ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)

ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.

Фото: Драгана Зечевић

Овако нам говори Михајло Томашевић (78) из Сувог Грла, једног од два српска села у општини Србица. Глас му је дрхтао док су се на лицу борили понос и туга. Бескрајна туга. Пољубио је слике синова и дуго "разговарао" са њима у тишини коју нисмо желели да реметимо.

Али, смогао је снаге да нам исприча:

- Према мојим сазнањима, Томашевићи у овом селу живе више од 700 година. Осим наше, до 1999. било је много више српских кућа, сада их је свега двадесетак. Оних у којима живе упорни млади који не желе да напусте ову свету земљу и других са старијим живљем.

Фото: Драгана Зечевић

Док смо се дан раније договарали око доласка, казао нам је:

- Дошао ми је јутрос унук из Краљева. Сачекаћемо вас покрај пута где се скреће за наше село. Од скретања са магистрале удаљено је око пет километара, пролази се поред албанских кућа... Сигурније је да вас чекамо...

Фото: Драгана Зечевић

Заједно смо кренули према селу препознатљивом по високим тополама које се виде са пута Косовска Митровица - Исток.

Плодне оранице, богати воћњаци... Озеленело дрвеће поред узаног асфалтног пута води у брдо ка последњим кућама у селу. Недовршена и немалтерисана кућа Томашевића у истом је дворишту где је и стара кућа Михајлових предака.

Фото: Драгана Зечевић

- Средили смо колико смо могли, али нисмо много одмакли. Желели смо да одгајимо, ишколујемо децу и усмеримо их на прави пут. Имали смо их осморо, али остадосмо без три сина. Без Стојадина, Стевана и Веселина (1973). Он је пре три године преминуо од рака плућа. Радио је као возач камиона и разболео се - сузе су надрле на Михајлове очи...

Тишина. Опипљив бол... У жељи да их одагнамо питамо га шта им сада највише недостаје.

- Синови и слобода. Да могу слободно да заноћим у кући, да радим на њивама, да одем до гробља, да не бринем када ми остала деца и унучићи долазе у посету и на распусте...
Придружује нам се и Миладинка.

Фото: Драгана Зечевић

Седа за сто крај супруга:

- Стојадин је као редован војник са 19 година отишао да служи војску у Ваљево. Једва је чекао да оде да служи отаџбини. Недуго затим добио је прекоманду, најпре у Призрен па на Кошаре. Слушали смо вести о дешавањима на караули и молили се Богу за све те војнике, децу... Стрепели, ноћима нисмо спавали - причу оца прекидају сузе.

Фото: Драгана Зечевић

Миладинка покушава да их сакрије. Помера наочаре, али и неизречено говори много. Дневна соба Томашевића пуна туге...

- Да је погинуо јавили су нам из војске. Сахранили смо га, али чули смо да има и родитеља који нису чак ни могли да преузму тела своје деце - тугују Томашевићи и за осталим јунацима са Кошара.

И док још нису зацелили бол за Стојадином, страда им син Стеван. Са два друга возио је трактор сеоским путем. Нагазили су на мину, а повреде су за Стевана биле неизлечиве. Месецима се лечио на ВМА, али није му било спаса.

- Тих година често су нас нападали Албанци, пуцали на наше куће, заузимали њиве, крали стоку. И сада не могу све њиве да обрађујем. Сада је мање напада, али никад нисмо мирни... - прича Михајло.

Фото: Драгана Зечевић

У собу је закорачио њихов син Дарко са питањем чиме може да нас послужи. А, Михајло ће:

- Миладинка донеси ми флашу. Ред је да гостима поклонимо ракију. Ону од дивље крушке.

Нису уважили ни један наш разлог да то не чине.

- То је обичај свих Срба на Космету да се гости дарују. Ти наши обичаји и љубав према огњишту одржали су нас овде. Знаш, само молим Бога да и ја скончам овде и молим му се да моји потомци после Мице и мене наставе да одржавају кућу. Да заврше радове које они нису успели. Да је уреде како они желе... Примам пензију јер сам радио у фабрици пластике, а син Дарко нам је запослен у суседном селу Бање. Тамо има више Срба него овде, барем педесетак кућа... - наставља Михајло.

Петком аутобусом, бесплатним за мештане, идем у Митровицу, купим намирнице, попричам са људима... Од стоке имају само једну краву јер се боје пљачки, али је чувају као очи у глави, да имају млека кад им дођу унучићи. Дарко ради као ноћни чувар у основној школи у суседном селу Бање где су и средња школа, вртић, амбуланта... 

БОНУС ВИДЕО:

МОНАШКУ ЗАКЛЕТВУ ДАЛА САМ АМФИЛОХИЈУ: "Новости" у манастиру у Доњем Детлаку

Препоручујемо

Репортаже

0 13

РАНА У НАМА ЖИВИ И РАСТЕ Она је свуда, у душама нашим, говоре родитељи - Четврт века од када је, у Батајници, НАТО убио Милицу Ракић

17. 04. 2024. у 16:46

Репортаже

0 7

И ХОЛИВУДСКИ ГЛУМЦИ У ФИЛМУ О ДР МИОДРАГУ ЛАЗИЋУ: Новости сазнају - Биће овековечен живот човека који је из "мртвих враћао" и Србе и Бошњаке

16. 04. 2024. у 17:30

Репортаже

0 12

НЕ ПРОЂЕ ДАН ДА СЕ НЕ СЕТИМ ЈУНАКА СА КОШАРА: Потпуковник Драгутин Димчевски, командант 53. граничног батаљона, о легендарној бици 1999.

15. 04. 2024. у 20:36

Репортаже

0 5

"НА РАЗМЕНИ НИЈЕ ИМАО КО ДА МЕ ЧЕКА": Дечаку из Сребренице Бошњаци убили читаву породицу јер су Срби

14. 04. 2024. у 22:02

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације