INTERVJU - DELIO SAM BINU SA NAJVEĆIM ASOVIMA: Aleksandar Sofronijević, harmonikaš

HARMONIKAŠ i aranžer Aleksandar Sofronijević (39) udahnuo je, zajedno sa svojim orkestrom, narodnoj muzici novi život, svirajući je na stari način, ali tako da zvuči moderno.

Foto Zoran Jovanović

Iza njega su već dve decenije karijere, u kojoj je stekao ogromno iskustvo u polju zabave, od snimanja i saradnje sa najvećim muzičkim imenima, pa do izdavanja muzike koju radi u svom studiju "AS studioton", gde je i ugostio ekipu "Novosti". Na konstataciju da je karijeru počeo pre 21 godinu, pobedom na festivalu "Prva harmonika Jugoslavije" u Sokobanji, Sofronijević za naš list kaže:

- "Večernje novosti" su davale nagradu, a ja sam bio pobednik jubilarnog 40. takmičenja i naslednik kraljevačke tradicije harmonikaša Novice Negovanovića, Miše Mijatovića i Vlade Panovića, poslednji koji je osvojio priznanje. Bila mi je velika čast i zadovoljstvo. Taj festival je značajan, pomaže u karijeri, ali nije dovoljan, mora mnogo da se radi i posle pobede, kako bi se opravdalo i imalo smisla za dalji rad i život. Inače, čuvam isečke iz "Novosti" kada sam osvojio prvo mesto u Sokobanji i 2000. u juniorima i 2002. u seniorskoj konkurenciji.

Pamtite li trenutak kada ste zavoleli harmoniku?

- Imao sam četiri godine, bili smo kod maminih u selu Nježevice na Divčibarama, i dali su mi harmoniku igračkicu. Nisam znao šta je to, ali bez nje nisam hteo da idem kući, pa su mi dozvolili da je ponesem. Ja sam je pritiskao, a oni su me, kao, kitili paricama. Kod kuće sam je stalno nešto čukao, bacao niz stepenice, na kraju sam je, kao i svako dete, otvorio da vidim šta ima unutra. Mama i tata su stalno gledali na televiziji emisije narodne muzike se Ljubišom Pavkovićem i Branimirom Đokićem. Onda ja donesem harmoniku, stanem pored televizora i kao sviram sa njima. Tata me je pitao da li bih svirao, a ja sam rekao da hoću, da je to super. U jednom trenutku je stigla prava harmonika i počeo sam da učim da je sviram od sedme godine.

Poštovanje Aca pored slike Radojke Živković, Foto Zoran Jovanović

Imali ste časove i kod Ljubiše Pavkovića?

- Mnogo godina sam vežbao sam u kući, jer nismo imali novca da platimo časove. Kad smo to mogli, pokazao mi je mnogo toga i otvorio vidike. Pre toga sam nekoliko godina učio klasično opismenjavanje u klasi profesora Aleksandra Petrovića. Ozbiljan muzičar i producent iz Kraljeva Paolo Madžarević mi je pokazao prve trilere. Učio sam od njega, a malo i od njegovih đaka. Godinama sam u kući vežbao, a tata me je slušao. Bilo je i ovako, i onako, borili smo se, ali sam bio svestan da moram da opravdam novac za časove koji su mi roditelji davali. Uspeo sam i znam da su oni danas ponosni.

Javnost vas je upoznala u emisiji "Narod pita"?

- Mi smo se 2009, tu pojavili kao mladi orkestar koji svira uživo, ali smo svirali lepu narodnu muziku, po kojoj smo i danas poznati. Znači, po kvalitetu izražaja sviranja i aranžmanskom načinu sviranja. Dobili smo priliku da sviramo stare hitove narodne muzike u novim aranžmanima i ja sam tada pokazao svoj potencijal, uradivši te pesme u neuobičajenom duhu, što se ljudima dopalo. Radio sam vredno i dobio priliku da radim veće formate kao što je "Nikad nije kasno". Profesionalni početak je svakako bio 2002. u Radio-televiziji Kraljevo, gde sam napravio autorsku emisiju "Sa novih izvora", a direktor Verko Radaković i njegov zamenik Dragan Rajičić su mi pomogli da formiram veliki orkestar RTV Kraljevo, po uzoru na orkestar Ljubiše Pavkovića. Zvali smo u emisiju nove pevače, nove izvore, a svirali smo izvornu narodnu muziku. Bilo nas je 17 u orkestru. Ja sam ga organizovao, radio sve što sam mogao, sufinansirao putne troškove ljudima, honorare i hranu.

Koliko vaš orkestar trenutno ima članova?

- Ima 13 muzičara, šest vokala. Znamo se iz KUD "Železničar", u koji sam došao 1995. kao druga harmonika i učio od tadašnjeg šefa orkestra Ivana Radulovića. Iskusio sam kao klinac kako ljudi pevaju, igraju, mnogo zvuka, akustičnu salu. Nisam propustio nijednu probu, odlazio sam i po kiši, i po snegu, i kad niko ne dođe, ja dođem. Kad je Radulović otišao, ja sam postao šef orkestra. Bilo je povuci-potegni. Tada sam počeo da pišem melodije i aranžmane, a većina te ekipe je ostala sa mnom u orekstru. Danas smo prijatelji i kumovi.

Prvi veliki koncert svirali ste u Sava centru sa Anom Bekutom?

- Dala nam je priliku. Čula nas je u emisiji "Narod pita", pa onda na svadbi Žike Jakšića. Zanimalo ju je ko su klinci koji tako dobro sviraju. Rekao sam da sviramo na stari način, ali zvučimo moderno. Pozvala nas je da je pratimo na koncertu i opravdali smo njeno poverenje. Posle nas je čuo i Tozovac, pa smo svirali i sa njim, sa Šabanom Šaulićem, Lepom Lukić, Acom Pejovićem, Joksimovićem, Snežanom Đurišić, Slavkom Banjcem... Najveća čast mi je bila kad me je Tozovac, koga smo zvali muzički deda, pozvao da sviram njegove koncerte u Sava centru. Zaista neverovatni trenuci.

Foto Zoran Jovanović

Da li ste imali tremu prvi put na velikoj bini?

- Odgovornost je bila ogromna, hrabrio sam ljude, govorio im da to možemo, a nije bilo lako. U prva tri reda Sava centra bila je cela naša javna scena, i političari, i glumci, i sportisti, ceo džet-set naše zemlje. A kako smo bili vredni i radni, trčali smo posle koncerta da sviramo i after parti. Taj rad, požrtvovanje i poštovanje posla se uvek isplate. Svako mi je bio isti - i običan čovek, i predsednik, i Luka Modrić... Ako me neko pita da sviramo, mi to radimo.

Mnogi su vas zvali da svirate na svadbi, kao vaš prijatelj Nikola Jokić, ali ste svirali i na sahranama?

- Prva sahrana na kojoj sam svirao bila je ocu mog kuma, pevaču Tomislavu Čoloviću.

Najteže mi je bilo da sviram "Mali mrav", kao poslednji pozdrav. To su strašne stvari.

Porodica te pita za poslednju želju, nema tu izbora - prihvatiš i izdržiš, što nije nimalo lako. Bila je jedna gospođa koju nisam upoznao, ali me je gledala i pratila na televiziji. Porodici je rekla: "Kad umrem, želim da Aca svira na sahrani". Porodica me je zvala, objasnila da je ona za života ostavila honorar za mene, ali nisam hteo da ga uzmem ni za živu glavu. Ne radim ja to stalno, ali je takva situacija bila, ispunio sam njenu želju. Svirao sam na sahrani Šabana Šaulića, Tozovca, Merime Njegomir, Milutina Mrkonjića. Uvek mi je to teško, ali kad mi je preminuo Novica Negovanović, a dan ranije smo se čuli i imali planove, to mi je baš palo teško. Njemu sam svirao "Kad umoran budem pao". Mnogo sam ga voleo, zato i njegov mural na zidu studija.

Pored Novice i Tozovca, na zidu je i mural Radojke Živković?

- Radojka je, po meni, nekako od svih harmonikaša najlepše svirala u ovoj zemlji. Niko nije lepše svirao od nje. Mnogo poštujem njen lik i delo, a 1993. kada sam pobedio u "petlićima", Radojka je bila u žiriju u četvrtfinalu, tako da sam imao priliku i njoj da sviram.

Pratili ste velikane naše muzike, ko je od njih ostavio najjači utisak na vas?

- Zdravko Čolić je neverovatna ljudska i pevačka energija, koja pomera i kamen, a kamoli čoveka. Svi ti ljudi imaju neki dar od Boga zbog čega su to što jesu. Ne mogu nikog da izdvojim, ali nikada nisam osetio takvu energiju, širinu i zvuk koji je ispunio celu sobu, kao kada sam seo preko puta Zdravka Čolića da ga pratim u pesmi "Majsko sunce". Isto je tako bilo i sa Šabanom Šaulićem, kad on sedi za stolom, a ti sviraš. Uspeo sam da dođem do svih tih ljudi i krao sam od njih scensko ponašanje, način na koji vode svoje orkestre i ekipe. Ne zaboravljam da su mi pružili ruku kao mladom početniku i sa svima sam prijatelj zauvek.

Ostavljate utisak da svojim ponašanjem i razmišljanjem nikako ne pripadate estradi?

- Mnogi mi to kažu. To je poteklo iz moje kuće. Vaspitan sam da je najvažnije, ali i najteže, biti čovek. Tako se ophodim prema kolegama, prijateljima, saradnicima u studiju, publici. Volim svoj posao, uživam da sviram, tada sam najsrećniji. A kad radiš sa voljom, nema niko šta da ti zameri. Zato ja nemam neprijatelja na estradi, jer svi znaju da će od mene uvek dobiti vrhunski - "premijum" proizvod!

Otvorili ste studio 2021. godine?

- Bio je to prirodan tok stvari jer sam svaki put išao iz Beograda u Kraljevo, u studio mog prijatelja Ivana Lekića. Da tako kažem, otkupio sam studio, on se preselio u Beograd i otvorili smo izdavačku kuću "AS studioton", u čijem je sastavu i studio za koji smo dobili evropsku nagradu za enterijer, kao i nagradu Srbije. Imamo najbolju akustiku. Uložio sam u studio svu svoju ušteđevinu, ali mi nije žao. Termini su nam sve više popunjeni.

Nedavno sam sa svojim orkestrom uradio rimejk pesme Zorice Marković "Kad te život zaboli". Malo smo je "čačnuli" na naš način. U studiju završavamo album Nedeljku Bilkiću, imamo sveže izdanje "Tri rogata"...

Biciklom na more

KAKO održavate kondiciju?

- Sport treba da bude sastavni deo svakog čoveka. Ja recimo nosim harmoniku, koja ima 13,5 kilograma, nekad šest-sedam, a nekad 12 do 15 sati. Moraš da budeš fizički spreman za to. Pre 15-16 godina sam bio gojazan, imao sam 148 kilograma i kada sam video da ne mogu da vežem pertle, počeo sam da se bavim sportom. Sada imam trenera za plivanje, trenera za teretanu i svake godine sa biciklističkim klubom iz Kraljeva idem biciklom na more, osam-devet dana se vozi preko brda, što je meni odmor za glavu.

Želja

IMATE li neostvarenu želju?

- Moj orkestar i ja sviramo svadbe, proslave, privatne žurke, pratimo pevače na njihovim nastupima, ali bismo želeli naš sopstveni koncert, da sviramo za aplauze, a ne za bakšiš.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije