Feljton

FELJTON - IDEALI ZA KOJE VREDI ŽIVETI: Večiti mladić i buntovnik, zajedno sa mnogim intelektualcima, našao se tako ponovo na ulicama Beograda

Др Срђан Цветковић

02. 08. 2021. u 18:00

SRPSKI pokret obnove je zakazao demonstracije na Trgu republike za 9. mart zbog politike javnog servisa u kojem se sistematski napada opozicija kao izdajnička i sa zahtevom da urednici Televizije Beograd Dušan Mitević, Sergej Šestakov, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Slavko Budihna podnesu ostavke.

ФЕЉТОН - ИДЕАЛИ ЗА КОЈЕ ВРЕДИ ЖИВЕТИ: Вечити младић и бунтовник, заједно са многим интелектуалцима, нашао се тако поново на улицама Београда

Borislav Pekić u martovskim demonstracijama 1991. / Foto Iz knjige "Borislav Pekić portret buntovnika"

Policija je pokušala silom da razbije demonstracije, došlo je do masovnog sukoba u centru Beograda. U uličnim sukobima poginuo je pripadnik policije Nedeljko Kosović u Masarikovoj ulici kod "Beograđanke". Kosović je pao sa visine od pet metara, udarivši glavom u trotoar. Grupa od pedesetak milicionera stacioniranih na uglu ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša poteže automatsko oružje i puca rafalnim i pojedinačnim hicima prema demonstrantima kod "Londona".

Pogođeno je pet građana. Jedan od njih, 17-godišnji učenik Branivoje Milinović, zadobio je smrtonosnu prostrelnu ranu. U kasnim popodnevnim časovima policija upada u redakciju Studija B sa nalogom javnog tužioca da smesta prekine sa emitovanjem informacija zbog pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti. Studio B od 17.30 emituje cenzurisane vesti (uz titl koji objašnjava cenzuru). Vojska je u predvečerje na ulice Beograda izvele tenkove.

POLICIJA je zatim upala u Skupštinu Srbije i uhapsila Vuka Draškovića. Tokom noći i sutradan hapse se na desetine demonstranata. Grupa od dvadesetak poslanika štrajkuje glađu u Skupštini Srbije. U međuvremenu, na Terazije masovno pristižu studenti iz domova na Karaburmi i Zvezdari, a beogradski taksisti kruže u koloni centrom Beograda i trube. Policija, potpuno konfuzna, povlači se sa Brankovog mosta. Studentske kolone se sastaju kod Terazijske česme, Beograđani masovno izlaze na ulice. Počinje sa zasedanjem narodni Terazijski parlament.

Sledećeg dana oko tri ujutro okupljeni kod Terazijske česme usvajaju zahteve koji, uz one devetomartovske, uključuju i momentalno oslobađanje svih uhapšenih demonstranata. Iako su uspesi ovih demonstracija bili tek kozmetički taj dan je ipak bio inspiracija u desetogodišnjoj borbi građana Srbije protiv Miloševićevog režima. Mnogi se slažu da je teško uopšte prenaglasiti značaj 9. marta za demokratske procese u Srbiji, jer bez njega, smatraju, 5. oktobar se nikada ne bi ni dogodio.

TOKOM martovskih demonstracija u Beogradu 1991, iako već u godinama i prilično bolestan, smatrao je da mu je mesto na ulici, sa omladinom i ljudima koji su se iskreno i bezrezervno borili protiv autoritarnog režima Slobodana Miloševića. Protiv neslobode ali i ratova i sveopšte ekonomske i nacionalne propasti koja se spremala. Bio je ubeđen da su navodni socijalisti samo preobučeni komunisti, dojučerašnji boljševici, baštinici iste političke kulture i načina vladanja koji se sada lažno ogrću nacionalnim pa i nacionalističkim duhom. Tih dana bio je sa studentima na ulici, a povremeno je i govorio, u razna doba dana i noći. Davao je intervjue, radio na objedinjavanju opozicije i oštro napadao režim. Desilo se da se jednog od tih dana održavao redovni sastanak Odeljenja za jezik i književnost SANU. Sa mitinga je otišao na sastanak i po čitanju dnevnog reda kolegama objavio da studenti očekuju njihovu podršku. Sa sednice odeljenja SANU pojedini članovi su se uputili direktno ka Terazijskoj česmi.

O tome je kasnije novinaru "Demokratije" Draganu Beliću pričao: "Što se tiče mog angažovanja u plišanoj revoluciji ima za njega više razloga, od kojih su možda dva najpresudnija. Najpre - navika. Učestvovao sam u onim javnim (dok su do kraja 1945. opozicione stranke legalno delovale) i u onim tajno organizovanim gimnazijsko - studentskim otporima 1945, 1946. (pri terorističkom izbacivanju reakcionarnih učenika iz Treće beogradske gimnazije, među kojima sam dabome bio i ja). Jedina pobuna koju sam propustio bila je ona iz 1954. i žao mi je, tek sam izašao iz zatvora a za nju nisam znao i tu više ništa ne mogu da nadoknadim. (...) Bilo je prirodno da sa studentima budem i 1991, pošto sam se marta nagutao suzavca, tih nekoliko noći na svežem vazduhu bile su lekovite. A onda tu je i drugi presudniji razlog. Ovaj se bunt razlikovao od svih ostalih. U njemu, sem zanemarljivih incidenata, nije bilo nikakvih ideoloških predrasuda, fanatizma i nepomirljivosti. Bio je nevin, čist - savremen.

VEČITI mladić i buntovnik, zajedno sa mnogim intelektualcima, našao se tako ponovo na ulicama Beograda, protestujući protiv diktature. Išao je u protestne šetnje, sukobio se sa policijom u Takovskoj, pri opsadi televizije, zajedno sa Vidom Ognjenović dobio je i nekoliko udaraca pendrekom. Međutim, odmah posle toga govorio je na Terazijama. Rekao je kako je video prvi put mlade ljude koji se bore za pravdu, ljubav, sreću, ali bez fanatizma i predrasuda. Govorio je čak da je ono što što je tada video "kod česme" nadraslo sve što je lično doživeo u svom životu. Treće noći u samo svitanje govorio je studentima na Terazijama i reko da ono što mladi ljudi traže, traži svaki častan čovek u Srbiji.

U poslednjim danima predano se posvetio politici, tražeći neposrednu primenu moralističkih načela kritike, koja su obeležile njegov život i stvaralački književni opus. Pristao je da krajem 1991. kao građanski intelektualac bude kandidovan za narodnog poslanika na listi Demokratske stranke u Rakovici, nekada znamenitom radničkom predgrađu Beograda. Njegov poraz od radikalskog demagoga Vojislava Šešelja kao da je simbolično najavio pad, tumaranje i desetogodišnju propast srpskog društva. U listu "Demokratija", u čijem je uredništvu bio i imao stalne političke komentare a koji je baštinio tradiciju zabranjenog glasila Demokratske stranke 1945. pokušavao je da rečima i idejama deluje na svest srpskog naroda. U jeku te borbe u kojoj se činilo da tek ima šta da da, savladala ga je bolest s kojom se uporno nosio čitavog života.

PORUKE SLOBODE I POŠTENjA

BORISLAV Pekić preminuo je 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Njegov nesalomivi duh otpora neslobodi ostao je, međutim, da živi. Generacije mladih ljudi i danas se napajaju njegovim književnim delima neprolazne vrednosti, bistrim mislima i jasnom i doslednom kritikom totalitarnog jednoumlja Njegova dela odišu snažnom porukpm da su sloboda i poštenje ideali za koje se vredi živeti. Poruka je u njima uverljiva, tim pre, jer nije samo o tome pisao već je živeći i boreći se za ta načela bezrezervno davao sebe i prinosio ličnu žrtvu. Malo toga se promenilo: Borislav Pekić je svoj politički život počeo kao dečak na Terazijama 1945. godine raznoseći zabranjeni list "Demokratiju" i završio na istim tim Terazijama boreći se sa studentima za demokratiju 1992. godine.

SUTRA: POSMRTNI ŽIVOT VELIKOG PISCA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
ALBANCI U ŠOKU: Ne mogu da veruju uz koju pesmu je Srbin ušao u ring u Tirani (VIDEO)

ALBANCI U ŠOKU: Ne mogu da veruju uz koju pesmu je Srbin ušao u ring u Tirani (VIDEO)