У НАРОДНУ КУХИЊУ ДОСПЕО САМ ИЗ СВИЛЕ И КАДИФЕ: Прича Зорана Поповића, из Чачка, попут филмских о милионеру који је постао бескућник

БИО сам милионер, а не причам о динарима... Имао сам кућу на Сењаку, станове, кафић и ноћне клубове..., возио најскупље аутомобиле, обишао пола света. Дружио сам се са највећим београдским и чачанским фацама, забављао се са најлепшим женама. А, данас, ево, дошао до тога да сам бескућник, спао сам да се храним у народној кухињи, примам социјалну помоћ..., понекад ме неко прими у свој дом да преспавам.

Фото: В. Илић

Овако за "Новости", своју исповест која личи на оне из холивудских филмова, започиње Зоран Поповић (62), рођени Чачанин, који је одрастао и живео у Београду. Потиче из веома угледне чачанске породице, од оца Владислава Поповића, званог Вапа, чувеног професора и некадашњег директора чачанске Гимназије и директора "Чачанског гласа", и мајке др Марије, специјалисте за кожна обољења. После детињства проведеног у Чачку и завршена два разреда Гимназије, Зоран се обрео у српској престоници, где је дипломирао на Економском факултету:

- Тада сам се први пут оженио и запослио се у Војсци Србије уз помоћ тадашњег таста, који је био генерал у ВС. После неколико година сам се развео, а супрузи и ћерци сам оставио стан. Заљубио сам се у 20 година млађу жену, са њом се венчао и добио сина. Биле су то лепе године... Радио сам приватне послове везане за производњу сокова и пива са познатим београдским бизнисменом. Имао сам много пара... У посао сам увео и пријатеља из Чачка, који ме је на крају упропастио. Радио је мени иза леђа, па сам изгубио поверење пословних партнера.

Након што је његов покојни отац продао позамашну имовину у Чачку, купио је стан у Бирчаниновој улици у Београду, а касније је почео да гради кућу на Сењаку. У изграђеном објекту, који није могао да легализује, имао је стан од 250 квадрата, кафе-бар, два ноћна клуба. Живео је, како воли да каже, у свили и кадифи...

- Све су ми то порушили. Остао сам без ичега, а и жена ме оставила. И њој сам дао стан. Водио сам раскошан живот, волео да попијем, да се проведем..., имао велики круг пријатеља. Сада сам остао потпуно сам.., сви окрећу главу од мене. Можда сам лош човек, ко зна... Вратио сам се у Чачак 2014. године, јер сам тада доживео и први мождани удар. Живео сам доскоро са мајком на Каблару. Пре него што је преминула, продала је сву имовину, и живели смо у изнајмљеном стану. Када је она умрла, нисам имао где. Током короне сам добио и други мождани удар. Од тада сам бескућник. Живео сам на аутобуској станици у Чачку, у два наврата по шест месеци - казао нам је Зоран.

Пола године је провео и у манастиру Стјеник, недалеко од Чачка. Ту је водио бригу о животињама, оставио алкохол и цигарете.

- Уууу, какве су моје свиње биле, водио сам рачуна о њима, хранио их... И јагњад су била добро подгојена... Заволео сам тај посао. Нисам могао дуже да останем, па сам се вратио у Чачак. Почео сам да примам социјалну помоћ од око 9.000, а храним се у народној кухињи. Тражим посао, али нико неће мене у овим годинама да прими. А, могао бих све да радим, ничега се не стидим и није ми тешко, сем грађевине, јер су ме помало издале ноге, па нисам сигуран да ли бих могао на висинама да будем. Научио сам и да орезујем воће, па сада понекад идем у надницу када ме неко позове. Када би, барем, неко могао да ми пронађе неки собичак, да само имам стални кров над главом... - замишљено нам је говорио Зоран.

А, својима нисам потребан

Када погледа иза себе, како нам је казивао, свега би се одрекао, свег богатства које је имао, само да данас има неког поред себе, плату и скромни дом.
- Никада нисам желео да просим. Било је увек добрих људи и биће. Чују за мене, слушају моје приче.., ваљда сам им интересантан, симпатичан, па су ми остављали понеки динар. Али, изгледа да само свим својима - и фамилији и пријатељима овакав нисам потребан. Овакав, без динара, нарушеног здравља и луталица - закључио је Зоран.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације