УВЕК МЕ ЈЕ ЗАНИМАЛО САМО ЗЛАТО: Душко Пијетловић, трофејни ватерполиста, и у 38. години незадржив у базену

СКРОМАН, једноставан, шампион. Никад није глумио звезду, одувек је био професионалац од главе до пете и зато је у 38. години ноћна мора за бекове. Душко Пијетловић, један од наших најбољих и најтрофејнијих ватерполиста свих времена, и даље плени игром у базену. И мада је магични центар Новог Београда свестан да му се богата каријера ближи крају, на свакој утакмици извлачи максимум из себе, а на тренинзима се понаша као када је почињао.

Душко Пијетловић / Фото М. Вукадиновић

- Дисциплину нисам променио од почетка каријере, физички се добро осећам. Толико дуго сам играо за репрезентацију, тако да мени није проблем ни мотив. Али проблем је како се осећам. Само да не буде да се жалим, тренутно лепо функционишем - прича за "Новости" Душко Пијетловић.

Сјајни центар истиче да ће се ставити тачку на пребогату каријеру када осети да је било доста:

- Од милион фактора зависи докле ћу још да играм. Пресудно ће бити како се будем осећао, каква ће бити овде ситуација. Физички могу сигурно још пет-шест година, али ментално је тешко. Тренирам и даље као што сам вежбао на почетку каријере, али психички је све теже. Ту не мислим на утакмице, оне ме нису никад замарале, али осећам да сам старији. Када долазим на тренинге видим да има момака који су 17-18 година млађи од мене. Осећа се генерацијски јаз, немамо иста интересовања. То ми је највећи проблем, видим да би требало полако да се повлачим. Ипак, ако током лета будем осетио да могу, наставићу, ако не, није ми проблем да прекинем каријеру.

На опаску да од њега млади центри могу много да науче, Пијетловић узвраћа да се последњих година ватерполо много променио у односу на време када је он почињао:

- Млади центар више не може да буде искључиво сидраш. Зато мислим да ми немамо тај проблем на центру, већ више морамо да пратимо новине, јер је ватерполо постао далеко физички захтевнији него када сам ја почињао. Сада су играчи много покретљивији, све је много захтевније, сви морају да пливају, иначе свака слабија карика се одмах види - сматра Душко.

За Пијетловића се увек говорило да може да игра и бека и центра:

- Ја јесам другачији од других. Немам 140 килограма, немам мишиће, нисам висок два метра и самим тим сам покретљивији и могао сам да играм све позиције. Причам клинцима да сам 2006. могао да одиграм целу утакмицу, да не изађем из воде. А сада, иако сам једнако физички спреман, тешко да бих саставио четири минута и не знам да један центар може да одигра целу утакмицу у овом ритму који се данас игра. Много се ватерполо променио од дана када сам ја почињао.

Пијетловић је део генерације која је два пута била најбоља на Олимпијским играма, која је два пута покорила свет и пет пута Европу. Свестан је да је одлазак његове генерације проузроковао резултатски пад "делфина".

- Стварно смо дуго били ту. Сада момцима који су дошли, који треба да буду лидери, неопходно је време да направе своју екипу. То није лако и због тога још не бих говорио да је пао ритам репрезентације. Сигуран сам да ови момци нису ништа мање квалитетни од наше генерације - сматра Пијетловић.

Душко истиче и да није јавност та која од "делфина" очекује само прва места...

- И ми тако гледамо. Никад нисмо били задовољни трећим местом, ја када причам о мојој каријери не кажем да имам четири олимпијске медаље, него две, јер сам два пута освојио Игре. Оне две бронзане су ту негде. То је менталитет који се гради у ватерполу, мислим да смо ми сами то пренели на јавност - истиче Пијетловић.

Подсећа и да им је седмо место на СП 2013. у Барселони помогло да постану недодирљиви неколико година, као и да је било кључно то што је већина од 2012. до 2014. играла у српским клубовима.

- СП у Барселони је био најгори шампионат који смо имали као генерација. Био је то велики неуспех за нас. А руку на срце, нисмо били толико лоши, колико смо имали тај лош дан у четвртфиналу против Црне Горе. Ипак, остали смо пар дана дуже у Барселони и мислим да смо ту постали екипа у неком смислу. Иначе, тих година већина нас је било у Србији, селектор Дејан Савић нас је често окупљао и радио са нама. Све то нам је помогло да направимо тај низ од 2014. године, то нам је дало ветар у леђа - прича Пијетловић.

Нажалост, садашња јака домаћа лига није омогућила, засада, новој генерацији да настави истим путем.

- Нешто се десило са људима у ватерполу. Не знам шта, али ти односи који се сада дешавају никад нису постојали код нас. Пре десетак година у врху су били Партизан, Звезда, Раднички, Војводина, али су се некако тренери и клубови међусобно уважавали. Утакмице су биле жестоке, али када се изађе из базена сви су били пријатељи. Шта се десило од тада до данас да клубови малтене не причају једни са другима, не знам, али мислим да је то катастрофа за младе играче. За мене не, јер сам прошао свашта у животу. Жао ми је због тога, били смо крем спорта, а сада испливају силни проблеми, о којима се пише у медијима, а да нису финансијски. Учен сам да се проблеми решавају у својој кући, да се не излази у јавност, а сада очигледно то није манир овог времена - у даху прича Пијетловић.

Ипак, оно што га радује је то да Србија последњих добија све више ватерполо центара, да се више не дешава, као у време када је играо за Партизан, да постоји само један јак клуб.

- То је нешто најбоље што се десило ватерполу последњих година - каже Пијетловић.

У иностранство је отишао са 26 година, када је био "изграђен играч". Било је то 2011, када је са црно-белима освојио прву од четири титулу првака Европе. Био је шампион Старог континента са Про Реком, два пута, и Црвеном звездом. Играо је и са руски Синтез и Динамо, мађарски Солнок, од 2021. је у Новом Београду.

- Живот у другим државама ме је оплеменио и као човека и као ватерполисту. А то сам схватио тек када сам се вратио у Србију. Научио сам италијански и руски, упознао доста људи. То је велико животно искуство.

Признаје и да му је ватерполо дао све у животу, да ће му бити захвалан до крај живота:

- Да нема ватерпола, вероватно бих био неки програмер... Почео сам са седам година, а мислим да сам већ у деветој одлучио да ћу бити ватерполиста. Без обзира на то што су ми мама и тата говорили да је школа број један, ја никад нисам имао дилему. Без ватерпола бих био други човек, овај спорт ми је дао и дисциплину, и васпитање, и понашање, разне ствари да бих данас био онакав човек какав јесам.

Синове Петра и Стефана ватерполо не привлачи, већ кошарка. Душко истиче да жели да се више посвете школи, али и да не занемаре спорт макар до факултетских дана.

- Спорт даје дисциплину, одговорност, радну навику, рад у колективу, што су веома битне ствари за дете. Мислим да би свако до факултетских дана требало да тренира неки спорт. Мислим да спорт помаже у васпитавању деце, нарочито како да се понашају и да поштују хијерархију, коју не могу да науче у школи, као на пример у војсци.

Душко наглашава и да није од оних родитеља који гаје амбицију да им дете буде велики кошаркаш или фудбалер:

- То је велика грешка коју праве родитељи. Мене је тата кажњавао тако што нисам могао да идем на тренинг када сам био лош у школи. Сада је мало другачије. Јако ми је жао што неки родитељи своје фрустрације лече кроз децу. Видео сам, али и чуо шта све родитељи могу да ураде, како се понашају на утакмицама. Јадна та деца...

ДИЛЕМА, ШТА ПОСЛЕ КАРИЈЕРЕ?

ДУШКО каже и да има велику дилему шта даље када заврши каријеру:

- Не бих волео да будем тренер само из једног разлога, да се не селим са породицом из града у град. Када бих могао био бих тренер у једном месту до краја живота. Али то није опција, јер тренер млађих категорија не може да заради толико да прехрани породицу. Да водим сениоре немам намеру, јер не желим да се сељакам. Уосталом, због породице сам се вратио овде, да бисмо овде живели, радили. А и атмосфера која се створила у нашем ватерполу ме не привлачи уопште.

ЗНАЛИ СМО СЕ У ДУШУ

О ГЕНЕРАЦИЈИ у којој је Душко Пијетловић био једна од највећих звезда дуго ће се причати, нарочито због два узастопна олимпијска злата.

- Знали смо како треба да се понашамо међусобно и на који начин да изгледа наша репрезентација да бисмо дошли до успеха. Имали смо квалитетне, посвећене људе, професионалце, дисциплиноване. Једино што је могло да нас поремети, а то сам видео сто пута, јесу међуљудски односи. Код већина екипа то је био велики проблем, а код нас најмањи. Одржавали смо људске контакте и везе свих ових година - каже Пијетловић.

ЛИГА ШАМПИОНА НАЈБИТНИЈА

НОВИ Београд је последњих недеља у центру пажње. И поред неуспеха у финалима Регионалне лиге и Купа Србије, Душко Пијтеловић верује да могу до европског трона:

- Таласања има, можда и зато што је нов клуб, па се сви траже. У суштини не могу да кажем било шта лоше, клуб функционише савршено у смислу организације, услова за тренинг... Нећу да улазим у анализу зашто недостаје стабилност у игри, јер сам ја професиналац, доведен да играм, а не да причам ко шта треба да ради. Наравно да смо имали неуспехе, али имамо тим који може да освоји Лигу шампиона. Прошле године смо несрећно изгубили у финалу, што значи да можемо. Мени је лично најбитнија Лига шампиона.

БОНУС САДРЖАЈ

Књига о нашем асу која је изазвала велику пажњу носи назив "Новак, париске приче". Прођите уз Новака све његове емотивне тренутке у упознајте га у једном потпуно другом светлу. На 320 страница, илустрованих до сада невиђеним фотографијама, представљен је живот славног тенисера.

Кликните ОВДЕ и поручите још данас ово ремек-дело које ће вас одвести на најславније тениске терене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације