Feljton

FELJTON - APOKALIPTIČNA VIZIJA SVETA: Po povratku u zemlju Pekić se predano zalagao za obnavljanje rada Demokratske stranke

Dr Srđan Cvetković

01. 08. 2021. u 18:00

OSAMDESETIH godina prošlog veka Borislav Pekić je na vrhuncu stvaralačkog opusa i već priznati pisac. Žanr-romanom "Besnilo" (1983) Pekić je izašao iz istorijske tematike i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma, londonskom Hitrou.

ФЕЉТОН - АПОКАЛИПТИЧНА ВИЗИЈА СВЕТА: По повратку у земљу Пекић се предано залагао за обнављање рада Демократске странке

Londonske godine Borislava Pekića / Foto Iz knjige "Borislav Pekić portret buntovnika"

To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela brojna izdanja. Pored "Zlatnog runa" i "Godina koje su pojeli skakavci" i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih u srpskoj književnosti od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca.

I u sledećem objavljenom antropološkom romanu ("Atlantida"), Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985). Krajem 1984. godine, u izdanju Partizanske knjige, izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis "Književnost" dodeljuje mu 1986. Povelju povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Tada nastaje i njegov metaforični epos "Atlantida" (1988) koji dobija Goranovu nagradu. "Ja našu civilizaciju bazično smatram androidskom ne ljudskom u punom značenju ove reči. O večnoj borbi robotske većine i ljudske manjine pišem u Atlantidi."

"GODINE koje su pojeli skakavci", roman filosofije i antropologije zatvorskog života prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašen je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča "Novi Jerusalim" izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od Doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice. "Pisma iz tuđine" (1987), "Nova pisma iz tuđine" (nagrada Sent Andreje "Jaša Ignjatović", 1989) i "Poslednja pisma iz tuđine" (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine), spadaju u publicistički opus ovog pisca. Esejistička proza "Sentimentalna povest britanskog carstva", objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je čak tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993.

Pekić je bio autor i oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio-televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih, "Generali ili srodstvo po oružju" (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), "186. stepenik" (Prva nagrada Radio Zagreba, 1982). Povodom Dana Radio-televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu Prvu nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami "Kako zabavljati gospodina Martina" dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Primio je i godišnju nagradu "Knjeginja Milica" koju mu je dodelilo pozorište u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu Pečat Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

ČLAN uredništva "Književnih novina" bio je od 1968. do 1969. a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista "Demokratija", organa Demokratske stranke. Dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti postaje 1985. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i Udruženja dramskih umetnika Srbije. Valja spomenuti da je bio i potpredsednik PEN centra Beograd, član PEN centra London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije "Bi-Bi-Sija" u Londonu. Početkom devedesetih postaje i član Krunskog saveta.

Po povratku u zemlju u vreme obnavljanja višestranačja u Srbiji, Pekić se predano zalagao za obnavljanje rada Demokratske stranke kojoj je kao mladić na neki način pripadao. Tokom 1990. bio je jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora Demokratske satranke. O tome jedan od aktera obnove DS kaže: "Sedeli smo u kafani `Dva jelena` i nabrajali imena onih koji bi se mogli pozvati da, prema odredbama Zakona o političkim organizacijama, daju potpise za osnivanje Demokratske stranke. Pekiću su zasijale oči kad je shvatio da se njemu obraćamo prvome."

NA OSNIVAČKOJ skupštini DS, u februaru 1990, Pekićevo mesto potpresednika bilo je nesporno. U sali Doma omladine, gde se u toku same skupštine čulo mnogo negodovanja i zvižduka, provokatorskih upadica i dobacivanja, jedino je Pekićev govor dočekan sa odobravanjem. Bio je ponosan što je posle gotovo pola veka oživeo rad Demokratske stranke. Programski, smatrao je da Demokratska stranka treba da bude moderna građanska stranka centra. Da će se, pored zalaganja za tržišnu privredu, boriti za povratak modernom obliku kapitalizma, sa ugrađenim socijalnim korekcijama saobraznim materijalnim mogućnostima zemlje.

Bio je i ubeđeni abolicionista smatrajući da čovek nije vlastan da uzima ljudski život (niti je to svrsishodno) te da je i sam život nekima ponekad veća kazna. Iako nije bio vatreni monarhista, vođen političkim pragmatizmom i realizomom, predlagao je, zajedno sa nekolicinom članova rukovodstva, prestolonaslednika Tomislava kao jakog kandidata za predsednika na izborima 1990. Smatrao je da je ustavna monarhija najviše u skaldu sa srpskom političkom tradicijom. Polemisao je o tome sa Dragoljubom Mićunovićem, koji se nije slagao ali je ispoštovao odluku većine. Ipak, do kandidature, voljom samog prestolonaslednika, nije došlo.

KRAJEM osamdesetih godina, zahvaćeni talasom revolucija, jedan za drugim počeli su da padaju istočnoevropski komunistički režimi. Masovne demonstracije i protesti prouzrokovani ekonomskom i političkom krizom, odsustvo perspektive i slabljenjem vere u komunizam kao sistem, bile su uvod u krah poluvekovnih režima koji su se rušili jedan za drugim kao domine. U kratkom vremenskom periodu tokom 1989. desio se pad Berlinskog zida u Istočnoj Nemačkoj, zatim "plišana revolucija" u Čehoslovačkoj, režimi su pali u Poljskoj, Mađarskoj i Bugarskoj i konačno javno je prenošeno svrgnuće i smaknuće Nikolaja Čaušeskua u Rumuniji.

Demonstracije od 9. do 12. marta u Beogradu, ispostavilo se, poslednje su antikomunističke demonstracije na kojima je učestvoao sada već proslavljeni pisac i akademik Borislav Pekić. One su samo nagovestile mogućnost smene komunističke diktature u Srbiji, ali put do konačnog bio je mnogo duži. Povod za protest je bila TV Bastilja (Radio-televizija Beograd) koja je postala temelj, simbol i instrument režima Slobodana Miloševića, predsednika Srbije i vladajuće Socijalističke partije Srbije.

NACIONALISTA I DEMOKRATA

ZA BORISLAVA Pekića nikad nije postojala lažna dilema: nacija ili demokratija, već se jasno odredio: "Demokratija i nacija - da, demokratija ili nacija - ne", ali isto tako poručivao je i da: Biti demokrata, a ne biti antikomunista isto je što i biti gurman, a ne voleti jesti." "Vaspitan sam kao demokrata. Nastojim da se kao demokrata ponašam i da u sebi savladam urođene, ljudske, totalitarne gotovo bih rekao antropološki date antidemokratske osobine potekle iz sebičnosti, žudnje za moći, taštine i rđavog iskustva sa ljudima."

SUTRA: IDEALI ZA KOJE VREDI ŽIVETI

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
Da li ste znali da toplota najbrže leči povredu? Otkrivamo zašto je TECAR terapija najefikasnija

Da li ste znali da toplota najbrže leči povredu? Otkrivamo zašto je TECAR terapija najefikasnija