ФЕЉТОН - ВИЦЕВИ О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ ШИРЕНИ МЕЂУ КОМУНИСТИМА: Kрлежа је писао и да су младобосанци подржавали "крваву политку" српске владе

У ЈУГОСЛОВЕНСКОМ друштву 1960-их и 1970-их једно од важнијих места сукобљавања српских и хрватских интелектуалаца био је начин како ће се тумачити различити национални доприноси стварању Југославије.

Иво Андрић са супругом Милицом Фото Аргхива ВН

Означити појединца или групу као националистичку или шовинистичку, насупрот социјално свесној и класно ангажованој, имало је изразито негативну конотацију. У роману Заставе Крлежа описује Младу Босну као организацију којој је национализам много важнији од социјалне правде. Kрлежа је писао и да су младобосанци подржавали „крваву политку“ српске владе у Македонији током Балканских ратова. Иво Андрић, писац другачијих погледа на Југославију од Крлеже, није пропустио да осети значај питања идеологије Младе Босне.

Андрић је Младој Босни посветио важне делове свог романа На Дрини ћуприја. Показујући да је свестан различитих погледа и тумачења, Андрић је те дилеме представио у дијалогу два вишеградска студента, једног који је инсистирао на националном питању као примарном, Стиковића, који се позивао на Јована Цвијића и Јосипа Јураја Штросмајера, и Херака, који је цитирао централноевропске марксисте, Карла Кауцког и Августа Бабела.

Док је Херак инсистирао на значају првобитног економског ослобођења експлоатисаних класа и на споредности националног ослобођења, Стиковић је одговарао: „све је то туђинска књишка мудрост (…) ствари се не развијају према предвиђањима немачких теоретичара, али зато иду у потпуној сагласности са дубоким смислом наше историје“.

Стиковић је веровао да су нестанак Турске и слабљење Аустроугарске победе малих, демократских народа и поробљених класа, као и да су победе на Куманову и Брегалници највеће победе напредне мисли и социјалне правде. Херак није био убеђен да је то истина.

Као и Крлежа, ни Андрић није остављао читаоца у дилеми чијем је погледу ближи.

Стиковић је одговорио Хераку: „ко не види сада, тај неће никада видети“.  (Чини се да можемо поставити легитимно питање: није ли Андрић свесно једноме саговорнику у дијалогу дао српско, а другоме хрватско име, посебно ако узмемо у обзир идеје које они заступају?) Као и у роману Заставе, изнете идеје нису биле неусклађене са политичким схватањима аутора. Као стари младобосанац, Андрић је страховао од рехабилитовања свог старог непријатеља. Андрић је страховао да ће се остварити оно „што је покојни Калај сневао“.

ОДНОС  према Младој Босни и према рушењу Аустроугарске у Хрватској је често зависио од односа са Србима и од става према Југославији. У време када се захухтавао сукоб српског и хрватског погледа на Краљевину Југославију, Црњански је приметио да су појединци хтели да од Принципа учине „Србина - провинцијалца, фанатика, шовена, који је, тобоже био само играчка у рукама шефа Обавештајног одсека србијанског генералштаба, пуковника Драгутина Димитријевића Аписа“.  Како ће се показати и касније током XX века, свако размимоилижање између српског и хрватског погледа на Југославију, доносиће и великосрпску перспективу у погледу на Младу Босну. Није помогло то што је убрзо после рата објављено једно од ретких сачуваних Принципових писама која показује његову позицију. У писму пријатељу Принцип се жалио на оптужбе које су стизале на његову адресу јер је био члан српско-хрватског удружења у Сарајеву. Принцип, који је од стране српске „радикалне“ омладине оптуживан да није Србин, забележио је: „Ми смо се са нашом хрватском браћом солидарисали“, док је друга струја, „опскуранти Јашини“ како их Принцип назива, била против такве сарадње.

О оваквом односу сведочи још један занимљив податак. Хрватски историчар Јосип Хорват написао је књигу Побуна омладине 1911-1914 током 1960-их. Књига, којом доминира тон пун разумевања за југословенски настројене омладинце у Хрватској, први пут је објављена тек 2006. године. Приређивач је забележио да у време када је књига настала, време „пада Ранковића, либерализације, ових или оних `либералнијих` руководстава и скупина“, али и у време Деклерације о положају хрватског језика и Хрватског пролећа, „Карађорђева и посткарађорђевскога терора“, за Хорвата и његову књигу о невином и романтичном југословенству „није могло бити неког посебног интереса“.

ДВА истакнута комунистичка интелектуалца писала су о Младој Босни и Сарајевском атентату. Веселин Маслеша је завршио своју књигу Млада Босна 1940. године, док је Владимир Дедијер Сарајево 1914 написао 1965. године. Оба дела носе јак печат времена у којима су написана. Како је приметио Доминик Лакапра, сваки текст поред свог документарног има и „радни аспект“.  Чини се да је кључно питање са којим се историчар суочава приликом проучавања извора јесте питање шта је заправо аутор, имајући у виду тренутак настанка текста и публику којој је текст био намењен, у пракси желео да пренесе.  Важно је да историчар буде свестан да политички ангажовани текстови представљају одговор на неке конкретне околности и да је важно разумети контекст(е) који објашњавају те текстове.

Робин Колингвуд је са правом инсистирао на разумевању фундаменталних исходишних намера писаца текстова. Тврдио је да је један од кључних циљева интерпретације управо разумевање намера аутора.  Чини се да је поштовање ових „упутстава“ најбољи начин како би могли да разумемо Маслешу и Дедијера, тј. тек пажљиво ишчитавање помаже да се разуме контекст у којима су њихова дела настала. И Маслеша и Дедијер су заступали званичну политику и погледе Комунистичке партије у време када су написали своја дела и зато је важно разумети зашто и како се мењао однос југословенских комуниста према Младој Босни и Сарајевском атентату, од неодређеног у раду Маслеше до апсолутне глорификације у књизи Владимира Дедијера. 

Маслеша је завршио своју књигу 1940. године, када је Краљевина Југославија, као једина европска земља без дипломатских односа са СССР-ом, тек почела успостављати односе са силом која је имала изузетан утицај на рад југословенских комуниста уочи Другог светског рата. Током овог сукоба југословенски комунисти пригрлили су идеју да је српска грађанска и политичка елита крива за бројне проблеме у Југославији. Како је приметио Милош Црњански било је то време када је међу југословенским комунистима било популарно причати вицеве о српској историји.

У ОВАКВИМ условима је Веселин Маслеша писао о Младој Босни. „Историја је оно“, приметио је Јакоб Буркхарт једном приликом, „што једна епоха сматра вредним да забележи о другој“.  Буркхартов поглед може послужити као принцип по коме се може анализирати Маслешино дело. Писање историје може бити дијалог између прошлости и садашњости.  Маслеша је учинио управо то. Његова критика Младе Босне била је критика стања у савременој југословенској политици. Неколико особина Младе Босне одузело је шансу да младобосанци добију потпуну Маслешину благонаклоност. Током истраживања сазнао је да је Краљевина Србија, чија је политичка елита била непријатељ југословенских комуниста, у очима младобосанаца била земља слободе, држава у којој су владали политички стандарди какве су сами желели у БиХ. Слобода штампе и готово опште право гласа, али и постојање институције слободног сељака насупрот кметског систему, учинили су Србију веома цењеном у очима како српске тако и хрватске омладине у Аустро-Угарској.

У одушевљеним младобосанским описима слобода и живота у Краљевини Србији било је и претеривања, али управо ти описи показују ниво незадовољства животом и стањем у Аустро-Угарској. Односу младобосанаца према Краљевини Србији, који указује на многе важне карактеристике Младе Босне, Маслеша није посветио ни најмање пажње.

ПОЛИТИЧКЕ СУПРОТНОСТИ

ВЕСЕЛИН Маслеша је написао своју књигу Млада Босна у времену обележеном жестоким сукобима југословенских комуниста и српске политичке елите која је управљала Краљевином Југославијом, у време када су револуционарне тенденције југословенских комуниста и политичке идеје државних власти биле два пола политичког спектра.

 СУТРА: СРБИЈА КАО УТОЧИШТЕ ЗА СЛОБОДУ МИШЉЕЊА 

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ДРОГА ИЗ ПАКИСТАНА ЛЕТИ ПРЕКО МОСКВЕ ЗА ЊУЈОРК: Иза сваке заплењене количине наркотика је низ бесаних ноћи и напорних операција

19. 06. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације