Filozofskom fakultetu.
Sad sam dobio mesto u Domu Beogr. Gajreta i imam mogućnost da se posvetim disciplini za koju osećam volju i ljubav, pa molim Gospodina Rektora da mi dozvoli prelaz..."
REKTOR Vladimir Ćorović odobrio je prelaz već 25. novembra. Dekanat Filozofskog fakulteta priznao mu je deo položenih ispita - dva semestra, mada je molilac tražio "makar jedan". U proleće 1931. godine polaže tri predmeta: latinski, istoriju i češki jezik. Ispitivali su ga Radovan Košutić, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović.
Naredne školske godine (1931/1932) Mehmed Selimović polagaće trinaest ispita: kod Pavla Popovića istoriju jugoslovenske književnosti, srednji vek (3), istoriju jugoslovenske književnosti kod Pavla Stevanovića (2), istoriju slovenačke književnosti kod Uroša Džonića (1), istoriju srpsko-hrvatskog jezika i staroštokavski dijalekat kod Aleksandra Belića (2), morfologiju slovenskih jezika kod Stjepana Kuljbakina (2), uvod u nauku o jeziku kod Branka Miletića (2), eksperimentalnu psihologiju i pedagošku psihologiju kod Borivoja Stevanovića (1).
NA STUDIJAMA su Mehmeda Sokolovića prijatelji iz Hercegovine prozvali Meša i to ime zadržaće sve do smrti. U fudbalskom klubu BUSK (Beogradski univerzitetski sportski klub) bio je jedan od viđenijih fudbalera - stasit momak, prefinjen tehničar, bio je omiljen među studentimaa. U Dalmatinskoj 37, gde se nalazio Dom beogradskog Gajreta "Osman Đikić", Meša će položiti i preostale ispite, među kojima i istoriju novije filozofije kod Dragiše Đurića.
Prvi deo diplomskog ispita iz jugoslovenske književnosti polagao je 16. juna 1933. godine pred komisijom: Pavle Popović, Veselin Čajkanović i Pavle Stevanović. Tema pismenog zadatka bila je "Jovan Jovanović Zmaj i Đura Jakšić kao liričari". Dobio je osmicu. Pavle Stevanović je na kraju zadatka zabeležio:
"Vrlo dobro napisano i vrlo dobro vođena paralela. Ima preteranosti u zaključcima, ali kandidat sam uviđa i konstatuje te preteranosti." Pavle Popović je bio oštriji u zapažanju: "Preteruje u "pravljenju stila", fraza..."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
POSLEDNJEG DANA U 2024. GODINI STIŽE NAM - CRNI MESEC: Astrološki fenomen donosi buru promena za 3 znaka Zodijaka

POSLEDNjEG DANA U 2024. GODINI STIŽE NAM - CRNI MESEC: Astrološki fenomen donosi buru promena za 3 znaka Zodijaka