ФЕЉТОН - ИДЕАЛИ ЗА КОЈЕ ВРЕДИ ЖИВЕТИ: Вечити младић и бунтовник, заједно са многим интелектуалцима, нашао се тако поново на улицама Београда

СРПСКИ покрет обнове је заказао демонстрације на Тргу републике за 9. март због политике јавног сервиса у којем се систематски напада опозиција као издајничка и са захтевом да уредници Телевизије Београд Душан Митевић, Сергеј Шестаков, Предраг Витас, Иван Кривец и Славко Будихна поднесу оставке.

Борислав Пекић у мартовским демонстрацијама 1991. / Фото Из књиге "Борислав Пекић портрет бунтовника"

Полиција је покушала силом да разбије демонстрације, дошло је до масовног сукоба у центру Београда. У уличним сукобима погинуо је припадник полиције Недељко Косовић у Масариковој улици код "Београђанке". Косовић је пао са висине од пет метара, ударивши главом у тротоар. Група од педесетак милиционера стационираних на углу улица Адмирала Гепрата и Кнеза Милоша потеже аутоматско оружје и пуца рафалним и појединачним хицима према демонстрантима код "Лондона".

Погођено је пет грађана. Један од њих, 17-годишњи ученик Бранивоје Милиновић, задобио је смртоносну прострелну рану. У касним поподневним часовима полиција упада у редакцију Студија Б са налогом јавног тужиоца да сместа прекине са емитовањем информација због пристрасног извештавања и узнемиравања јавности. Студио Б од 17.30 емитује цензурисане вести (уз титл који објашњава цензуру). Војска је у предвечерје на улице Београда извеле тенкове.

ПОЛИЦИЈА је затим упала у Скупштину Србије и ухапсила Вука Драшковића. Током ноћи и сутрадан хапсе се на десетине демонстраната. Група од двадесетак посланика штрајкује глађу у Скупштини Србије. У међувремену, на Теразије масовно пристижу студенти из домова на Карабурми и Звездари, а београдски таксисти круже у колони центром Београда и трубе. Полиција, потпуно конфузна, повлачи се са Бранковог моста. Студентске колоне се састају код Теразијске чесме, Београђани масовно излазе на улице. Почиње са заседањем народни Теразијски парламент.

Следећег дана око три ујутро окупљени код Теразијске чесме усвајају захтеве који, уз оне деветомартовске, укључују и моментално ослобађање свих ухапшених демонстраната. Иако су успеси ових демонстрација били тек козметички тај дан је ипак био инспирација у десетогодишњој борби грађана Србије против Милошевићевог режима. Многи се слажу да је тешко уопште пренагласити значај 9. марта за демократске процесе у Србији, јер без њега, сматрају, 5. октобар се никада не би ни догодио.

ТОКОМ мартовских демонстрација у Београду 1991, иако већ у годинама и прилично болестан, сматрао је да му је место на улици, са омладином и људима који су се искрено и безрезервно борили против ауторитарног режима Слободана Милошевића. Против неслободе али и ратова и свеопште економске и националне пропасти која се спремала. Био је убеђен да су наводни социјалисти само преобучени комунисти, дојучерашњи бољшевици, баштиници исте политичке културе и начина владања који се сада лажно огрћу националним па и националистичким духом. Тих дана био је са студентима на улици, а повремено је и говорио, у разна доба дана и ноћи. Давао је интервјуе, радио на обједињавању опозиције и оштро нападао режим. Десило се да се једног од тих дана одржавао редовни састанак Одељења за језик и књижевност САНУ. Са митинга је отишао на састанак и по читању дневног реда колегама објавио да студенти очекују њихову подршку. Са седнице одељења САНУ поједини чланови су се упутили директно ка Теразијској чесми.

О томе је касније новинару "Демократије" Драгану Белићу причао: "Што се тиче мог ангажовања у плишаној револуцији има за њега више разлога, од којих су можда два најпресуднија. Најпре - навика. Учествовао сам у оним јавним (док су до краја 1945. опозиционе странке легално деловале) и у оним тајно организованим гимназијско - студентским отпорима 1945, 1946. (при терористичком избацивању реакционарних ученика из Треће београдске гимназије, међу којима сам дабоме био и ја). Једина побуна коју сам пропустио била је она из 1954. и жао ми је, тек сам изашао из затвора а за њу нисам знао и ту више ништа не могу да надокнадим. (...) Било је природно да са студентима будем и 1991, пошто сам се марта нагутао сузавца, тих неколико ноћи на свежем ваздуху биле су лековите. А онда ту је и други пресуднији разлог. Овај се бунт разликовао од свих осталих. У њему, сем занемарљивих инцидената, није било никаквих идеолошких предрасуда, фанатизма и непомирљивости. Био је невин, чист - савремен.

ВЕЧИТИ младић и бунтовник, заједно са многим интелектуалцима, нашао се тако поново на улицама Београда, протестујући против диктатуре. Ишао је у протестне шетње, сукобио се са полицијом у Таковској, при опсади телевизије, заједно са Видом Огњеновић добио је и неколико удараца пендреком. Међутим, одмах после тога говорио је на Теразијама. Рекао је како је видео први пут младе људе који се боре за правду, љубав, срећу, али без фанатизма и предрасуда. Говорио је чак да је оно што што је тада видео "код чесме" надрасло све што је лично доживео у свом животу. Треће ноћи у само свитање говорио је студентима на Теразијама и реко да оно што млади људи траже, тражи сваки частан човек у Србији.

У последњим данима предано се посветио политици, тражећи непосредну примену моралистичких начела критике, која су обележиле његов живот и стваралачки књижевни опус. Пристао је да крајем 1991. као грађански интелектуалац буде кандидован за народног посланика на листи Демократске странке у Раковици, некада знаменитом радничком предграђу Београда. Његов пораз од радикалског демагога Војислава Шешеља као да је симболично најавио пад, тумарање и десетогодишњу пропаст српског друштва. У листу "Демократија", у чијем је уредништву био и имао сталне политичке коментаре а који је баштинио традицију забрањеног гласила Демократске странке 1945. покушавао је да речима и идејама делује на свест српског народа. У јеку те борбе у којој се чинило да тек има шта да да, савладала га је болест с којом се упорно носио читавог живота.

ПОРУКЕ СЛОБОДЕ И ПОШТЕЊА

БОРИСЛАВ Пекић преминуо је 2. јула 1992. године у Лондону. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. Његов несаломиви дух отпора неслободи остао је, међутим, да живи. Генерације младих људи и данас се напајају његовим књижевним делима непролазне вредности, бистрим мислима и јасном и доследном критиком тоталитарног једноумља Његова дела одишу снажном порукпм да су слобода и поштење идеали за које се вреди живети. Порука је у њима уверљива, тим пре, јер није само о томе писао већ је живећи и борећи се за та начела безрезервно давао себе и приносио личну жртву. Мало тога се променило: Борислав Пекић је свој политички живот почео као дечак на Теразијама 1945. године разносећи забрањени лист "Демократију" и завршио на истим тим Теразијама борећи се са студентима за демократију 1992. године.

СУТРА: ПОСМРТНИ ЖИВОТ ВЕЛИКОГ ПИСЦА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - АПОКАЛИПТИЧНА ВИЗИЈА СВЕТА: По повратку у земљу Пекић се предано залагао за обнављање рада Демократске странке

01. 08. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УСАМЉЕНИ СТРЕЛАЦ И ИЗГНАНИК: У Београду су сви понешто замерали Пекићу

31. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - БЕЗ ПАСОША У КУЋНОМ ПРИТВОРУ: Пекић је у Београд долазио накратко и углавном није писао

30. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СТУДЕНТСКИ БУНТ ИНСПИРИШЕ ПИСЦА: Догађаји 1968. Пекићу су донели роман 'Ходочашће Арсенија Његована'"

29. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - КОЛЕГЕ ЈЕ ПОДСЕЋАО НА ДОН КИХОТА: Пекић је писао студиозно, помно студирајући своје ликове и теме

28. 07. 2021. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СКУПО ПЛАЋЕНА ШКОЛА ЖИВОТА: Пекић грозничаво покушава да надокнади насилно прекинуту младост

27. 07. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације