FELJTON - VICEVI O SRPSKOJ ISTORIJI ŠIRENI MEĐU KOMUNISTIMA: Krleža je pisao i da su mladobosanci podržavali "krvavu politku" srpske vlade
U JUGOSLOVENSKOM društvu 1960-ih i 1970-ih jedno od važnijih mesta sukobljavanja srpskih i hrvatskih intelektualaca bio je način kako će se tumačiti različiti nacionalni doprinosi stvaranju Jugoslavije.
Označiti pojedinca ili grupu kao nacionalističku ili šovinističku, nasuprot socijalno svesnoj i klasno angažovanoj, imalo je izrazito negativnu konotaciju. U romanu Zastave Krleža opisuje Mladu Bosnu kao organizaciju kojoj je nacionalizam mnogo važniji od socijalne pravde. Krleža je pisao i da su mladobosanci podržavali „krvavu politku“ srpske vlade u Makedoniji tokom Balkanskih ratova. Ivo Andrić, pisac drugačijih pogleda na Jugoslaviju od Krleže, nije propustio da oseti značaj pitanja ideologije Mlade Bosne.
Andrić je Mladoj Bosni posvetio važne delove svog romana Na Drini ćuprija. Pokazujući da je svestan različitih pogleda i tumačenja, Andrić je te dileme predstavio u dijalogu dva višegradska studenta, jednog koji je insistirao na nacionalnom pitanju kao primarnom, Stikovića, koji se pozivao na Jovana Cvijića i Josipa Juraja Štrosmajera, i Heraka, koji je citirao centralnoevropske marksiste, Karla Kauckog i Avgusta Babela.
Dok je Herak insistirao na značaju prvobitnog ekonomskog oslobođenja eksploatisanih klasa i na sporednosti nacionalnog oslobođenja, Stiković je odgovarao: „sve je to tuđinska knjiška mudrost (…) stvari se ne razvijaju prema predviđanjima nemačkih teoretičara, ali zato idu u potpunoj saglasnosti sa dubokim smislom naše istorije“.
Stiković je verovao da su nestanak Turske i slabljenje Austrougarske pobede malih, demokratskih naroda i porobljenih klasa, kao i da su pobede na Kumanovu i Bregalnici najveće pobede napredne misli i socijalne pravde. Herak nije bio ubeđen da je to istina.
Kao i Krleža, ni Andrić nije ostavljao čitaoca u dilemi čijem je pogledu bliži.
Stiković je odgovorio Heraku: „ko ne vidi sada, taj neće nikada videti“. (Čini se da možemo postaviti legitimno pitanje: nije li Andrić svesno jednome sagovorniku u dijalogu dao srpsko, a drugome hrvatsko ime, posebno ako uzmemo u obzir ideje koje oni zastupaju?) Kao i u romanu Zastave, iznete ideje nisu bile neusklađene sa političkim shvatanjima autora. Kao stari mladobosanac, Andrić je strahovao od rehabilitovanja svog starog neprijatelja. Andrić je strahovao da će se ostvariti ono „što je pokojni Kalaj snevao“.
ODNOS prema Mladoj Bosni i prema rušenju Austrougarske u Hrvatskoj je često zavisio od odnosa sa Srbima i od stava prema Jugoslaviji. U vreme kada se zahuhtavao sukob srpskog i hrvatskog pogleda na Kraljevinu Jugoslaviju, Crnjanski je primetio da su pojedinci hteli da od Principa učine „Srbina - provincijalca, fanatika, šovena, koji je, tobože bio samo igračka u rukama šefa Obaveštajnog odseka srbijanskog generalštaba, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa“. Kako će se pokazati i kasnije tokom XX veka, svako razmimoiližanje između srpskog i hrvatskog pogleda na Jugoslaviju, donosiće i velikosrpsku perspektivu u pogledu na Mladu Bosnu. Nije pomoglo to što je ubrzo posle rata objavljeno jedno od retkih sačuvanih Principovih pisama koja pokazuje njegovu poziciju. U pismu prijatelju Princip se žalio na optužbe koje su stizale na njegovu adresu jer je bio član srpsko-hrvatskog udruženja u Sarajevu. Princip, koji je od strane srpske „radikalne“ omladine optuživan da nije Srbin, zabeležio je: „Mi smo se sa našom hrvatskom braćom solidarisali“, dok je druga struja, „opskuranti Jašini“ kako ih Princip naziva, bila protiv takve saradnje.
O ovakvom odnosu svedoči još jedan zanimljiv podatak. Hrvatski istoričar Josip Horvat napisao je knjigu Pobuna omladine 1911-1914 tokom 1960-ih. Knjiga, kojom dominira ton pun razumevanja za jugoslovenski nastrojene omladince u Hrvatskoj, prvi put je objavljena tek 2006. godine. Priređivač je zabeležio da u vreme kada je knjiga nastala, vreme „pada Rankovića, liberalizacije, ovih ili onih `liberalnijih` rukovodstava i skupina“, ali i u vreme Dekleracije o položaju hrvatskog jezika i Hrvatskog proleća, „Karađorđeva i postkarađorđevskoga terora“, za Horvata i njegovu knjigu o nevinom i romantičnom jugoslovenstvu „nije moglo biti nekog posebnog interesa“.
DVA istaknuta komunistička intelektualca pisala su o Mladoj Bosni i Sarajevskom atentatu. Veselin Masleša je završio svoju knjigu Mlada Bosna 1940. godine, dok je Vladimir Dedijer Sarajevo 1914 napisao 1965. godine. Oba dela nose jak pečat vremena u kojima su napisana. Kako je primetio Dominik Lakapra, svaki tekst pored svog dokumentarnog ima i „radni aspekt“. Čini se da je ključno pitanje sa kojim se istoričar suočava prilikom proučavanja izvora jeste pitanje šta je zapravo autor, imajući u vidu trenutak nastanka teksta i publiku kojoj je tekst bio namenjen, u praksi želeo da prenese. Važno je da istoričar bude svestan da politički angažovani tekstovi predstavljaju odgovor na neke konkretne okolnosti i da je važno razumeti kontekst(e) koji objašnjavaju te tekstove.
Robin Kolingvud je sa pravom insistirao na razumevanju fundamentalnih ishodišnih namera pisaca tekstova. Tvrdio je da je jedan od ključnih ciljeva interpretacije upravo razumevanje namera autora. Čini se da je poštovanje ovih „uputstava“ najbolji način kako bi mogli da razumemo Maslešu i Dedijera, tj. tek pažljivo iščitavanje pomaže da se razume kontekst u kojima su njihova dela nastala. I Masleša i Dedijer su zastupali zvaničnu politiku i poglede Komunističke partije u vreme kada su napisali svoja dela i zato je važno razumeti zašto i kako se menjao odnos jugoslovenskih komunista prema Mladoj Bosni i Sarajevskom atentatu, od neodređenog u radu Masleše do apsolutne glorifikacije u knjizi Vladimira Dedijera.
Masleša je završio svoju knjigu 1940. godine, kada je Kraljevina Jugoslavija, kao jedina evropska zemlja bez diplomatskih odnosa sa SSSR-om, tek počela uspostavljati odnose sa silom koja je imala izuzetan uticaj na rad jugoslovenskih komunista uoči Drugog svetskog rata. Tokom ovog sukoba jugoslovenski komunisti prigrlili su ideju da je srpska građanska i politička elita kriva za brojne probleme u Jugoslaviji. Kako je primetio Miloš Crnjanski bilo je to vreme kada je među jugoslovenskim komunistima bilo popularno pričati viceve o srpskoj istoriji.
U OVAKVIM uslovima je Veselin Masleša pisao o Mladoj Bosni. „Istorija je ono“, primetio je Jakob Burkhart jednom prilikom, „što jedna epoha smatra vrednim da zabeleži o drugoj“. Burkhartov pogled može poslužiti kao princip po kome se može analizirati Maslešino delo. Pisanje istorije može biti dijalog između prošlosti i sadašnjosti. Masleša je učinio upravo to. Njegova kritika Mlade Bosne bila je kritika stanja u savremenoj jugoslovenskoj politici. Nekoliko osobina Mlade Bosne oduzelo je šansu da mladobosanci dobiju potpunu Maslešinu blagonaklonost. Tokom istraživanja saznao je da je Kraljevina Srbija, čija je politička elita bila neprijatelj jugoslovenskih komunista, u očima mladobosanaca bila zemlja slobode, država u kojoj su vladali politički standardi kakve su sami želeli u BiH. Sloboda štampe i gotovo opšte pravo glasa, ali i postojanje institucije slobodnog seljaka nasuprot kmetskog sistemu, učinili su Srbiju veoma cenjenom u očima kako srpske tako i hrvatske omladine u Austro-Ugarskoj.
U oduševljenim mladobosanskim opisima sloboda i života u Kraljevini Srbiji bilo je i preterivanja, ali upravo ti opisi pokazuju nivo nezadovoljstva životom i stanjem u Austro-Ugarskoj. Odnosu mladobosanaca prema Kraljevini Srbiji, koji ukazuje na mnoge važne karakteristike Mlade Bosne, Masleša nije posvetio ni najmanje pažnje.
POLITIČKE SUPROTNOSTI
VESELIN Masleša je napisao svoju knjigu Mlada Bosna u vremenu obeleženom žestokim sukobima jugoslovenskih komunista i srpske političke elite koja je upravljala Kraljevinom Jugoslavijom, u vreme kada su revolucionarne tendencije jugoslovenskih komunista i političke ideje državnih vlasti bile dva pola političkog spektra.
SUTRA: SRBIJA KAO UTOČIŠTE ZA SLOBODU MIŠLjENjA
Preporučujemo
MERKELOVA PROGOVORILA O PUTINU: Jednu stvar posebno istakla - "Imao je osećaj za to"
BIVŠA nemačka kancelarka Angela Merkel opisala je u svojim memoarima prvi susret sa Donaldom Trampom, a takođe je govorila o ruskom predsedniku Vladimiru Putinu i Ukrajini. Odlomke iz knjige objavili su nemački mediji.
21. 11. 2024. u 11:45
RUSIJA POSTALA GLAVNI "IGRAČ" U EVROPI: Ovo se desilo prvi put od proleća 2022. godine
RUSIJA je u septembru prvi put od proleća 2022. postala glavni snabdevač gasom Evropske unije, prenosi RIA Novosti, pozivajući se na podatke Evrostata.
21. 11. 2024. u 11:32
MNOGI NE ZNAJU: Šta knez Mihailo pokazuje prstom
SPOMENIK knezu Mihailu Obrenoviću na Trgu republike postao je glavno gradsko sastajalište Beograđana i njihovih gostiju. Međutim, od mnogih ćete čuti da se sastaju ne kod Kneza već “kod konja”.
21. 11. 2024. u 09:47
Komentari (0)