ИНТЕРВЈУ - ДЕЛИО САМ БИНУ СА НАЈВЕЋИМ АСОВИМА: Александар Софронијевић, хармоникаш

ХАРМОНИКАШ и аранжер Александар Софронијевић (39) удахнуо је, заједно са својим оркестром, народној музици нови живот, свирајући је на стари начин, али тако да звучи модерно.

Фото Зоран Јовановић

Иза њега су већ две деценије каријере, у којој је стекао огромно искуство у пољу забаве, од снимања и сарадње са највећим музичким именима, па до издавања музике коју ради у свом студију "АС студиотон", где је и угостио екипу "Новости". На констатацију да је каријеру почео пре 21 годину, победом на фестивалу "Прва хармоника Југославије" у Сокобањи, Софронијевић за наш лист каже:

- "Вечерње новости" су давале награду, а ја сам био победник јубиларног 40. такмичења и наследник краљевачке традиције хармоникаша Новице Неговановића, Мише Мијатовића и Владе Пановића, последњи који је освојио признање. Била ми је велика част и задовољство. Тај фестивал је значајан, помаже у каријери, али није довољан, мора много да се ради и после победе, како би се оправдало и имало смисла за даљи рад и живот. Иначе, чувам исечке из "Новости" када сам освојио прво место у Сокобањи и 2000. у јуниорима и 2002. у сениорској конкуренцији.

Памтите ли тренутак када сте заволели хармонику?

- Имао сам четири године, били смо код маминих у селу Њежевице на Дивчибарама, и дали су ми хармонику играчкицу. Нисам знао шта је то, али без ње нисам хтео да идем кући, па су ми дозволили да је понесем. Ја сам је притискао, а они су ме, као, китили парицама. Код куће сам је стално нешто чукао, бацао низ степенице, на крају сам је, као и свако дете, отворио да видим шта има унутра. Мама и тата су стално гледали на телевизији емисије народне музике се Љубишом Павковићем и Бранимиром Ђокићем. Онда ја донесем хармонику, станем поред телевизора и као свирам са њима. Тата ме је питао да ли бих свирао, а ја сам рекао да хоћу, да је то супер. У једном тренутку је стигла права хармоника и почео сам да учим да је свирам од седме године.

Поштовање Аца поред слике Радојке Живковић, Фото Зоран Јовановић

Имали сте часове и код Љубише Павковића?

- Много година сам вежбао сам у кући, јер нисмо имали новца да платимо часове. Кад смо то могли, показао ми је много тога и отворио видике. Пре тога сам неколико година учио класично описмењавање у класи професора Александра Петровића. Озбиљан музичар и продуцент из Краљева Паоло Маџаревић ми је показао прве трилере. Учио сам од њега, а мало и од његових ђака. Годинама сам у кући вежбао, а тата ме је слушао. Било је и овако, и онако, борили смо се, али сам био свестан да морам да оправдам новац за часове који су ми родитељи давали. Успео сам и знам да су они данас поносни.

Јавност вас је упознала у емисији "Народ пита"?

- Ми смо се 2009, ту појавили као млади оркестар који свира уживо, али смо свирали лепу народну музику, по којој смо и данас познати. Значи, по квалитету изражаја свирања и аранжманском начину свирања. Добили смо прилику да свирамо старе хитове народне музике у новим аранжманима и ја сам тада показао свој потенцијал, урадивши те песме у неуобичајеном духу, што се људима допало. Радио сам вредно и добио прилику да радим веће формате као што је "Никад није касно". Професионални почетак је свакако био 2002. у Радио-телевизији Краљево, где сам направио ауторску емисију "Са нових извора", а директор Верко Радаковић и његов заменик Драган Рајичић су ми помогли да формирам велики оркестар РТВ Краљево, по узору на оркестар Љубише Павковића. Звали смо у емисију нове певаче, нове изворе, а свирали смо изворну народну музику. Било нас је 17 у оркестру. Ја сам га организовао, радио све што сам могао, суфинансирао путне трошкове људима, хонораре и храну.

Колико ваш оркестар тренутно има чланова?

- Има 13 музичара, шест вокала. Знамо се из КУД "Железничар", у који сам дошао 1995. као друга хармоника и учио од тадашњег шефа оркестра Ивана Радуловића. Искусио сам као клинац како људи певају, играју, много звука, акустичну салу. Нисам пропустио ниједну пробу, одлазио сам и по киши, и по снегу, и кад нико не дође, ја дођем. Кад је Радуловић отишао, ја сам постао шеф оркестра. Било је повуци-потегни. Тада сам почео да пишем мелодије и аранжмане, а већина те екипе је остала са мном у орекстру. Данас смо пријатељи и кумови.

Први велики концерт свирали сте у Сава центру са Аном Бекутом?

- Дала нам је прилику. Чула нас је у емисији "Народ пита", па онда на свадби Жике Јакшића. Занимало ју је ко су клинци који тако добро свирају. Рекао сам да свирамо на стари начин, али звучимо модерно. Позвала нас је да је пратимо на концерту и оправдали смо њено поверење. После нас је чуо и Тозовац, па смо свирали и са њим, са Шабаном Шаулићем, Лепом Лукић, Ацом Пејовићем, Јоксимовићем, Снежаном Ђуришић, Славком Бањцем... Највећа част ми је била кад ме је Тозовац, кога смо звали музички деда, позвао да свирам његове концерте у Сава центру. Заиста невероватни тренуци.

Фото Зоран Јовановић

Да ли сте имали трему први пут на великој бини?

- Одговорност је била огромна, храбрио сам људе, говорио им да то можемо, а није било лако. У прва три реда Сава центра била је цела наша јавна сцена, и политичари, и глумци, и спортисти, цео џет-сет наше земље. А како смо били вредни и радни, трчали смо после концерта да свирамо и афтер парти. Тај рад, пожртвовање и поштовање посла се увек исплате. Свако ми је био исти - и обичан човек, и председник, и Лука Модрић... Ако ме неко пита да свирамо, ми то радимо.

Многи су вас звали да свирате на свадби, као ваш пријатељ Никола Јокић, али сте свирали и на сахранама?

- Прва сахрана на којој сам свирао била је оцу мог кума, певачу Томиславу Чоловићу.

Најтеже ми је било да свирам "Мали мрав", као последњи поздрав. То су страшне ствари.

Породица те пита за последњу жељу, нема ту избора - прихватиш и издржиш, што није нимало лако. Била је једна госпођа коју нисам упознао, али ме је гледала и пратила на телевизији. Породици је рекла: "Кад умрем, желим да Аца свира на сахрани". Породица ме је звала, објаснила да је она за живота оставила хонорар за мене, али нисам хтео да га узмем ни за живу главу. Не радим ја то стално, али је таква ситуација била, испунио сам њену жељу. Свирао сам на сахрани Шабана Шаулића, Тозовца, Мериме Његомир, Милутина Мркоњића. Увек ми је то тешко, али кад ми је преминуо Новица Неговановић, а дан раније смо се чули и имали планове, то ми је баш пало тешко. Њему сам свирао "Кад уморан будем пао". Много сам га волео, зато и његов мурал на зиду студија.

Поред Новице и Тозовца, на зиду је и мурал Радојке Живковић?

- Радојка је, по мени, некако од свих хармоникаша најлепше свирала у овој земљи. Нико није лепше свирао од ње. Много поштујем њен лик и дело, а 1993. када сам победио у "петлићима", Радојка је била у жирију у четвртфиналу, тако да сам имао прилику и њој да свирам.

Пратили сте великане наше музике, ко је од њих оставио најјачи утисак на вас?

- Здравко Чолић је невероватна људска и певачка енергија, која помера и камен, а камоли човека. Сви ти људи имају неки дар од Бога због чега су то што јесу. Не могу никог да издвојим, али никада нисам осетио такву енергију, ширину и звук који је испунио целу собу, као када сам сео преко пута Здравка Чолића да га пратим у песми "Мајско сунце". Исто је тако било и са Шабаном Шаулићем, кад он седи за столом, а ти свираш. Успео сам да дођем до свих тих људи и крао сам од њих сценско понашање, начин на који воде своје оркестре и екипе. Не заборављам да су ми пружили руку као младом почетнику и са свима сам пријатељ заувек.

Остављате утисак да својим понашањем и размишљањем никако не припадате естради?

- Многи ми то кажу. То је потекло из моје куће. Васпитан сам да је најважније, али и најтеже, бити човек. Тако се опходим према колегама, пријатељима, сарадницима у студију, публици. Волим свој посао, уживам да свирам, тада сам најсрећнији. А кад радиш са вољом, нема нико шта да ти замери. Зато ја немам непријатеља на естради, јер сви знају да ће од мене увек добити врхунски - "премијум" производ!

Отворили сте студио 2021. године?

- Био је то природан ток ствари јер сам сваки пут ишао из Београда у Краљево, у студио мог пријатеља Ивана Лекића. Да тако кажем, откупио сам студио, он се преселио у Београд и отворили смо издавачку кућу "АС студиотон", у чијем је саставу и студио за који смо добили европску награду за ентеријер, као и награду Србије. Имамо најбољу акустику. Уложио сам у студио сву своју уштеђевину, али ми није жао. Термини су нам све више попуњени.

Недавно сам са својим оркестром урадио римејк песме Зорице Марковић "Кад те живот заболи". Мало смо је "чачнули" на наш начин. У студију завршавамо албум Недељку Билкићу, имамо свеже издање "Три рогата"...

Бициклом на море

КАКО одржавате кондицију?

- Спорт треба да буде саставни део сваког човека. Ја рецимо носим хармонику, која има 13,5 килограма, некад шест-седам, а некад 12 до 15 сати. Мораш да будеш физички спреман за то. Пре 15-16 година сам био гојазан, имао сам 148 килограма и када сам видео да не могу да вежем пертле, почео сам да се бавим спортом. Сада имам тренера за пливање, тренера за теретану и сваке године са бициклистичким клубом из Краљева идем бициклом на море, осам-девет дана се вози преко брда, што је мени одмор за главу.

Жеља

ИМАТЕ ли неостварену жељу?

- Мој оркестар и ја свирамо свадбе, прославе, приватне журке, пратимо певаче на њиховим наступима, али бисмо желели наш сопствени концерт, да свирамо за аплаузе, а не за бакшиш.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације